„Stalno sam se pitao otkud toliko žena u njegovom životu“

Kultura 01. jun. 202121:09
Podeli:
Lenard Koen
Lenard Koen Foto: Roadside AttractionsC / Everett / Profimedia

Na pijedestal je stavio ljubav i ljubav je bila i ostala primarna, pa tako i ljubav prema ženi. To je bila njegova postavka i ostala je to do njegovih poznih godina, kaže pisac Vladislav Bajac, govoreći o svom prijateljstvu sa pesnikom i kantautorom Lenardom Koenom.

Koen je za Bajca prevashodno pesnik. Osim „Snage robova“, preveo je i objavio knjigu „Šta ja radim ovde“ (1987) sa 20 njemu omiljenih Koenovih pesama, onih koje bi i on rado potpisao. Među njima su „Pismo“, „Pitam se koliko ljudi u ovom gradu“, „Šta ja radim ovde“, „Za Merien“, „Pada sneg“, „Susreo sam te“, „Čekajući da kažem lekaru“, „Radnik“… sve do dve pesme iz „Knjige milosti“.

Foto: Promo

– Na koricama je fotografija gde on sedi i drži „Knjigu milosti“. Za tu knjigu je on stalno govorio da to nije knjiga pesama, da su to molitve, i stavio ih je u podžanr psalama. I to je, u stvari, tačno. Ja sam kao celinu najviše voleo „Snagu robova“, jer je ta knjiga bila presek onoga što on zaista jeste. To je jedna zaista bundžijska knjiga sa posledicom kad se pročita. Njegove knjige bile su tematske, osim “Plamena” koji je pripremio, u kom je duži vremenski raspon i u njoj ima svega. To je ansamblaž, ali ne i svaštara. I nije slučajno što su u njoj i stihovi njegova poslednja četiri albuma, jer je tu to njegovo zrenje i tada je za sve svoje pesme mogao zaista da kaže: ovo je sve poezija – priča Bajac.

Dešavalo se i da iz prve ruke prati nastanak nekih od pesama koje će završiti na albumima. Nekada i u demo verzijama, pa i na nivou prve ideje.

– Puštao mi je jevrejske horove na nekom gramofonu, kao nekoj „toski“, u svojoj kući na Hidri i očigledno je u nekoj magli imao i to kako će se ona zvati. A to je, zapravo, bila pesma „Hallelujah“. Posle sam prisustvovao i doradi, pa je to zvučalo kako valja. Pitao me je šta mislim o tome. Nisam je bog zna kako voleo, meni se to činilo nekako mnogo popularnim, ali u njoj nečeg ima. Posebno sa shvatanjem te vrste religioznosti i odnosa prema veri, a to je tek posebna tema. Možda sam tad pogrešio, a možda i nisam, ne znam. Ali to je svakako njegova najobrađivanija pesma. I Dilan ju je obradio i to je strašno važno – navodi Bajac i pravi malu digresiju:

– Njih dvojica jesu bili pandani, ali druge škole, pesničke i umetničke, a i različitih talenata i nivoa, to je sve jasno, i sve je to dovodilo do jedne lažne slike o tome da se oni nisu uzajamno poštovali. To prosto nije tačno. Oni samo nisu bili bliski i nisu pripadali istim svetovima, ali su se užasno poštovali. I to se zna. Međutim, upravo svirajući „Hallelujah” Dilan je prema njemu iskazao najveće poštovanje. Odmah nakon što je snimljena, izveo ju je u Montrealu, u srcu Koenovog grada i publike. Dilan ga je pitao koliko mu je bilo potrebno da napravi tu pesmu, a Koen je rekao dve godine. Slagao ga je, jer ju je pravio pet. I sećam se perioda kada ju je pravio. A Dilan je, kada ga je Koen pitao koliko mu je trebalo za neku njegovu pesmu rekao: 15 minuta. To je šarmantno nadgornjavanje i meni se to dopadalo, i tada i sada – priča Bajac.

