0
Prošlogodišnji Sandens festival doneo je het-trik nagrada za film koji govori istinitu priču o Fahrije Hoti, kosovskoj ratnoj udovici koja se pobunila protiv svog seoskog patrijarhata. Rediteljka Blerta Bašoli i Hoti govore o tome kako su priču iznele na ekran.
Prošlogodišnji Sandens festival doneo je het-trik nagrada za film koji govori istinitu priču o Fahrije Hoti, kosovskoj ratnoj udovici koja se pobunila protiv svog seoskog patrijarhata. Rediteljka Blerta Bašoli i Hoti govore o tome kako su priču iznele na ekran, piše novinarka „Gardijana“.
25. marta 1999. godine, sve se promenilo za malo kosovsko selo Velika Kruša kada su se srpske trupe uselile i primorale meštane da se isele. Tražili su zlato i nakit i odveli su meštane prema džamiji, gde su muškarci odvojeni od žena. Skoro 250 muškaraca i dečaka je ubijeno ili nestalo u onome što se smatra jednim od najgorih masakra u ratu na Kosovu. Suprug Fahrije Hoti bio je među 64 tela koja nikada nisu pronađena.
Hoti, zgodna i staložena žena uredno podšišane sede kose, sa jezivom jasnoćom se priseća strašnih dana koji su usledili, kao da joj je svaki detalj petnaestomesečnog rata između Kosova i Srbije i Crne Gore urezan u sećanje. „Rekli su nam da su iskopali masovnu grobnicu i da će nas sve pogubiti i baciti u nju. Svi su plakali i vikali“, priča na Zoom-u iz svog doma, nedaleko od mesta gde se sve dogodilo. U konfuziji, odvojila se od svoje trogodišnje ćerke i mislila je da je njen tromesečni sin mrtav, nakon što su ga zgrabili iz njenih ruku i bacili na betonski pod. Ali nekako su svo troje preživeli, zajedno sa njenim tastom, koji je bio prestar i slab da bi ga odvojili sa mlađima.
Dvanaest članova porodice njenog muža poginulo je u masakru, kaže ona, a ona je bila odgovorna za identifikaciju posmrtnih ostataka svog zeta i njegovog 16-godišnjeg sina. Sada je snimljen igrani film “Košnica” (Hive) o periodu nakon što se vratila u svoje selo i pokušala da obnovi svoj život. Debitantski igrani film kosovske rediteljke Blerte Bašoli, bio je jedan od pritajenih hitova prošlogodišnjeg festivala Sandens, postavši prvi film koji je osvojio sve tri glavne nagrade u svetskom filmskom dramskom takmičenju – veliku nagradu žirija, nagradu publike i nagrada za režiju.
„Priča Fehrije je imala veliki uticaj na mene“, kaže Bašoli. „Kao žena i majka i sama sam prošla kroz rat, osećala sam to veoma snažno i mislila sam da će to značiti i drugim ljudima, u vreme kada se žene širom sveta na ovaj ili onaj način suočavaju sa problemima ljudskih prava.
Bez obzira na sve užase njenog scenarija, to je delo lišeno želje za velikom pažnjom, izgrađujući svoju moć kroz osvrt na način života nakon što se najgore dogodilo. Napola potopljen kamion leži u lokalnoj reci, zlokobno, ali neobjašnjivo, dok zvaničnici pokušavaju da identifikuju mrtve iz fragmenata sakupljenih u školskoj sportskoj dvorani. Priča počinje tako što se Hoti (Ilka Gaši strogog lica) ušunja u kamion da bi prošetala po vrećama za telo u potrazi za tragovima svog muža, i stalno je ubadaju pčele koje pružaju jedini izvor prihoda porodici. „Pčele ne mogu da podnesu bol i bes, pa sam morala da ih se odreknem“, objašnjava Hoti, a Bašoli prevodi.
U očaju, vratila se na jedinu veštinu koju je većini seoskih žena bilo dozvoljeno da pokaže u njenoj duboko konzervativnoj zajednici, a to je da kuva. Ubrzo je Hoti u svom podrumu proizvodila tegle sa ajvarom (sos od bibera); ali kada je pozajmila stari auto i naučila da vozi, kako bi ih isporučila na prodaju u lokalnom supermarketu, prešla je granicu. Žene su je izbegavale, dok su muškarci više puta pokušavali da sabotiraju njen posao. Njena rođena ćerka ju je molila da prestane jer je nanosila sramotu porodici.
Njen odgovor je bio da zalepi razbijene prozore, obriše nered i nastavi dalje; film prikazuje kako polako ali sigurno osvaja žene, dok je muškarci i dalje gađaju uvredama i kamenicama iz svog uporišta u lokalnom kafiću. Uprkos svom bliskom fokusu na lice glavne glumice, Gaši, film je dirljiva počast ne samo jednoj ženi, već i odlučnosti i otpornosti svih žena koje su suočene sa ratom i ukorenjenim patrijarhalnim sistemima. Pojavljivanje potlačenih udovica i ćerki sela Velika Kruša u zajedničkom radnom prostoru daje im priliku da razmene svoje priče, uporede svoje živote i pronađu siguran prostor za osmeh i ples.
