Živojin Pavlović, Snežana Lukić. Foto: Privatna arhiva Snežane Lukić

U saradnji sa izdavačkom kućom Agora iz Zrenjanina, Nova.rs ekskluzivno objavljuje delove iz “Dnevnika 1994-98” pisca i reditelja Živojina Pavlovića, knjige koja se nedavno pojavila u knjižarama.

„Dnevnik 1994-1998“ Živojina Pavlovića (Agora) važan je događaj za srpsku kulturu, jer je u pitanju jedan od najvećih intelektualaca kog je Srbija imala i njegova razmišljanja o životu i svetu oko njega su uvek dragocena, jer su bila izrazito drugačija i originalna. Portal Nova.rs će  do četvrtka svakodnevno objavljivati delove iz ovog kapitalnog izdanja.

Foto: Promo/Agora

14. IX 1994.

Slušanje dragačevskih trubača i srsi koji se uspinju kičmom od dubokog i moćnog zvuka snažnije od bilo čega kazuju da smo tamo gde nam je mesto. Ali to ne znači da se moramo miriti s jatom kome pripadamo i s njim leteti u nedođin zato što su mu instinkti bolesni a pamet mala.
Biti tu, a ne miriti se, jedini mogući stav kojeg se pojedinac neće postideti.
I sve podnositi.
I sve podneti.
I pritom slediti svoj put.

27. V 1995.

Kako nisam mogao da budem na ispraćaju posmrtnih ostataka Milovana Đilasa, danas sam išao na parastos njegovoj duši koji je održan u crkvi Sv.Marka na Tašmajdanu. Kao što sam i očekivao: dosadan i dug ritual, osvežavan nevinim ćeretanjem dečice iz crkvenih prirpata.
Pitam se da li je stari ateista izigran od rodbine i prijatelja sahranom uz popovsko pojanje, ili je na samrti sam izveo svoj poslednji salto: prvo je bio bezbožnik i komunistički fanatik, zatim komunistički jeretik koji se nije odricao ateizma, a sad, na kraju života, možda je ipak poželeo da stupi u ”carstvo nebesko”!

Živojin Pavlović Foto: Goranka Matić

15. VIII 1995.

Nek čovek bude svedok onoga sveta u kojem živi. Gde zaista živi.
Bela Hamvaš

16. VIII 1995.

Uvek sam živeo malo po strani, bez obzira na ulogu mog dela u javnom životu: dok sam, po sopstvenoj volji, bio izvan javnih zbivanja, obim mojih interesovanja se širio. A sada, sa starošću i bolešću, taj obim se neumoljivo sužava.

16. IX 1995.

Pravoslavlje sa životom nema nikakvu sponu. Ono je fosil-mrtva materija.
Katolicizam se životu prilagođava, da bi ga porobio.
Protestantizam živi u njemu, i od njega: sličan vaši, siše krv i ne menja ništa. Neće da menja.

A islam život oblikuje.

17. IX 1995

Kiša. Sivilo. Letargija. Muči me bezvoljnost; trebalo bi da živnem, da se razmrdam-za to je najpogodnije snimanje filma. Ali ta zabava je skupa, nema se para. Valjalo bi da počnem da pišem novi roman, ili možda novu pripovetku – odavno se tim oblikom nisam bavio – ali nemam volju.

19. X 1995.

Od kako me zlostavljaju vrtoglavice, pomišljam da se ponovo latim slikarske četke: od snimanja filmova teško da će moći išta da bude.

Težak bi bio i povratak platnu i bojama, ali izvodljiv: već duže vreme priviđaju mi se nakazne alatke, kao i ogromne, otekle, bundevaste glave u brašnjavom sfumatu iz čije kaše proviruju rošava i krastava lica.
Kolorit bi trebalo da bude dvojak: moćan, ali jedva uočljiv. Potez grub.

20. X 1995.

Vučelićev silazak s političke scene, brz i bez obrazloženja, nikoga nije iznenadio: sluga gospodara biva ili nagrađen ili nagrđen.

16. XII 1995.

Sinoć sam posetio izložbe dva močna slikara: Uroša Toškovića i Dada Đurića. One me navode na pomisao da bih mogao da napišem niz tekstova o tim posetama slikarskim ateljeima Ljubodraga Jankovića Jaleta, Smaila Karaila, Safeta Zeca, Bobe Matić, Kečića, Sivačkog, Gabrijela Stupice, Miće Popovića, Mladena Srbinovića, Stoleta Celića, Ratka Laliča, Petra Omčikusa, Miloša Šobajića, Miroslava Arsića, Ljube Popovića, Dada Durića. Ali, kao i većina ideja zapisanih u ovom dnevniku, i ova se verovatno neće ostvariti.

26. XII 1995.

Kad nešto nameriš da uradiš, učini to. Ne oklevaj. Ostvari svoju nameru odmah, jer ćeš već sledećeg časa možda biti ometen, ili će se sumnja isprečiti ispred tvoga htenja – počneš li da se dvoumiš, do cilja nećeš stići.

Nemoj razmišljati da li tvoj cilj ima smisao ili svrhu; ni život tvoj, ili bilo
čiji, nema ga. Jedino što je za tebe od važnosti, to je dejstvovanje koje će te sprečiti da tragaš za razlozima za život, ili da razmišljaš o neizbežnosti iščeznuća.

Živi u zanosu, u huku; ostvaruj namere. A kad ih realizuješ – zaboravi ih.

Stremi nepoznatom, ne osvrći se za već viđenim; ne vagaj postupke, ni svoje ni tuđe. Ne laskaj sebi i ne zavidi drugima. Trudi se da ti svaki trenutak mine što dalje od otrovnog trnja dosade.
Samo te zanos može učiniti srećnim.

13. III 1996.

Kada sam snimio svoj prvi profesionalni film prestao sam da pišem filmsku kritiku; u to vreme biti kritičar i filmski reditelj, pisac i književni kritičar, smatralo se nemoralnim – nije se moglo suditi drugima, a svoje delo lišiti suda. Danas takva pravila više ne važe: pisci kritikuju a kritičari pišu; sebe uzdižu, a druge osporavaju. I to se smatra prirodnim, iako mnogi od onih kojima se sudi ne mogu, nisu u prilici, ili smatraju nemoralnim da sude drugima – kako sopstvenom kriterijumu na osnovu koga pisac ispisuje svoje stranice podrediti tuđe delo, često nastalo na sasvim drukčijim estetičkim principima?

14. III 1996.

Otuđenost… šta je to otuđenost?

To je osećanje nelagodnosti kad vam nepoznati čovek u bolnici počne da priča o svojoj bolesti, ili da vas ispituje o vašoj, očekujući uzajamnost u saučesništvu, a vi na nju ne pristajete.

Knjigu sa popustom možete kupiti na sajtu Izdavačke kuće Agora.

Bonus video – Peca Popović: Ja sada biram zemlju u kojoj ću umreti