1
Prilikom predstavljanja mini-festivala finskog filma koji je održan tokom vikenda za nama, selektor festivala, Stefan Arsenijević, je najavio ovaj film kao "beskompromisan" i "kao film koji će definitivno testirati granice izdržljivosti publike". Naravno da sam odmah prihvatio "čelendž".
Nažalost, „Dogs Don’t Wear Pants“ i nije toliko beskompromisan, a jedine granice izdržljivosti koje će testirati tiču se vaše raspoloženosti da prisustvujete jednoj relativno jalovo razrađenoj tugovanki koja utehu pronalazi u sado-mazo aktivnostima.
Nekoliko godina nakon slučajne ili namerne smrti supruge (film ostaje ambivalentan po tom pitanju), Juha i dalje pati za svojom ženom tj ima neku vrstu fiksacije na trenutak kada je ona poginula, a on sam spasen prilikom pokušaja njenog spasavanja, kojom prilikom je doživeo nadnaravni trenutak „susreta sa anđelom“. Taj isti trenutak on će slučajno reprizirati tokom posete salonu za tetoviranje gde njegova ćerka radi pirsing jezika, a on zaluta u sado-mazo sešn i tom prilikom bude slučajno „udavljen“. Nakon toga, Juha razvija opsesiju ovom vrstom aktivnosti i njenom sprovoditeljicom, dominatriksicom Monom.
S ove druge strane, Juha je hirurg, a Mona radi kao fizioterapeut, i „telesni“ aspekt njihovih zanimanja praviće u centralnom delu krupan kontrapunkt njihovim sesijama, koje će na sasvim drugi način ispitivati mogućnosti tela, zarad spasa duha.
„Dogs Don’t Wear Pants“ startuje kao nešto što bi mogla da bude smelija „kaurismakijevska“ crna komedija, ali potom neplanirao prerasta u triler skoro „kronenebergovskih“ poriva tokom koga neki prizori fizičkih ranjavanja zaista mogu da testiraju granice vašeg želuca.
Na kraju, „Dogs Don’t Wear Pants“ biva još jedan iz kanona filmova koji nečiju tragičnu situaciju ili žalbu koju je ona izazvala tretiraju kao izgovor za eksploatacije najrazličitijeg tipa. Walkeapaa svakako bira vrlo provokativan put i dokazuje nam da njegov junak, uprkos svemu što mu se dešava (profesionalno i privatno) ima pravo da upražnjava bilo koji lek koji mu vida rane (ili grižu savesti), ali u tom procesu ostaje monton i neinventivan, pa čak i naporan za gledanje (naročito u „reprizinim“ sešnima).
A, nekako ne možemo ni da na sam motiv „sado-mazohističkih“ aktivnosti gledamo sa istim zaprepašćenim izrazom lica „kao nekada“ kada te stvari nisu bile odomaćene i delimično prihvaćene kao „neka svako radi šta mu je drago“. Možda je, zapravo, jedini interesantan momenat ovog filma što je Juha u neku ruku nadigrao i svoju „mučiteljicu“ i sam proces time što je zahtevao veću bol i kaznu nego što su oni bili spremni da pruže. Ali, ta stvar značajno je kompromitovana krajnje amaterskim ponašanjem dominatriksice Mone koja očigledno nije dorasla zadatku, što opet fundamentalno dovodi u pitanje sam koncept sado-mazo aktivnosti i njegove simbolike u filmu.
OCENA: 5/10
Bonus video: Glas, dirka, bas „The Return“
