Titu sam rekao da ne može da bude glavni, a on je otpio viski i poručio mi da završim "Bitku na Neretvi": Kako je sniman naš najskuplji film

Kada je, nakon dve godine rada na scenariju, u kojem su mu pomagali Ratko Đurović, Stevan Bulajić i Ugo Piro, predao predložak Jadran film - rekli su mu - da. No, Veljko Bulajić, koji je preminuo tačno deset dana nakon što je pproslavio 96. rođendan, smatrao je da bi i Tito, kao vrhovni komandant i komandant Bitke na Neretvi, trebalo da pročita scenario i da svoj sud. Tako i bi.

I nakon samo nekoliko dana, kako se prisećao Bulajić u razgovoru za "Pobjedu" stigao je poziv Titovog šefa kabineta da dođe u Beograd na razgovor.

- Mom susretu sa Titom prethodio je razgovor sa nekoliko njegovih savetnika. Bilo je veoma neugodno. Svi Titovi saradnici bili su jedinstveni: smatrali su da je scenario veoma dobar, ali da bi u filmu Tita svakako bilo dobro prikazati kao glavnog lika. Nisam se saglasio sa Titovim savetnicima, pa sam odlučio svoj stav lično da obrazložim predsedniku Republike. I bio je to prilično dug razgovor. Titu sam ponovio da mislim da on ne bi trebalo da bude glavni lik filma, te da su njegove tri naredbe, izdate tokom bitke na Neretvi - da vojska ne sme da ostavi ranjenike, druga da "Prozor mora pasti" i treća o rušenju mosta na Neretvi, za moj film sasvim dovoljne - sećao se za "Pobjedu" Bulajić, kao i Titove dramske pauze:

- Ali, odlučio sam da ne odstupim od svojih stavova i po cenu prekida rada na filmu, Tito je otpio gutljaj viskija i rekao da nastavim snimanje: "Završite film onako kako ste ga zamislili. Ja ću to saopštiti kabinetu". Odmah po mom povratku u Zagreb, Jadran film je bio obavešten da je Generalštab JNA naredio Splitskoj vojnoj oblasti da u potpunosti ispuni sve obaveze Armije navedene u operativnom planu filma.

Nakon premijere filma "Bitka na Neretvi", odmah mu je zalepljena etiketa "državnog reditelja", a upitan koliko je tačno koštalo snimanje ratne epopeje ovako je odgovorio:

- S našim, jugoslovenskim ulaganjima i ulaganjima stranih partnera, troškovi realizacije "Bitke na Neretvi" iznosili su blizu ondašnjih 11 miliona dolara. U to vreme je "Neretva" zaista bila najskuplji film evropske produkcije. S druge strane, "Bitka na Neretvi" je Jadran filmu donela zaradu od oko tri miliona ondašnjih dolara, a tim novcem je Jadran film ne samo izgradio i opremio tonski studio i laboratoriju, nego je stekao ugled, te postao traženi partner nizu stranih producenata u davanju svih vrsta filmskih usluga.

Pablo Pikaso, koji je tokom života napravio samo dva filmska plakata, jedan za "Andaluzijskog psa", a drugi za "Neretvu", poklonio reditelju originalni plakat za evropsku premijeru "Bitke na Neretvi". Prisećao se Bulajić i kako je došlo do susreta sa slavnim slikarom...

- Na međunarodnom televizijskom festivalu u Monte Karlu predsednik žirija bio je istaknuti francuski intelektualac, akademik Marsel Ašar, koji je, kao Pikasov prijatelj, slavnom slikaru prikazao moj film "Skopje 63". I na završnoj večeri Kanskog festivala upoznao sam Pabla Pikasa, koji mi je čestitao nagradu Gran pri Zlatna nimfa za film "Skoplje 63". Nekoliko godina kasnije, stupio sam u kontakt s Pikasovim agentom i zamolio ga da mu predloži da napravi plakat za "Bitku na Neretvi". Odmah sam dobio pozitivan odgovor, s molbom da velikom slikaru prethodno pošaljem sat svog montiranog filma. Tek kada je plakat bio gotov, neko je postavio pitanje njegovog plaćanja. Pretpostavljalo se da će to biti veoma visoki iznos. Zabrinut, sa tim sam problemom upoznao Vidoja Žarkovića, i odgovorio mi je: "Naći ćemo rešenje, ne brini. Važno je da je Pikaso pristao da napravi plakat".

I dalje zabrinut, Pikasovom sekretaru sam uputio pitanje o obavezi produkcije prema autoru. I sekretar mi je rekao: "Maestro Pablo Pikaso vam šalje pozdrave. Umesto novca za plakat, poželeo je da mu se pošalje 12 boca biranih vina iz Jugoslavije". Naravno, među flašama za Pikasa umetnuo sam i crnogorski vranac. Nekoliko godina kasnije, dok sam u Kanu boravio kao član žirija, planirao sam da posetim Pikasa. Nažalost, upravo je tih dana bio prebačen u Pariz, u bolnicu, gde je i preminuo.

Pričao je najpre o svom prvom dugometražnom filmu iz 1959. "Vlak bez voznog reda" koji je prikazan u Kanu, gde je dobio Nagradu filmskih kritičara Francuske.

- Distribuiran je u 55 zemalja sveta, a afirmisao je i mene kao debitanta. Nakon tog filma, u mom pozivu je sve bilo lakše, mnogo lakše - priznao je, a tad mu je u Kanu takmac bio niko drugi do Fransoa Trifo.