Bašoli – koji je, kao i Hoti, etnička Albanka – bila je tinejdžer koja je živela u glavnom gradu Kosova, Prištini, kada je izbio rat. Polovina njene porodice pobegla je preko Makedonije u Nemačku, dok je druga polovina bila primorana da se povlači nakon zatvaranja granica. Na priču Hoti upozorio ju je njen dečko (sada njen muž) dok je bila u Njujorku, studirajući za filmski master. Zajedno sa Gaši i još jednim glumcem – oboje su TV zvezde na Kosovu – otputovala je u selo Velika Kruša očekujući da će morati da nagovori Hoti da im dozvoli da snime film o njenom životu, ali je otkrila da je starija žena ta koja je sve govorila.
„Kada sam pitala da li još čeka svog muža, rekla je: ’Da, još uvek se pitam: šta ako se vrati živ?‘ I bila sam šokirana tim odgovorom“, kaže Blašoli. „Mora da je užasno čekati tako dugo i još se nadati, a još uvek nemati odgovor. Zbog toga sam morala naporno da radim sa Illkom Gaši da bih pokušala da shvatim kakav je osećaj biti Fahrije Hoti. Pre svega, vaspitanje dece u ovim okolnostima. Ne mogu da zamislim koliko je teško, a ona je ipak sve to uradila, ustala i nastavila dalje.”
Snimljen na lokaciji u susednom selu, jer je i sama Velika Kruša bila toliko uništena u ratu da je morala da bude potpuno obnovljena, film daje uvid u društvo koje je feminizam zaboravio, koristeći lokalne ljude kao statiste. Hotiin brak je dogovorila njena porodica, kaže ona, ali je imala sreće što su njeni svekrva i svekr bili relativno otvoreni. Kao mladenci, ona i njen suprug mašinski inženjer otputovali su u Nemačku da bi on mogao da radi kao radnik bez dokumenata na gradilištima. Dozvoljeno joj je da radi krojačke poslove kod kuće kako bi doprinela prihodima domaćinstva. Nekim ženama, ističe ona, čak nije bilo dozvoljeno da odu kod lekara bez pratioca.
Nakon završetka rata, porodica se među prvima vratila u selo, vođena odlučnošću da pronađe Hotiinog muža i da ubice privede pravdi. Hoti i njena deca smestili su se kod njenog svekra, koji je u filmu prikazan kako gunđa o svom poslu i odbacuje svoju odluku da proda muževljevu klupu. Ali uprkos svim njihovim neslaganjima, postoji veza između njih zasnovana na zajedničkoj ljubavi dece i odbijanju da prihvate da je njen muž – njegov sin – mrtav.
Hoti je otišla da pogleda film sa grupom lokalnih žena. Kako je bilo gledati tako bolna i lična sećanja kako prskaju po ekranu? „Iskreno da vam kažem, nisam očekivala da će ljudi biti toliko zainteresovani za moju priču. Mislila sam da će to odbaciti, govoreći „svi moraju da rade, svi moraju da ruše tabue“, kaže ona. „Ali to me je vratilo u to vreme i osećam se ponosno što našu istoriju sada vidi ceo svet.”
Međutim, nisu svi bili tako pozitivni. Hoti je dobila jedan tekst u kome je optužuju da je osramotila sebe, svoju porodicu i celo selo klevetanjem njegovih muškaraca. „Sada sam starija. Teško mi je da se nosim sa ovim stvarima“, kaže ona. „Ali da sam slušala šta ljudi govore, ne bih bila tu gde sam danas.”
Ona i dalje živi u selu, ali je nedavno posao preselila iz kuće u fabriku, gde proizvodi ajvar i kisele krastavce i nada se da će se prebaciti na džemove. Osim što zapošljava oko 50 lokalnih žena, ona podržava druge kupujući njihovo povrće i pomažući u prodaji njihovih proizvoda. Njen svekar više nije među živima, ali dvoje dece rade sa njom.
„Iznad svega“, kaže Bašoli, „nadam se da, osim što se povezuje s njom, ona može ohrabriti ljude da zadrže nadu – svima nam je potrebna nada da bismo mogli da nastavimo dalje. Fahrije je imala sve razloge da odustane i odlučila je da ne odustane, a druge žene su joj se pridružile da grade sopstvenu budućnost i budućnost svoje dece, menjajući na taj način način razmišljanja celog sela.”
Nakon takvog opakog neprijateljstva, kako joj je bilo u srcu da oprosti ljudima iz sela?
„Nisam im oprostila“, kaže ona, „ali sam radila sa njima, kako bi imali jasno ogledalo ko sam, šta radim i zašto to radim. Podigla sam svoju decu; Napravila sam im kuću, a sada je i moja ćerka udata u istom selu, tako da moja deca nisu napustila svoje korene.”
“Ima još mnogo toga što treba da se promeni“, kaže ona. „Možda se 40 posto promenilo i moramo da to učinimo 100 posto. Ali dobra stvar je što su deca iz rata porasla. Oni putuju više nego mi. Oni idu na univerzitet i vide stvari drugačije. Prošle su skoro 23 godine od rata. Žene su slobodnije.” Nasmejavši se onako kako njena filmska ličnost nikada ne bi uspela, ona dodaje: „Čak pijemo i kafu u kafiću.”
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
