0
Umesto da vas bespotrebno zamajavam time za koje filmove treba da izdvojite vreme i novac na predstojećem Festivalu autorskog filma, koji počinje večeras, mislim da je daleko bolje da vas namamim na zaista eksluzivnu poslasticu ovogodišnjeg izdanja, a to je bioskopska prezentacija svih pet epizoda (zaredom!) treće i poslednje sezone legendarne serije "Riget", Larsa Von Triera koja vas očekuje u četvrtak, 1. decembra u MTS dvorani od 10 časova. U prilog tome, evo i mog skromnog, "ratnohuškačkog" prikaza.
FAF28: Riget Exodus (2022, r. Lars Von Trier)
David Lynch je (samoincijativno?) čekao da nastavi „Twin Peaks“ 26 godina. Lars Von Trieru je trebalo godinu dana manje da pred nas izađe sa novom sezonom svog „Kraljevstva“.
Verujem da ćete se složiti sa mnom da je Lynch bio iščekivaniji, ali i da je svetu/fanovima ponudio nastavak koji je, ipak, svet za sebe. U Larsovom slučaju, „Exodus“ dolazi malčice kao rimejk, malčice kao meta-nastavak.
Ako nikada niste gledali „Riget“ (a možda ni odličan Stephen Kingov rimejk iste, prerano sahranjen već nakon prve sezone), nisam siguran da mogu da vam budem od koristi u objašnjavanju o čemu se tu radi. „Riget“ je komedija. „Riget“ je komedija o najneobičnijoj bolnici na svetu, a kako sam pre gledanja treće sezone reprizirao prve dve, mogu to i malo odgovornije da tvrdim (nego inače)- u „Riget“ praktično nema scene koju biste zatekli u „bolničkoj seriji“, koja dokazuje nečim uobičajenim/normalnim da je to lokacija bolnice. Apsolutno svaka jebena stvar koju doktori i pacijenti „Rigeta“ rade je sumanuta. Larsov genij u velikoj meri zatiče nas baš tu – u toj umešnosti da nagomilavanjem neobičnosti i bizarnosti paradoksalno kreira jednu realističnu ustanovu u kojoj je fantazmagorični/hororični momenat koji se tiče nesmirenih duhova koji žive u temeljima (i istoriji) bolnice ono što je bizarno, a ne doktori koji se masonski okupljaju u podrumu, ili, kao u ovoj sezoni, gde imamo „terapeutsko-terorističku grupu koje okuplja Šveđane zaposlene u bolnici koji trpe „danski teror“, ili osoblje koje se kladi na anonimnog momka koji jurca bolničkim kolima po gradu vozeći u suprotnom smeru… Bukvalno je sve nenormalno. A onda imate, i pre i sada, bakicu koja non fakin stop luta bolnicom i komunicira s duhovima uporna da ih smiri.
U drugoj sezoni, taj samonametnuti zadatak Mrs. Drusse završio se „strejndžertingovski“ nesrećno, sa njom koja nestaje u liftu u utrobi bolnice, dok u isto vreme duh zla, podstaknut moćnim Age Krugerom počinje da buja. Lako je moguće da se vi uopšte ne slažete s ovom interpretacijom događaja i u tom slučaju vaša je poslednja.
Dvadeset pet godina kasnije, Lars se vraća u istu zgradu, isprva kreirajući utisak da gledamo rimejk. Umesto malicioznog šefa „neurohirurgije, Šveđanina Helmera, sada je tu Helmer džunior, koji je ista vrsta antipatije, nacionaliste, sve sa ratkapnama od Volva koje pohranjuje, o bože, u posebnu ostavu u kojoj „Šveđani“ čuvaju svoje stvari tj svoje ratkapne od krađe. Mrs. Drusse zamenila je Karen, koja u bolnicu stiže nakon što je na DVD-iju odgledala „Riget“ i „osetila poziv“ da tamo mora da ode. U kuhinji umesto dvoje simpatičnih „Daunovaca“ imamo robota i hendikepiranu osobu koji na isti način interpretiraju ili anticipiraju događaje u bolnici. Poletnog Jorgena sada je zamenio podjednako agresivni Filip. Judith, majka „Malog Brata“, i dalje radi u bolnici i nada se ponovnom susretu sa svojim sinom (koji… zaista morate sami da vidite šta je Lars uradio sirotom Udu Kieru). A kad smo kod Larsa, od njegovih „autrodakšna“ na kraju svake epizode ostala je samo zavesa i crne cipele i glas. Stigla je nemila vest da je Lars poboleo od „parkinsona“ i možda je to limitiralo i njegov glumački doprinos. Na svaki način šteta.
Ako nikada niste gledali „Riget“, prilično sam siguran da ovde nećete početi, niti bi to na bilo koji način bilo pametno. Relativno sam skeptičan da će oči mladih ljudi, nekim čudom zaljubljenih u Larsov lik i delo, pohrliti da gledaju 4:3 snimak, krupnog zrna, neretko u nekakvim smeđim i oker nijansama, tematika na stranu. Otuda sam sklon da verujem da je „Riget Exodus“ zapravo samo oproštajno pismo svima nama koji smo u mladosti podgrevali svoju ludost originalnim epizodama.
„Riget Exodus“ je „more of the same“ u najvećoj meri, sa nekim novim momentima i možda blagim osećajem ako ne vanvremenosti, onda bajatosti glede toga kako se stvari razvijaju. Lars očigledno računa na našu dobru volju i raspoloženost za njega, dok s druge strane magija i misterija bolnice ‘Riget’ skoro pa ništa nije izgubila od svog šarma, iako ovaj put zadiremo dublje u svet s one strane, što nas opet ne čini naročito informisanijim. Ali sada je borba između boga/hrišćanstva/katoličanstva i satane daleko jasnija (za potrebe uverljivije „izvedbe“ doveden je i Willem Defoe) i kempizacija ove postavke ide dotle da ne moram ni da vam otkrivam ko se na kraju pojavljuje kao sam Lucifer…
Možda više nego pre, možemo da govorimo o srodnosti „Twin Peaks“ i „Riget“, o autorskoj zaglibljenosti u ekscentrične sudbine svojih junaka koje (pre?)često nemaju skoro nikakve veze s glavnim tokom, sem u smislu da je sve otišlo dođavola (pun intended). Ta vrsta slobode i takva vrsta ekscentričnosti u današnjim serijama skoro i da ne postoji. I Lynch i Von Trier potiču iz jednog vremena kada je ta vrsta produkcijske i kreativne „ne-ekonomičnosti“ bila inovacija, i publika, a naročito finansijeri, nisu znali da čitava stvar nikuda ne vodi, već je samo i isključivo ego trip svog autora. U tom smislu, „Riget“ i „mogućnost nastavka Riget“ je jedna retro-ekskluziva kakvu nećemo skoro zateći na teve ekranima (o onom bioskopskom da i ne govorim!). I, kao u slučaju povamiprene treće sezone „Twin Peaks“, i ovde će ponovljena gledanja otvoriti desetine sitnih vratanaca koja možda negde vode i verovatno ne pojašnjavaju ništa.
Bonus video: Snimanje filma Munje