- Trifo i ja smo bili u prijateljskim odnosima. Nekoliko godine kasnije, 1962, na premijeri "Kozare", Trifo je u Luvru izjavio da je, iako je na projekciju mog filma došao s predrasudom da u ratnom filmu ne može da vidi ništa novo, "Kozara" je posve neuobičajen u svom žanru. Francuskim novinarima je kazao: "’Vlak bez voznog reda" mi se neobično svideo, ali je "Kozara" bogatija, efektnija; zrelija.

Vratio se i premijeri "Neretve" i ponovnom susretu s Titom, ali i prvoj reakciji Josipa Broza:

- Bio je Tito prezadovoljan. Nakon odgledanog filma, srdačno je čestitao i meni i filmskoj ekipi. Bio je to moj prvi susret sa Titom nakon našeg razgovora u Beogradu uoči početka realizacije "Bitke na Neretvi". Sećam se ugodne atmosfere i veselog druženja filmske ekipe, glumaca, gostiju, gledalaca koje je nastavljeno i sutradan. Naime, zbog snijega i nevremena, sarajevski je aerodrom bio zatvoren, pa smo svi bili prinuđeni da se u glavnom gradu BiH zadržimo koji dan duže. A odlično sam sarađivao sa svima: sa Julom Brinerom, sa nemačkim glumcem Hardijem Krigerom, sa Sergejem Bondarčukom, Frankom Nerom, Kristoferom Plamerom, Florindom Bolkan, a posebno sa Orsonom Velsom, sa kojim sam ostvario zanimljivo lično prijateljstvo.

Govorio je i o jugoslovenskim glumcima, posebno pomenuvši Velimira Batu Živojinovića, kojem je bio najdraži reditelj.

- Batu Živojinovića sam kao debitanta otkrio i angažovao za film "Vlak bez voznog reda". Pozvao sam ga u Zagreb na probno snimanje i uverio se da je iznimno talentovan. Nakon te probe, Bata se u Beograd vratio sa svojim prvim potpisanim filmskim ugovorom. U mojim je filmovima zaista sjajno interpretirao niz uloga. O njegovom odnosu prema meni, koji i sami spominjete, svedoči ovo što ću vam reći: jednog dana me je pozvao i rekao mi da je svom sinu dao ime Miljko. Tako se zvao moj otac.

https://www.youtube.com/watch?v=rb-oAuhjGlo&t=23s

"Bitku na Neretvi" gledala je u Parizu i Sofija Loren, zajedno sa svojim mužem, producentom Karlom Pontijem, pričao je, dodavši:

- Sofiju Loren i Karla Pontija upoznao sam na snimanju filma "Žena s rijeke", reditelja Marija Soldatija, koji mi je omogućio da volontiram u njegovoj filmskoj ekipi. Nekoliko godina kasnije, nakon projekcije mog filma "Čovjek koga treba ubiti" u Parizu, otišao sam na večeru sa Karlom Pontijem. Razgovarajući o tome gde će ko provesti predstojeći odmor, sugerisao sam mu Sveti Stefan. I sreli smo se tamo. Sofija i Karlo su bili oduševljeni crnogorskom obalom.

A pre desetak godina Veljko Bulajić digao je veliku prašinu u regionu saopštivši da je film "Bitka na Neretvi" hrvatski, da nije više jugoslovenski. Izjavio je tad, 2013. da su mu oštećena autorska prava prikazivanjem loših kopija na raznim televizijama. Usledila je reakcija iz Beograda i Sarajeva da se ne može osporavati jugoslovenski karakter filma koji je rađen u koprodukciji sa stranim, ali i nekoliko tadašnjih domaćih producentskih kuća iz raznih republika, uz jugoslovensku i međunarodnu glumačku i tehničku ekipu.

Bulajić je tada za Slobodnu Evropu obrazložio da niko nikada nije osporavao jugoslovenski karakter filma "Bitka na Neretvi" u kome su učestvovali producenti iz svih filmskih centara, osim Avale filma, koja je opstruirala taj projekt.

- Neki su izjavili da je "Neretva" finansirana sa 48 miliona dinara, međutim to je izmišljena priča. Danas se mnogi hvale "Neretvom", pa i neodgovorno. Filmski radnici iz svih centara su učestvovali, a glavni producent filma bio je "Jadran film", kao organizator posla unutar Jugoslavije i prema belom svetu, to jeste sa partnerima iz Minhena, iz Amerike, Engleske i Italije. Postavlja se pitanje zaštite filma "Bitka na Neretvi". Mene je ponukalo da krenem u rešavanje tog problema zbog toga što se već 20 godina, jedino u bivšoj Jugoslaviji, prikazuje "Bitka na Neretvi" u vrlo lošim kopijama koje su kombinacija crno-belog i kolora. U nekim kopijama nema po 10-15 minuta filma, dok se svuda u svetu prikazuju dobre filmske kopije, sa punom odgovornošću prema gledateljima. I proglasio sam ga hrvatskim autorskim filmom. Kao autori filma tražimo profesionalni postupak prema filmu od onih koji ga prodaju televizijama i naplaćuju, koji ne žele od tih prihoda da ulože u izradu novih kopija - zaključio je Veljko Bulajić.

Bonus video: Sto godina od rođenja Čkalje i Živojinovića