Žene i religija

Najčešće teme u Koenovim pesmama su religija, bog, žene, ljubav. U mnogim pesmama se i prepliću.

Lenard Koen Foto: Privatna arhiva Vladislav Bajac

– Često sam se pitao – nisam pisao o tome, iako je možda trebalo – otkud toliko žena u njegovom životu, i kao tema, i kao životna priča. To je uticaj majke, ne zaboravimo da su tu slovenski koreni i sve to, a tako bismo otišli u psihologiju i psihopatologiju, ali nije sve u tome. Reč je o tome da je on verovatno, estetski gledano, sve vreme o ženi pisao kao o „objektu“ i postavljao na tron obožavanja, a koren reči „obožavanje“ je blizak reči božanstvo i to je putanja do nekog njegovog simboličkog božanstva u kom jeste koristio tri religije i pravio neki svoj spoj. On je odrastao u porodici u kojoj je svake nedelje odlazio na mesta moljenja, ali ta njegova začuđenost prema drugom i drugačijem dovodila je do širine i do toga da ne stavlja fokus na jednu stvar i da se religija pretvori u klasičnu veru. Na pijedestal je stavio ljubav i ljubav je bila i ostala primarna, pa tako i ljubav prema ženi. To je bila njegova postavka i ostala je to do njegovih poznih godina. „Slow“ je napisana kada je već bio deda. I tu je „Plamen“, vatra, razgorevanje svega toga i o tome njegov sin Adam prekrasno piše u predgovoru. („Ima u njegovom delu razne vatre i plamena, da se stvara i da se razara, da se greje i osvetljava, da se čezne i da se uzme. Zapalio je plamen i marljivo ga održavao. Proučavao je i beležio njegove posledice. Opasnost od plamena ga je podsticala – često bi, govoreći o umetnosti drugih ljudi, pominjao nedostatak ‘opasnosti’, a hvalio ‘uzbudljivost misli koja je bila u plamenu’. Ta obuzetost vatrom potrajala je do samog kraja“.) I to je baš onako intimno. A tu je u predgovoru i ona duhovita Adamova rečenica da je neke od očevih beležnica pronalazio i u zamrzivaču. Za to i ja znam, jer sam gledao kako piše na tim papirićima i seje ih. Ali to je bio „uredan nered“, nije to bio nemar. To je tako jer je proces njegovog stvaranja bio predug u svemu – navodi Bajac.

Leonard Cohen
Lenard Koen, mladi pesnik. Foto:Image Capital Pictures / Film Stills / Profimedia

Koen je, svedoči naš pisac, prelazio dug put od beleški do pesme koju je smatrao završenom:

– Preveo sam svojevremeno jednu pesmu koju mi je on pročitao, napisao ju je u zen manastiru u planini Boldi, a ticala se naših ratova devedesetih i donekle pominje Srbe, Hrvate, Bošnjake, pa u to upliće priču o Bitlsima, o sebi, o muzici, urbanoj sredini i tome kako su neki ljudi počeli da ubijaju druge. Vrlo konkretna pesma. Imao sam tu privilegiju da je u jednom trenutku čujem, jer sam znao da će se ona pretvoriti u nešto drugo. On ju je kasnije objavio u jednoj od svojih knjiga, bez naslova je, i na ivici je toga da je čovek ne prepozna, ne zato što je on nešto hteo da sakrije, nego što je to bila njegova putanja stvaranja, razrade teme u kojoj je učinio stvar koja je umetnički sasvim razumljiva. I to jeste prosede stvaranja pesme. Ona je postala univerzalna tako što je izbrisao nacije koje sam spomenuo, prebacio je sve to na teren opšteg i time je imala veću snagu. I to je božanstveno. I onda se i to moglo oprostiti.

