Vladislav Bajac Foto:Zoran Lončarević /Nova.rs

Ne možemo da pobegnemo od važnosti sopstvenih života, rekao je pisac i izdavač Vladislav Bajac, gostujući na budvanskom Trgu pjesnika.

Vladislav Bajac je, gostujući 29. jula u okviru književnog programa 36. festivala „Grad teatar“ govorio o romanu „Hronika sumnje“, ali i o celokupnom stvaralaštvu, saopštili su organizatori smotre na Trgu pjesnika.

Bajac je jedan od onih poslenika koji književnosti služe čitavog veka na mnoštvo različitih načina, objasnio je Zoran Paunović, profesor, pisac i prevodilac, koji je bio i moderator večeri, dodajući:

– Bajac je kao urednik različitih glasila dao ogroman doprinos u stvaranju kulture, potom kao izdavač poslednjih 30 godina podiže mlade naraštaje čitalaca pružajući im vrhunsku svetsku i domaću literaturu u okrilju izdavačke kuće „Geopoetika“. Moram da spomenem i njegov prevodilački rad, posebno njegovu čuvenu antologiju američke poezije „Trip“ na kojoj su mnogi od nas odrastali i saznavali šta je poezija.

Vladislav Bajac je objasnio da je od mladih dana imao sreću da upozna ikone svetske poezije, koji su krivci za to što je na početku karijere pisao poeziju, pa otuda zbirka „Koji put do ljudi vodi“.

– Naravno da sam shvatio da ja nisam toliko talentovan, ali je ta knjiga pesama koju sam objavio sa 18 godina ostala kao nešto vredno pomena. Ja sam se poeziji vratio tek puno godina kasnije kada sam se bavio dalekim istokom i japanskom haiku poezijom. Japanski duh je disciplinovan pa čak i u poeziji koja bi trebalo da se smatra najoslobođenijim žanrom u umjetnosti, a on upravo radi suprotno u japanskoj kulturi, traži disciplinu sa tri stiha, sa ukupno sedamnaest slogova. Što vam je teži zadatak, ako slučajno uspete onda je uspeh veći. Ta filozofija je bila u srži tog starovekovnog zen budizma, onda sam to i preuzeo i nastavio dugo da radim i to je jedno od polja koje sam srećan unosio u Jugoslaviju i na Balkan – kazao je Bajac.

Bajac i Paunović na Trgu pjesnika Foto: Promo/Grad Teatar

Paunović je podsetio na najvažnije romane gosta Trga pjesnika „Hamam Balkanija“ i „Hronika sumnje“:

– Jedna od tema koja povezuje ova dva romana je odnos istoka i zapada tj. potreba Bajca da nam objasni kako istok i zapad nisu toliko daleko kao što se to obično misli, da ih povezuje ista ideja i isti cilj. Ciljevi su isti, samo su putevi do njih različiti.

Govoreći sam o tim romanima, autor je priznao da je „malo i grešio“:

– Jer, sada, kada se vratim unazad, tu ima dosta toga što uopšte nije tako. Upravo faktografije ima više nego što sam ikada mislio da ću imati u knjigama. „Hamam“ jeste bila ta vrsta faktografije koja deluje fantazmagorično, nemoguće, neverovatno. Ja sam samo imao sreću i upornost da tragam za tim podacima, da oni, kada su se sklopili u jednu celinu, deluju kao nemogući, a zapravo su to. 

Roman „Hronika sumnje“ je, kako je ocenio Paunović, lična istorija, lični životopis:

– To je istorija jedne porodice, dramatična, burna, emotivna, potresna na mnogo načina. I to je, konačno, istorija jedne zemlje koja, u periodu o kojem govori ova knjiga, doživjela svoj najveći uspon, a onda nenadano dočekala i svoj konačni nestanak. Vladislav Bajac piše sa ruševina te zemlje, ali piše bez imalo nostalgije i sentimentalnosti. Svako ko je ikad pokušao da napiše vlastiti životopis i istoriju jednog dela sveta zna koliko je to teško. Onda možete da zamislite koliko je teško napisati delo u kome će se tri istorije preplitati. Bajcu je pošlo za rukom da to ostvari. Velika drama uspona i propadanja jedne zemlje čija tragedija nije ništa manja zbog toga što se nije zvala Austrougarska. Čovek kome ubiju oca nije manje tragičan lik zbog toga što se ne zove Hamlet. Tako i nekome kome su ukrali zemlju nije manje tragičan zbog toga što mu se zemlja ne zove Austrougarska nego Jugoslavija. To je ono što je jedna od osnovnih teza u ovom romanu jer prati uspon, izdizanje iz pepela jedne porodice i postepeno propadanje jednog sveta za koji se činilo da je večit.

Bajac je ukazao da je sudar autobiografskog uvek neminovnost u pisanju.

Foto: Promo/Grad Teatar

– Ovo je jedina knjiga koju sam objavio u svojoj izdavačkoj kući i ja sam objasnio svom izdavaču koji je objavio sve moje knjige da je to toliko intimno da ne dozvoljavam. Moji intimni prijatelji koji mnogo znaju o mom životu su se prevarili na mestima gdje su mislili da je nešto autobiografsko i obratno. Sigurno je da lična istorija ne može da utiče na opštu istoriju, ali nezavisno od toga svi smo mi junaci i svedoci svojih života i ne možemo pobeći od važnosti sopstvenih života sve i da hoćemo. Kada se prevaziđe taj ego trip, a da ne bude više negativan, već je on jedna normalna stvarnost, onda se izmiruju ove javne i tajne, lične i opšte istorije i stvari onda ležu tamo gde treba. Druga je stvar kakvu ko priču ima, one se razlikuju međusobno, ali mislim da su zaključci svega toga prilično slični u svemu.

