Treš estetika vlaške crne magije i borbe za prava radnika: Ekskluzivna kritika filma "Radnička klasa ide u pakao"

Piše: Dejan ŠapićProtest radnika protiv tajkuna i vlasti u lokalnoj sredini negde u Srbiji je samo podloga za mračan i istovremeno zabavan film o sujeverju, natprirodnim silama, mogućim oblicima ljubavi i seksa, prevarama i prikrivenim tajnama stanovnika jedne male zajednice. Definisan kao socijalna drama sa elementima horora, trilera i prepun crnog-humora zapravo je film misterije koji do kraja i samog raspleta postaje realistična drama o surovom životu i sudbini ljudi o kojima niko ne mari.

Za temu je uzeo fabriku koja je propala, u jednom malom zabačenom mestu na jugoistoku Srbije i socijalne probleme radnika koji su ostali bez posla. Socijalna tematika, recesija ili ovdašnje nikad završene tranzicije kapitala i privatizacija, tema je koju je većina ovdašnjih autora poslednjih godina prigrlila uklapajući se u svetske tokove prikaza problema radničkih prava i socijalne nejednakosti. Poslednji u nizu su „Heroji radničke klase“ Miloša Pušića prikazan prošle godine na Berlinalu, hrvatska mini serija „Područje bez signala“ Dalibora Matanića (koja je čak osvojila Gran Pri za najbolju internacionalnu seriju najznačajnijeg svetskog festivala serija “Series Mania” u francuskom gradu Lileu), zatim se tu uklapa i „Otac“ Srdana Golubovića koji je od mnogobrojnih filmova iz regiona u tom smislu otišao najdalje jer je priču zasnovao na čoveku koji je ostavši bez posla postao socijalni slučaj i izgubio starateljstvo nad svojom decom.Novi film Mladena Đorđevića je otišao, neočekivano, u sasvim drugom pravcu. Zašao je u lokalnu problematiku vlaške (crne) magije, preciznije gatanja i verovanja u natprirodno. Tipično za područje Istočne Srbije.https://www.youtube.com/watch?v=c3rXjUp7SMcKrenimo redom. Malo mesto koje može biti bilo koje na jugoistoku Srbije. Kako to obično biva u manjim sredinama, većina meštana je vezana za jedno veliko preduzeće-fabriku u kojoj rade i tako izdržavaju porodice. Fabrika propada, odlazi u stečaj i dolazi lokalni moćnik da je privatizuje. Grupa nezadovoljnih radnika pokušava da ostvari svoja prava potražujući izgubljeni posao i plate i još važnije tražeći pravdu za svoje najbliže - poginule u požaru u pomenutoj fabrici koji nije razjašnjen posle više godina. Junaci u filmu su uglavnom složni u svojim zahtevima i dramaturškom smislu tu nema mnogo iskakanja. Proteste protiv fabrike i novog vlasnika posle njene privatizacije vodi odlučna i nepokolebljiva Ceca (Tamara Krcunović). Ostali likovi su odlično ukomponovani gde niko od njih posebno ne odskače, nema veći značaj u odnosu na ostale.

Birajući junake u novom filmu za razliku od prethodnih naslova (Život i smrt porno bande, Made in Serbia, Sumrak u bečkom haustoru) gde su to uglavnom ljudi sa margine društva, ovoga puta Mladen Đorđević produbljuje karaktere živopisnih likova prepuštene samima sebi. Jedino je predsednik opštine iznad njih, a zapravo pravi moćnici i vlasnici njihovih sudbina su oni koji ulažu u biznis, otvaranje hotela i pretvaranje stare fabrike u ekološku spalionicu koja će navodno doneti radna mesta i prosperitet regionu. Nazovimo ovo harmonijom jednog zabačenog mesta gde nema iznenađenja, gde se sve odvija ustaljenim tokom... Tada dolazi Mija (Leon Lučev) iz Beograda posle odslužene višegodišnje kazne zatvora i vraća se u svoje rodno mesto. Na početku nam se predstavlja kao izbavitelj koji može pomoći zajednici da „pronađu“ svoje poginule rođake izgorele u fabrici uz pomoć magije, čitanja tarota. Gledamo njihovo prizivanje kroz opskurne scene tipične za Đorđevića.

