Bajac: Koen je mislio da sam došao na Hidru da ga ubijem

Kultura 31. maj. 202121:44
Podeli:
Vladimir Bajac i Lenard Koen. Foto: Privatna arhiva Vladislav Bajac

Lenard Koen se uvek čudio posledicama svog prisustva u javnosti i to je autentično radio sve do samog kraja. I to nije lažna skromnost. Izuzetno je analizirao sebe i stvari oko sebe, i to toliko da je to išlo do samomučenja, kaže pisac Vladislav Bajac, pričajući o poznanstvu i prijateljstvu sa velikim pesnikom i slavnim kantautorom.

Predstavljajući album “You Want It Darker” u oktobru 2016. godine, Lenard Koen, u crnom odelu, rekao je sasvim mirno, dostojanstveno, kao da se pomalo i šali: “Spreman sam da umrem. Nadam se da to nije previše nelagodno. To je to od mene”. Nepune tri nedelje kasnije pronela se vest da je napustio ovaj svet. Za njim je ostalo 15 albuma, 16 zbirki poezije i dva romana. I ostale su beležnice sa neobjavljenim stihovima. Knjiga “Plamen” objavljena je posthumno, dve godine nakon što se poslednji put poklonio publici.

Sastavljena je od njegove poezije, songova, crteža i beležaka, ali to nije izdanje skrpljeno od ostavštine, nego izbor koji je Koen sam napravio poslednjih meseci života. „Ova knjiga sadrži zaključne radove mog oca kao pesnika“, navodi u predgovoru pesnikov sin Adam. Knjiga je objavljena nedavno u Srbiji (Geopoetika, prevod Vladimir Kopicl). Da li je Koen kakvog poznaju njegovi čitaoci i slušaoci i Koen privatno bio isti čovek?

– Ne, iznenadiću vas: bio je još bolji – kaže Vladislav Bajac, pisac i osnivač “Geopoetike”. On se sa Koenom sprijateljio pre četiri decenije, kada mu je odneo svoje prepeve njegove poezije na ostrvo Hidra.

Vladislav Bajac Foto:Zoran Lončarević /Nova.rs

– To mi je bila polazna motivacija. Dugo sam čitao ono što radi, a tada se to nametne čoveku i deluje mu kao strašno značajno. To je možda jedini čovek za koga smem da tvrdim da je uticao na mene. Ni dan-danas ne znam kako, verovatno onako u celini. Hteo sam da uradim nešto, a da to ne bude fanovski, i onda je jedina moguća varijanta bila da podelim to što volim sa drugima i prevedem pesme. Ali, uplašio sam se pravila, koje se u 90 odsto slučajeva potvrdilo, da nastane razočaranje kada se upozna autor i da ta priča, različita u odnosu na ono što je predmet književnosti, bude loša. Međutim, imao sam osećaj da ne bi trebalo da to bude tako sa Koenom. A kad sam ga upoznao, bio sam potpuno fasciniran, jer nisam znao za njegovu skromnost, poštovanje drugog, moć da se drugi sluša. U ovom, pa i u prošlom veku, imamo generalno civilizacijsku boljku nesposobnosti da slušamo druge. Verovatno zato što je (neoliberalni) kapitalizam i tu, kao i mnoge druge individualne osobine, prebacio u nešto što je ego trip, a ne deljenje sa drugima – kaže Bajac.

Kada je završio prevod “Snage robova” 1981. godine, a Koen je preko svojih agenata znao da on to radi i konsultovali su se kada će biti na Hidri, Bajac se zaputio na grčko ostrvo da se i lično upoznaju.

– Kada smo stigli, moja tadašnja devojka, a potom supruga, i ja, raspitivali smo se za njega po prodavnicama na ostrvu. Nisam znao adresu, a ne bi mi ni značila, to je bilo selo, i dan-danas tamo nema saobraćaja, a kamoli onda. I seljani i ljudi koji su radili u tim prodavnicama pojma nisu imali koga tražim. U jednoj prodavnici puštali su kasete s njegovom muzikom i ja kažem: „Njega tražim“. I onda sam ga sreo na obali, u jednoj od kafana je sedeo sa nekim prijateljem, gledao u more. Pitam ga da li je on Lenard Koen. Usledila je ona psihička sekunda, sa ćutanjem i pitanjem da li da mi kaže da ili ne, dok se nisam predstavio. Mnogo kasnije mi je rekao da je pomislio da ću da ga ubijem. Bilo je to leto 1981. i prošlo je nedovoljno vremena od kad je Lenon ubijen, pa je bio paranoičan tad – opisuje Bajac prvi susret sa Koenom.

Lenard Koen
Lenard Koen Foto: Weine Lexius/EXP / AFP / Profimedia

Hidra je, osim što je bila ribarsko ostrvo, bila i neka vrsta utočišta za umetnike.