Šta je to što pisca navede na pravi trag da, osvetljavajući neku skrajnutu sudbinu, osvijetli čitavu veliku istoriju, Bajac je objasnio na primerima Koče Popovića i Nebojše Ignjatovića.

– Obojica su skrajnuti s pravom kada gledamo standarde po kojima istorija živi, a politika naročito. Koča Popović iz mog utopističkog ubeđenja da smo bili strašno blizu mogućnosti da se realizuje socijalistička demokratija, nešto što je bilo blizu nečemu da se realizuje, a da ode dalje od svih pravila socijalizma bez obzira što je Jugoslavija bila već dovoljno daleko od svih drugih socijalističkih zemalja. On je bio vrlo zanimljiv, jer je kroz intelektualnost celog života imao tu paralelu u karakteru da bude hrabar vojskovođa i umetnik, da stvara čuda na oba plana, a bio je razrešenje za jedno etičko pitanje 1941. godine. Revoluciju su dizali seljaci i radnici, a sva intelektualna omladina je bila nepoželjna. Koča je bio primer te intelektualnosti i on je svojim postupcima pomogao celoj jednoj klasi da ne mora da se plaši sopstvenih ljudi, da pokaže da su razum, obrazovanje i neobrazovanje jedna jedinstvena celina koja može da ispuni političke ciljeve. Pred svoju smrt devedesetih godina kada su krenuli ratovi, njegovih par pasusa koje je objavio u medijima su najbriljantnije analize svih naših nacija. To je jedan originalan, drzak, bezobrazan jezik, ali toliko hirurški tačan i precizan da mi bolju analizu ovdašnjih dešavanja u manje rečenica nemamo – ocenio je književnik.

Poslednji piščev roman „Hronika sumnje“, kako je naveo moderator, govori i o nastajanju popularne kulture u Jugoslaviji ali prati i „veliku“ istoriju, a ako igde ima nostalgije, onda je to na stranicama koje govore o rađanju novog rokenrol duha u onoj nekadašnjoj zemlji.

– Vreme šezesetih i sedamdesetih godina bila je velika šansa svetu da se ujedini utopizam politike i socijalno-političke pozadine te iste politike. To su bila turbulentna vremena u kojima su demonstracije rešavale pojedinu tupost političara, ali i problemi su bili mnogo veći. Isto tako, upornošću tih mladih ljudi i ti problemi su bili razrešeni, na ovaj ili onaj način i bili su najbliži razrešenju na tom političkom planu. Naravno da se to sve nije realizovalo, ali je snaga rokenrola ostala u tih nekoliko dekada apsolutno nesumnjiva i načinila je čuda u toj oblasti stvaralaštva na način koje je mogla notama to da radi bez pretenzija da tekst bude najvažniji, ali ponegde je i on uspevao. Repovi toga postoje i dalje, ali muzika sa tom snagom ne postoji ni približno više – zaključio je Bajac, a govoreći o naslovu knjige napomenio je da je suština svega sumnja:

– Ako ne postoji stvaralačka, kreativna sumnja onda smo stvarno zgubidani. Ta snaga koja proizilazi iz sumnje je neverovatna posledica koju čovek ne može da zna unapred. Čini mi se da je mene to držalo da odelim tu sumnju od nesigurnosti. Nesigurnost je jedna druga priča i pripada drugim poljima razmišljanja i stavralaštva, a u ovom polju povezuje nepovezivo. Otud sam se opredelio za dva punkta u toj priči, da pravim distinkcije u te dvije velike i važne oblasti, a to su – kakva je razlika između sećanja i prisećanja, čime dobijamo razliku između lične i opšte istorije ili kako se stvara proces kada događaj mi prevarimo u sebi i pretovrimo ga u doživljaj. To su pretvaranje generalizacija i opštih stvari u lično za razliku od umetnosti koja uspijeva kada iz pojedinačnog uspostavi univerzalno.

Mnogobrojna književna prijateljstva nisu uticala na formiranje Bajca kao autora, s obzirom da koliko god se pojavljivala u njegovom životu, „nikako ih nije zloupotrebio“:

– Kao što nikada nisam zlouptrebio prijateljstva sa njima da učinim za sebe nešto. Imam sreću da poznajem mnogo više prekrasnih ljudi za koje niko nikada nije ni čuo. Oni su jednaki sa ovima koji su igrom okolnosti poznati. Recimo, od Murakamija do Pamuka, svi su oni bili nepoznati i kada smo mi, kao izdavačka kuća, počeli da ih objavljujemo. Književnost služi, između ostalog, i tome da vam čini radost i da otkrivate to što neko piše, a onda kreće ova lepa priča igre okolnosti da možda i autor biva jednako dobar kao i njegove ili njene knjige. Ima onih izrazito retkih slučajeva kada je pisac bolji od svojih knjiga, što nije poželjno, ali je fantastično. Ali zamislite da su te knjige odlične, onda smo stvarno na vrhu piramide – kazao je na kraju Vladislav Bajac.

Bonus video: Koeljo, najčitaniji pisac modernog doba

Komentari

Svi komentari (0)