Mija i Ceca (čiji je suprug jedan od poginulih u nesreći) započinju slobodnu vezu, ispostaviće se punu bizarnosti uključujući ceremonije seksa tokom kojih jedu sirovo meso, radi potpunog oslobađanja njihovih tela. Tako dolazimo do zaokruženja i nadgradnje Đorđevićevih interesovanja u filmskom opusu od sada već četiri filma.Započeo je sa istraživanjem krajnjih dometa seksualnh perverzija i scenama snimanja snaf filma (gde uživo pred malobrojnom publikom pred kamerom ubijaju čoveka) u sada već legendarnom filmu „Život i smrt porno bande“, gde se radnja odvija u ruralnim predelima sa društveno odbačenim junacima opčinjenih seksom. Sledio je dokumentarac „Made in Serbia“ o ljudima koji snimaju porno filmove, opet likovi sa margine društva. Treći film „Sumrak u bečkom haustoru“ nam prikazuje život gastarbajtera u Austriji koji su poreklom iz malih sredina južne i istočne Srbije, skloni magiji, verovanjima u proricanje budućnosti, gledanja u karte.https://www.youtube.com/watch?v=KvqTyhS_HBwI u novom, njegovom najboljem i najzrelijem do sada filmu „Radnička klasa ide u pakao“ ima praktično većinu elemenata iz prethodnih ostvarenja spojenih u jedinstvenu celinu. Sada još uvodi izbeglog krajišnika koji svira gusle i doprinosi ukupnom folkloru ove male sredine. Nije mogao da zaobiđe ni lokalnu crkvu koja se stidljivo bori protiv prisutnih magijskih i satanističkih obreda u selu. Vidimo i crkvenu ikonu na kojoj su oslikani dobročinitelji, predsednik opštine i novi vlasnici fabrike i hotela. Lokalne devojke žele da budu sponzoruše bogatih tajkuna. Kako to biva i u „Porno bandi“ i sada imamo na kraju filma scene pune nasilja, krvi i seksa.

U „Radnička klasa ide u pakao“ svi Đorđevićevi motivi koje je razvijao kroz prethodne filmove su podignuti na jedan viši, sofisticiraniji nivo. Uspeo je da ozbiljne i potresne teme dovede do satire na nivo crne-komedije kako bih i kvalifikovao ovaj film u konačnici. Horor elementi, par scena strave i isčekivanja puna misterije kroz socijalni milje i egzistencijalne probleme, su poslužili da nasilje i brutalnost na kraju postanu komični. Da borba lokalnog stanovništva za bolja prava u društvu uz sva verovanja i sumnje, kako u crkvu tako i u crnu magiju, na kraju postane apsurdna.Zabavu koja provejava filmom doprineli su elementi treša koje smo viđali i ranije u njegovim radovima. Ističu se noćne scene kamermana Dušana Grubina uglavnom u enterijerima sa mnogo likova koji se međusobno prepliću i često deluju neorganizovano u mizanscenu praveći gužvu i haos. Međutim, baš su one veza i spoj pojedinih celina filma. Pažljivo vođena radnja i dinamika, učinila je pored svega prethodno navedenog, na prvi pogled haotičnog, da zapravo dobijemo jednu skladnu i svedenu celinu.Podatak koji sam pronašao o filmu: da je od 1988. od kad postoji selekcija „Ponoćno ludilo“ na Internacionalnom festivalu u Torontu „koja se bavi provokativnim filmovima koji pomeraju granice“ - „Radnička klasa ide u pakao“ prvi film sa Balkana koji je učestvovao.Pri kraju smo godine pa slobodno mogu da kažem da su Perišićev „Lost Country“ (o kome sam već pisao sa Sarajevo film festivala) i Đorđevićev „Radnička klasa ide u pakao“ sigurno najbolji srpski filmovi 2023. godine. Kažu da je srpska premijera planirana za sledeću godinu, ali nadajmo se da ćemo i Đorđevićevo ostvarenje gledati na predstojećem Festivalu autorskog filma, zajedno sa Perišićevim „Lost Country“ (koji otvara festival 24. novembra sa dve projekcije, prva je već rasprodata). U suprotnom bila bi to velika nepravda za nestrpljive domaće filmofile.Bonus video: Svetska premijera filma "Radnička klasa ide u pakao"