Autoportreti i preispitivanje

– Umeo je jako dobro da sluša druge. Neki ljudi deluju kao da su centar sveta sami sebi. Ali nisu. U knjizi „Plamen“ ima više od 70 autoportreta sa duhovitim malim komentarima, što je po sebi zanimljivo za buduće istraživače, ali čak i oni usmeravaju na drugu vrstu upućenosti na sebe. To nije samoljubivost, to je samoanaliza, preispitivanje. On nikada iz toga nije izašao. Možda je to i razlog zašto je uspeo da onako “nagomilano” objavi četiri albuma, i pripremi knjigu „Plamen”. On to nije uradio iz gužve i osećanja panike. Sve ovo što je pisao, uz muziku ili bez muzike, bilo je objavljivano poslednjih godina. Grubo zvuči kada se tako kaže, ali mi smo imali direktan prenos njegove smrti. To je surovo, ali to je istina i smem to da kažem jer znam da iza toga stoji ta njegova izuzetna snaga. Izneti iz sebe se može na razne načine, onaj najjednostavniji je nesigurnost, ali sumnja ima toliko kategorija, a ovo je ta stvaralačka, kreativna, koja dovodi do procesa iz kojih se stiže negde, pa se ti stepeni postižu i on je došao do neke vrste čvrstine. Ne zaboravimo da tu govorimo o zenu, kroz koji sam i ja prošao i smem to da tvrdim. I zaista, kad jednom prođete tu granicu, tu sumnju izražavate celog života, s pravom. Onda sa drugačijom vrstom težine, iz drugačijeg ugla, postavljate te zaključke koji su zaista originalni. To je veličanstveno kao proces. Tu postoji duga priprema, a malo je ljudi spremno na to. Ne mislim samo na to kako to spolja izgleda, nego i u glavi i u duši, mislim da je to njemu leglo. Ono što je kod njega možda čudno to je taj spoj dubine i eventualnog populizma, ili popularizma. On se nosio sa tim krajnostima jako dobro – objašnjava Bajac.

„Bio bi dobar zen majstor“

„Roši reče: Đikan san, ima nešto što bih želeo da znaš / da, Roši / najgori si učenik kog sam / ikad imao“, piše Koen u pesmi „Roši reče“ u „Plamenu”.

– Koen se okrenuo zen budizmu i to, na kraju krajeva, nije bio samo izlazak iz krize. To jeste u nekim trenucima i bilo tako, ali njemu je primeren (ne samo u ovom postfestum gledanju na njegov odnos prema judaizmu, hrišćanstvu i budizmu, nego i njegovo civilizacijsko obrazovanje), originalan spoj svega. Bio je autentičan. Ja mnogo volim te njegove periode. On je jako mlad, šezdeset i neke, otišao na planinu Boldi, kod istog rošija kao i devedesetih kada je tamo u manastiru ostao pet godina. Tu se spasavao od raspada. Nije on očekivao da će mu to promeniti život. On je odande izlazio, što bi se reklo, završen, ali ne savršen. Zato što je sve bilo predmet preispitivanja – kaže Bajac.

Jedan od Koenovih autoportreta Foto: Promo

Veruje da bi Koen bio dobar zen majstor.

– On je rošiju, kada ga je na neki način testirao da li će biti primljen u manastir, iako su se znali jako dobro, tražio da, uz sve discipline koje je morao da upražnjava, ima i klavijature. Kod rošija je taj test bio kratkoročan, ali nimalo lak, a kada je video da ne može da ga odbije, rekao mu je: „Može, pod uslovom da me naučiš kako se pišu pesme“. I Koen je pristao. I proticalo je vreme, on je bio i rošijev šofer, vozio ga je u San Francisko ili gde je već trebalo, a kad je odlazio, završili su sve, odjavio se, roši mu kaže: „Nešto si zaboravio. Nisi mi rekao da li sam naučio da pišem pesme“. I Koen je opet imao onu kritičku sekundu i rekao je: „Nisi“. Što govori o tome da bi Koen bio dobar zen majstor, učitelj, jer je u zenu osnovno načelo da ako vas učenik nije prevazišao i postao bolji, niste uspeli – objašnjava Bajac.

Sutra: Zašto je koncert Lenarda Koena u Beogradu presedan

Komentari

Vaš komentar