– Provodili smo dosta vremena zajedno. Bio je tu i jedan američki bar, tu su dolazili njegovi prijatelji… Kuće na ostrvu su iznajmljivali umetnici iz celog sveta i bile su vrlo jeftine. I meni je nudio čak da za 5.000 dolara uzmem kuću na 99 godina. A Koen je tu svoju kuću sređivao zbog dece. Prisustvovao sam čak tome kada su mu seoski naivni umetnici farbali nameštaj za ćerku Lorku i sina Adama i on se ponosio jako time što oni to rade. To druženje je bilo divno, razgovori, izlasci tokom dana. Hidra je imala letnji bioskop na otvorenom i svako veče su prikazivali drugi film. Sećam se da je išao “Nikad nedeljom” sa Melinom Merkuri… Koen je živeo tamo veoma skromno, na ivici askeze. Ima tu i stvari koje više i ne pamtim i nekih koje nikad neću reći, jer znam gde su granice, ali ima i priča koje su slikovite i zaista govore o njegovom karakteru. Taj njegov metafizički odnos prema običnom čoveku, prema ljudima sa kojima je bio, zaista je neverovatan. To je, valjda, taj odnos originalnog stvaralačkog duha i meni je to, u stvari, potpuno fascinirajuće. Sa druge strane, nisam mogao da verujem da je ta njegova sumnja zaista iskreno propitivanje ne samo sebe, nego i ljudi oko sebe, da li nešto valja i ima smisla. I to što je sve dugo stvarao je znak toga da mu je jako stalo – priča Bajac.

Lenard Koen
Lenard Koen Foto: Weine Lexius/EXP / AFP / Profimedia

Koenove prve zbirke pesama, “Hajde da poredimo mitologije” (1956) i “Kutija zemaljskih začina” (1961) kritika je dočekala sa pohvalama, ali su teže nalazile čitaoce. Sa Hidre je objavio i “Cveće za Hitlera” (1964), kao i jedina svoja dva romana “Omiljena igra” (1963) i “Divni gubitnici” (1966).

– Iako je bio (samo)ironičan kada je rekao da se nastupima i bini okrenuo jer je uvideo da od poezije ne može da živi, nije bio daleko od istine. Kada sam objavio “Snagu robova” u prevodu na srpski, on me je pitao na Hidri koliki je tiraž. Rekao sam mu da je 5.000 primeraka prodato za tri meseca i da se sprema novo izdanje. Bio je zaprepašćen i rekao je: „Pa meni je u Kanadi 500 primeraka prodato“. Imao je stipendiju od Umetničkog saveta Kanade i pisao je na Hidri roman. A za jedan od ta dva romana dobio je jednu katastrofalnu kritiku koja je ostala u istoriji, a to je ona sa sintagmom “značajan promašaj”. Kada smo se sreli jedne godine u Austriji tokom njegove turneje 1988. i razgovarali, rekao je: „Ja više roman nikada neću napisati. To mučenje mi nije potrebno“. Hteo da kaže kako je to kroz šta je prošao mučan posao, da ga je strašno teško raditi. To mu je potvrdilo i čitanje moje “Knjige o bambusu” jer i ta knjiga možda može da deluje lagano, ali nije, ima svoju pozadinu. I to je rekao onda, pred svedocima: nikad više – kaže Bajac.

Koen je, ističe on, “svuda plaćao ceh za svoje odluke i njegova karijera nije bila baš tako glatka“.

– Kada je krenuo u taj proces za koji mu se učinilo da od toga može da živi, a to je bina, tu je i jedna zanimljiva, filmska priča. Onda kada je prekinuo nastup posle druge strofe, jer je osećao taj strah, nesigurnost, sumnju u sebe, Džudi Kolins ga je vratila nazad, jer je znala, bila ubeđena da je dobar. I taj drugi pokušaj je uspeo. A setimo se filma Romana Polanskog, “Stanar”, sa onom morbidnom pričom o samoubistvu, gde glavni lik u prvom pokušaju ne uspeva skokom sa zgrade, pa se penje polomljen da ponovo skoči. To je simbolička priča i dobra paralela, jer je on očito svaku veliku odluku – a to čovek može da zaključi kad gleda sa strane – mogao lako da donese, a nije ih donosio lako, jer je uvek imao i crnu i belu stranu kao posledicu odluka. I možda je zato bio tako spor. „I like it slow“ (“volim to polako”), kaže u pesmi „Slow” koja je i erotska i bezobrazna, ali je zapravo i filozofija njegovog života. Retke su ličnosti koje u onome u čemu su dosledne prosto stignu do sredina koje ne moraju uvek biti nužno filozofične i mudračke, ali su pošteno proživljene i, grubo rečeno, obrađene. Njegove teme su religija, bog, žena, ljubav. To su opšta mesta, zapravo, ali gde je onda tajna? Prvo, naravno, u načinu i stilu kojim je pisao i verovatno je to jedna od retkih prilika u kojima je taj profil koji je on pronašao najpoželjniji mogući u popularnoj kulturi, to kada obuhvati ogroman broj ljudi i više generacija – navodi Bajac.

Međutim, Koen nikada nije mogao da razume, svedoči naš sagovornik, zašto je to što je radio postalo toliko popularno.

– Boba Dilana pratila je priča da je glas ili predvodnik generacije, a Koen to nije bio, niti je imao tu auru, niti ju je priželjkivao. On se uvek čudio posledicama te svoje javnosti i to je autentično radio sve do samog kraja. I kada sam ja tome prisustvovao, lično i na sve druge načine, on je i u tome bio dosledan. I to nije lažna skromnost. On je izuzetno analizirao sebe i stvari oko sebe, i to toliko da je to išlo do samomučenja – kaže Bajac.

Sutra: Stalno sam se pitao otkud toliko žena u njegovom životu

Komentari

Vaš komentar