0
Njihova kuća je uvek bila otvorena za kolege, za ljude iz tehnike, razne majstore i osobe svih profila. Ali, ljude. Jer, nisu izigravali zvezde. Oni su to bili.
Piše: Dragana del Monako, prvakinja Opere Narodnog pozorišta u Beogradu
Milka, Živan i ja smo sedeli u jednoj od loža Narodnog pozorišta u Beogradu, februara 2004. Bila je komemoracija našem divnom dirigentu Angelu Šurevu, pola sale je plakalo zajedno sa tadašnjim upravnikom, koji je držao govor na Velikoj sceni.
Na kraju komemoracije, kroz suze i jecaje, Milka, onako osetljiva ali i duhovita, kaže Živanu: „Ovako će jednog dana i nama…”
Smejali smo se kroz suze, naravno, a ipak uz neku besmislenu nadu da smo besmrti, i da će nebo ipak napraviti po neki izuzetak.
I da, bila je u pravu. Držaće se komemoracije, biće gomile reči, i cveća, i fotografija sa crnim florom…. Ali, to svakako nije kraj. I nije način na koji želim da je pamtim. Moju, našu, svetsku Milku.
U početku me je zbunjivala njena srdačnost i jednostavnost, i trebalo mi je vremena da joj, na njeno insistiranje, govorim Ti. I tako je počelo. Družile smo se dugo, porodično. Slave, praznici, Nove godine. Njen rođendan, 13. januara, tradicionalno smo provodili uz Živanovu gitaru.
Volela je male poklone, radovala im se kao dete. Silazila bi po dva, tri puta sa stepenica iz svoje garderobe, uvek u novoj odevnoj kombinaciji, ogrnuta čudnovatim nakitom. Shvatala sam da se ona u svemu tome lepo zabavlja, jer iskreno je volela život i tu radost življenja prenosila je i na druge.
Pričale smo iskreno o svemu i usvojila sam njene savete da se borim i izborim za svoje mesto pod pozorišnim suncem. Nervirala ju je moja povučenost i neborbenost. Tada.
Jela je kao vrabac. Jednom sam svratila da nešto uzmem od nje i ostala na “ručku”. Podelile smo, doslovno, sardinu i šaku pirinča. Živan je za to vreme krčako ogromnu tepsiju pasulja na šporetu na drva, otvarajući pasijans.
Pitala sam se često kako dve toliko različite ličnosti mogu da žive tolike decenije zajedno i da opstanu. Odgovor je bio jedini mogući. Ljubav. Strastvena, ponekad bolna, ali vezanost do sudnjeg dana.
Njihova kuća je uvek bila otvorena za kolege, za ljude iz tehnike, razne majstore i osobe svih profila. Ali, ljude. Jer, nisu izigravali zvezde. Oni su to bili. Nije im bila potrebna dežurna politička partija. Snaga takve dve ličnosti i, pre svega, talenat kojim su bili obdareni, sasvim su bili dovoljni. Dokaz da se i tako može.
Deca. Da, nisu ih imali, ali su ih voleli svim svojim bićem. Jednom je Milka pozvala mog sina, imao je deset godina, da bude kod njih nekoliko dana, dok sam ja bila u Madridu na gostovanju. Zovem zabrinuta, pitam šta rade, a ona: “Pavle spava, a ja biram šta će danas da obuče“. Temeljita Milka, ništa nije prepuštala slučaju, i moj Pavle je tih dana ličio na manekena. Naravno da ih je obožavao, i najčešće je bio kod njih. Kad sam ga pitala za rođendan koga će da zove u goste, počeo je da nabraja, ali je na prvo mesto stavio Milku i Živana pa onda svoje drugove.
Zamislite taj rođendan. Donela sam iz Moskve “aparat “ za karaoke zajedno sa knjigom od 400 ruskih pesama. I dva mikrofona. U početku ni da čuju, kao mi ćemo uz klavir i gitaru… Posle su se bukvalno otimali za mikrofone, mnogo im se dopalo. A, tek komšijama, svi su došli da ih slušaju.
O lepoti i posebnosti Milkinog glasa svi znaju. Ne znam da li znaju o njenoj posvećenosti profesiji i u poznim godinama. Svako jutro je počinjala raspevavanjem i zagrevanjem glasa, i onda kada je prestala da nastupa. Mislim da je imala potrebu sebi da dokaže da još postoji.
U knjizi razgovora kod Miloša Jevtića, Milka je izjavila „Pevanje je alfa i omega moga postojanja“. To je bio njen kredo, tako je i živela. Do kraja.
Milka moja, suze su mi u grlu dok ovo pišem. Znam da sigurno sad ne bih mogla ni da govorim, a još manje da pevam. I znam da sada, kada si na putu do zvezda, tvojih sestrica, čujem nikad lepšu tvoju Dezdemonu. Neka te prigrli ona kojoj smo se najčešće zajedno molile, i čije si mi ikone donela sa Tasosa onog leta… Neka te prigrli Ona pod svoj blistavi skut, i da ti blagoslov za večnost, uz tvoje bezvremeno “Ave Maria piena di Grazia….”.
Tvoja Dragana.
Bonus video: Ovacije za balet „Ko to tamo peva“ u Ljubljani
