0
Džez je i dalje avangardni motor čovečanstva.
Ako ste očekivali relaksiranu zabavu, u kojoj se već po navici tu i tamo dovikuje „yeah!“ i frenetično aplaudira tokom numera – Beogradski džez festival mogao bi da vas poduči kako džez nije samo to – zadimljena atmosfera kluba u kojem „prži“ nešto što izaziva metež u udovima. On je i dalje ozbiljan umetnički istup, što na sasvim revolucionaran način podstiče humani zamah čitave planete.
Davno je zaista bilo rođenje džeza. A opet, on kao da se iznova obnavlja u svakom sledećem naraštaju. Nebrojeno mnogo klinaca, u nekom trenutku svog odrastanja, grabi instrument koji ih neočekivano privuče svojim spiritualnim magnetnim silama i – počinje da svira muziku što dolazi pravo iz fantazije kosmosa. Nije ni čudo. Jer, džez kao da nije samo star koliko i ljudska rasa u svom osvitu – sećate se onih udara otkrovenja oko Kjubrikovog monolita? On zapravo potiče direktno iz Velikog praska, neposredno iz pra-postanja univerzuma.
Zato je Beogradski džez festival obavezno godišnje hodočašće za svakog iskrenog vernika zvuka. Bilo da ste afisionado klasike, roka ili osvešćeni ljubitelj džeza – beskrajni horizonti muzike ukazuju se pred vama, ne supersoničnom, već i doslovno svetlosnom brzinom vizije. Neko popuši džak vutre da bi sebi otvorio vrata percepcije. Ovde se to dešava samo od sebe. Jedino što je potrebno jeste da otključate čula i prepustite se majstorijama šamana džeza.
A ove godine ih ima, hvala svim božanstvima Beogradskog džez festivala. Evo i nekih. Recimo, sastav Lytton/Vandermark/Wooley. Njih trojica ne samo da su održali briljantno predavanje u Muzičkoj školi „Stanković“, već su svoj stvaralački credo – u kome ste najpre ljudsko stvorenje, potom umetnik i muzičar, a tek nakon svega stručnjak na svom instrumentu – suprotstavili svim silama naše mediokritetske sadašnjice na svom nastupu druge večeri Festivala u Velikoj sali Doma omladine Beograda. Šta još reći? Subverzivna transmisija zvuka iz mašte Stvoritelja našla se pred nama kao gradivni materijal, kojim nastavljamo da sami dalje oblikujemo ilovaču svog bića. Britanac Paul Lytton (r. 1947, bubnjevi), i dva Amerikanca – sa Ring Ring festivala već dobro znani Ken Vandermark (r. 1964, saksofoni i klarineti), te Nate Wooley (r. 1974, truba), okadili su svojom mudrošću Veliku salu Doma omladine. Ono što bi površni ljubitelj opisao kao tek nepodnošljivo zlostavljanje instrumenata, u stvarnosti je povratak pra-veštinama, čarobnjačkom ozdravljenju muzike u vrhunskoj formi trojice velikana.
Steven Bernstein i njegovi Sexmob sa ljubavlju, pak, tumače celokupno muzičko nasleđe – od onog što pripada ikonama džeza, pa sve do doprinosa apostola roka i dalje u budućnost. Njihova zvučna zamka za vaš sluh sadržana je u muzici oslobođenoj svakog stida, potpuno nalik ljubavnom zanosu. Od Dukea Ellingtona do Talking Heads i Nirvane, na način špageti-vesterna ili tarantinovskog ukrštanja žanrova, sve to sa vašim telom i umom maestralno rade Bernstein i njegovi Sexmob. Ova seksi banda udahnjuje ključni termin iz svog naziva u džez, da onda džezira sve živo što im padne na um. Možda nisu više brutalni ekvilibristi na oštrici noža kao nekada, ali i dalje umeju da iz vašeg tela i srca izvuku ono najprirodnije i poigraju se time sa dobrotom erudita i svetskih šmekera. Beogradska publika prepoznala je njihovu senzualnu džez misiju, bez ikakve sumnje.
Avishai Cohen Quartet donose, međutim, novu realnost džeza, u kojoj ima mesta i za politički angažman, kao i za dirljivu džez emociju. Ako je poneko i zalutao na ovaj koncert, misleći da se radi o slavnom kontrabasisti istog imena, svakako nije zažalio. Avishai Cohen, mlađi brat nama dobro znane Anat, predstavio je svoj krug inspiracije, povremeno radikalne osećajnosti, u kome je mašta vodilja glavna junakinja. Okruživši se izvanredno obrazovanim muzičarima koji tretiraju svoje instrumente sa izuzetnim poštovanjem, predući tkanje preko kojeg glavna zvezda prosipa svoje trubačke dragulje – Avishai Cohen postiže da publika bude fokusirana na istinu, jednako koliko i na stvaralačko nadahnuće. Izgleda da su, na kraju, i muzičari i publika bili istovetno uzbuđeni. Veoma, treba li to posebno reći.
Lars Danielsson & Liberetto dolaze kao melem na sve rane post-kovid društva. Internacionalna postava Danielssonovog kvarteta oživljava zamisao o džezu kao o radosti zvučnog obilja čovečanstva. Njegova prijemčiva muzika momentalno podiže raspoloženje u auditorijumu, željnom chill-out štimunga, u kojem je serioznost zagarantovana, ali emocije nesputano vrve i priključuju se talasu odobravanja do pravog ushićenja. Izgleda da beogradska publka izvrsno kapira Larsa Danielssona i njegove kamarade.
Izvestan world music momenat ovde nije zanemarljiv, a prisustvo neverovatnog perkusioniste Magnusa Öströma budi sećanja na nikad prežaljenog Esbjörna Svenssona. Bravo za klavir Grégoryja Privata. Topla, ljudska poslanica pojedincu, skrhanom bezdušjem u današnjici.
Nastavak sledi…
Bonus video: Glas, dirka, bas