"Stiže kritični trenutak kad drugarice biraju!”: Kako je pisac Pavle Ugrinov u svojim dnevnicima opisao posleratne igranke u Beogradu

Knjiga “Nulta egzistencija: Dnevnik 1946-1972” književnika, dramaturga, režisera i akademika Pavla Ugrinova, objavljena je nedavno u izdanju “Agore” iz Zrenjanina. U pitanju je dnevnički zapis ovog autora tokom 60 godina umetničkog rada. Prva od tri planirane knjige, prati autorov život od dolaska u Beograd 1946, izvođenja kultne predstave „Čekajući Godoa” i osnivanja Ateljea 212, do rada na Radio Televiziji Beograd tokom zlatnog perioda radio i TV drame.

Ugrinov u dnevniku opisuje svoj privatni život, razvoj posleratne kulture, ali i karakteristike tog vremena. U saradnji sa izdavačkom kućom “Agora”, od danas do petka ćemo objavljivati neke zanimljive delove iz dnevnika, a počinjemo sa opisom beogradskih igranki tokom 1947. godine.

“Svi veći holovi, fabričke hale i prazni podrumi pretvaraju se subotom i nedeljom u prostore (sale) za igranke. Najčešće su ta mesta neočišćena i tada se u njima diže prašina do plafona, ili su očišćena samo dopola pa je u njima takoreći podnošljivo, a ponekad su (slučajno) zaista očišćena, verovatno u pogrešnom uverenju da će se tu održati nekakva svečanost, i tada se čine gotovo idealnim. Nedostaju, međutim, još samo idealne devojke, pa da doživljaj bude potpun, ali već samo posle sata igranke, probirljivost nestaje, svi se jedni drugima već sviđaju, iščezava nepotrebna „buržoaska osetljivost”, i počinje prepuštanje vrelom đuskanju, stiskanju, pa i ljubavnim zanosima po polumračnim uglovima i okolnim totalno mračnim hodnicima.

Orkestar je obično smešten u jednom ćošku, na nekakvom improvizovanom podijumu, u stalnoj neizvesnosti da se pri žešćem muziciranju ne raspadne ili se kroz njega propadne. Na sreću, sviraju se uglavnom lagane igre, tango i inglišvalcer, dok je fokstrot već čisto ludilo, pa ga zato izvođači izbegavaju ili organizatori zabranjuju. Ništa nam ne vredi što govorimo da je, recimo, rumba igra „potlačenih slojeva”. Ne veruju nam; jer ne znaju ništa, ti vajni nadziratelji.

Najzad, svejedno; ma šta da se svira, važne su pre svega – devojke. One u početku izgledaju ugrožene i stidljive, a na kraju se pokažu raskalašne i bezobzirne. Traže da „negde” odete sa njima; nema, međutim, gde, nego samo u obližnji park ili mračnu ulicu. To je čitav izbor; niko nema čak ni stančić.

U početku igranke, poređamo se uza zid, kao u provinciji. Muškarci s jedne strane a devojke sa druge. Stolica uopšte nema; svi čitavo vreme stoje. I dok muzika ne počne, a uvek se skanjera (jer nije plaćena), svi međusobno tobož nešto razgovaramo a ispod oka merkamo devojke na drugoj strani, slepljene uz suprotni zid. Na prve taktove orkestra, prelazimo salu i pitamo: Igrate li? Obično se odmah sve složi, igra kreće, ali se još ne zna šta će biti dalje.

Posle nekoliko tura igranja, stiže kritični trenutak kad – „drugarice biraju!” Sad one prelaze halu prema nama, obično strelovito, da neka nekog nekoj ne preotme. Pošto je taj klimaks igranke minuo, odnosi su mnogo jasniji, to jest čisti. Počinje lagano iščezavanje parova.

Ostaju samo oni koji te večeri nisu postigli ništa, sem što su malo prođuskali u oblacima prašine. Jedna od najposećenijih igranki održava se subotom u trima nedovršenim halama fabrike čarapa u izgradnji, u ulici ispod studentskog doma „Ivo Lola Ribar”, na svakom spratu po jedna igranka. Dakle, ukupno tri – odjednom! Kako nedovršene hale još nemaju ni spoljnjih ni unutrašnjih zidova, igra se između golih betonskih stubova i po betonskom podu, sa stalnom opasnošću da neko u zanosu padne sa sprata u ambis.

U prilazu toj fabrici u izgradnji, hale u kojima se održavaju igranke izgledaju kao da su u staklu, prozirne su sa svih strana, ali jedva osvetljene škiljavim sijalicama koje vise na golim kablovima. Kiša ne ometa zabavu; ali vetar je obično rastura. Promaja inače bije stalno; ponekad rashlađuje, drugi put donosi nazeb. Ali to je kratko; sledeće subote počinje sve ispočetka.”

Knjigu Pavla Ugrinova “Nulta egzistencija: Dnevnik 1946-1972” sa popustom možete kupiti na sajtu Izdavačke kuće Agora.

Bonus video: Pisac Georgi Gospodinov u Beogradu