Znam, piše pet filmova, ali u tekstu će ih biti osam. Jesam bezobrazan, ali nisam želeo da vas od starta obeshrabrim od odlaska na FEST (naprotiv), ali naše vreme (na zemlji i pred bioskopskim platnima) je skupo (šta skupo, neprocenjivo!) i ako na bilo koji način mogu da vam pomognem da ga ne trošite uzalud, hoću!
Piše: Slobodan Vujanović/ Mislite Mojom Glavom
FEST već godinama svojim zlosrećnim terminom figurira kao poprilično zakasneli rezime filmskih festivala za nama, pa je na neke filmove “poštene bioskopske gledaoce” srećom moguće opomenuti na vreme. S tim u vezi, čak četiri filma od kojih bih vas radije “odbio” stižu nam sa prošlogodišnjeg Kana.
Pobednik Titan svakako je najmanje grdan i najviše opasan ako ste “višegodišnji salonski posetilac FEST-a koji voli da pogleda interesantan film”. Jer film Julije Ducournau deluje kao da baš vama gura prst u oko i prkosi svojom loše sklepanom dramaturgijom i kvazi-šokantnim premisama koje na kraju deluju kao krik besnog pileta.
U sličnom, wanna-be-radikalnom duhu dejstvuje i Nitram, Justina Kurzela, za koji je Caleb Landry Jones nagrađen “Palmom za glavnu ulogu”, i u kome virimo u “pred-istoriju” jednog masovnog ubice, a zapravo pratimo nedovoljno duhovitu verziju Harold and Maude. Recimo. Ovu “frik šou” partituru završio bih možda najmanje upadljivim od “radikalnih rezova”, filmom Vuk, Nathalie Biancheri, koji prati lečenje grupe pacijenata koji veruju da nisu ljudi, već životinje. Da ova ideja nije sprovedena baš ovoliko bukvalno mogao je ovo biti duhovit komentar na raznorazna prava i slobode koje danas (mladi) ljudi sebi traže, identifikujući ih kao ključne za svoj srećan život.
Međutim, po vaš duh daleko će biti pogubniji film koji je otvorio “Kan”, Anet, FEST-ovskog druga i francuskog veterana Leosa Caraxa u kome se meta-film sudara sa meta-pozorištem kroz priču o dva narcisoidna ljubavnika koja su dobila neobičan plod ljubavi. Ovo je od one vrste filmova koju ljudi koji ne bi prepoznali “veliki film” ni da u njemu igra Clint Eastwood navode kao “nešto najzanimljivije što su skoro pogledali”.
U kategoriji “lepog filma” čekaju nas čak četiri mućka. Prvi i najbolniji za vas, svakako će biti novi Pedro Almodovar, Paralelne majke, u kome mučeni Pedro ne vodi paralelno dve priče koje nemaju veze jedna s drugom (baladu dve majke i političko čačkanje Frankove istorije), već pokušava da ih ukrsti na način koji nije čak ni bunjuelovski apsurdan.
Belfast, Kennetha Branaghe, je sentimentalna boza o početku međusobnog klanja Iraca u Belfastu koja ne donosi ništa novo na temu. A o Idemo, idemo i Bergmanovo ostrvo, srećom, nemam dovoljno prostora ni da vam kažem zašto da ih zaobiđete.
Bonus video: Otvaranje Festa
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar