Ja kad vidim čoveka sa obrijanom glavom, u bermudama i istetoviranog, meni je muka odmah. Ne mogu to da smislim, užasno. Zato što znam kakva psihologija i mentalitet stoje iza toga. To su ljudi koji su orijentisani na grabež, na tuču, na sve ono ružno u životu, kaže Slobodan Tišma u ekskluzivnom razgovoru za Nova.rs koji ćemo na našem portalu objavljivati u četiri nastavka.
Razgovarali: Zorica Kojić i Dragan Ambrozić
Slobodan Tišma, misteriozni je duh Novog Sada i onih novotalasnih vremena, čije jubileje poslednjih meseci svesrdno obeležavamo. Nekada prefinjeni pesnik rokenrola i vlasnik nezaboravnog glasa, mudrog i vanvremenskog, unutar halucinantne muzike koju su isporučivali bendovi Luna i La Strada čiji je frontmen bio, godinama unatrag zapravo je poznat po svom književnom radu i romanima ovenčanim najuglednijim priznanjima, poput NIN-ove nagrade za „Bernardijevu sobu“ 2012. godine. Povodom vinilnog reizdanja jedinog albuma grupe La Strada, onog iz 1987. godine (Blind Dog Records i Šareni Dućan, distributer za Srbiju Ammonite Records) zatekli smo se nedavno u Novom Sadu i od Slobodana Tišme čuli mnogo toga originalnog, duhovitog i zanimljivog na razne teme. Krenuli smo od aktuelnog virusa kovid 19 i promena u strukturi društva sa kojima se kao građani svakodnevno suočavamo, ali smo vrlo brzo došli do one tajne istorije ovog grada, te novog romana koji je Tišma pisao prošlog leta i jeseni, dovršivši ga nedavno.
Došla su tako neka vremena, kako ti ono kažeš na albumu svog benda La Strada, i izgleda da je još uvek neko čudno vreme, pandemija nikako da prođe. Da li ćemo živeti drugačije kad ona konačno bude za nama?
– Hoćemo, živećemo drugačije. Nisam ja tu nešto posebno pametan, najvažnije je da se rešimo tog problema i da nestane tog straha. Bili smo svi priličmo uplašeni, sad nas je ova vakcina malo opustila, osećamo se sigurnije, evo baš juče u Novom Sadu nijedan pozitivan slučaj nije bio od testiranih. Međutim, obično govore da u tim nekim kriznim situacijama ljudi postaju bolji, humaniji, pomažu jedni drugima – nisam ja uopšte u to siguran, mislim da je porasla mržnja, pošto mi živimo u društvu koje je podeljeno… doduše na nejednake delove. Ja sâm to osećam – vidim ljude na ulici, prepoznajem ih i – mrzim ih. Ne mogu to da potisnem. Nije to dobro, mislim, čemu to vodi, šta ćemo s tim – da idemo u rat, da se poubijamo?
Živim u kraju gde je jako puno ljudi koji su došli – znači nisu odavde – došli sa velikim parama i kupili stanove tamo, koji voze luksuzne džipove, svi imaju čopore dece, agresivni su, pa to je strašno. Tu postoji takozvani „Kraljev park“, podignut na mestu gde su nekada bile trščare, zemunice koje su bile zaštićene kao kulturno dobro, ali su mahinacijama skinute zabrane i one su srušene da bi se dobio prostor za gradnju. Treba da to vidite – pravi Đorđo de Kiriko, njegova scenografija – jer de Kiriko je bio slikar, ali je inače bio i čuveni scenograf. To su ogromne zgrade, koje nisu soliteri – nego su dugačke i visoke. E, i ti i ljudi su se tu naselili. Naravno, život traži svoje, oni su mladi, tu su njihova deca, a mi stari kojima je ostalo još sitniš, možemo samo da gledamo. Međutim, i pored najbolje volje, meni tu nešto ne paše. Ti ljudi imaju svoj izgled i u tome su agresivni. Ja kad vidim čoveka sa obrijanom glavom, u bermudama i istetoviranog, meni je muka odmah. Ne mogu to da smislim, užasno. Zato što znam kakva psihologija i mentalitet stoje iza toga. To su ljudi koji su orijentisani na grabež, na tuču, na sve ono ružno u životu, jer oni jednostavno ne znaju ništa drugo.
Ja se zezam, pa kažem kako je Alfred Žari bio u pravu – Ura, grebite se svi, živeo tata Ibi! Žene koje ih pujdaju da se grabe, koje su sve neke ogromne debele žene, sa ogromnim dupetima… ne patim od mizoginije, ali je očigledno da su oni potpuno iskvareni, hrane se loše, nemaju nikakve navike. To je određena kultura koja je meni potpuno neprihvatljiva, ali ona nadire i ne može se tu ništa. Mogu da pričam šta god hoću.
Pa dobro, šta misliš – hoće li nadvladati sebičluk ili solidarnost među ljudima?
– Nije toliko problem šta će biti ovde kod nas, u Srbiji, to je sitniš. Problem je šta će se desiti globalno, u svetu. S nekim mojim prijateljima sam se razišao – oni su inače antiglobalisti i antivakseri – pošto ja smatram da je biti protiv vakcina krajnja bezobzirnost. A ti moji prijatelji pričaju o svetskoj zaveri farmaceutske industrije. Ja im kažem, ljudi, ali umire se od kovida, besmisleno je pričati takve priče. Jednog prijatelja sam pitao da li se vakcinisao, on nije, i ja mu lepo kažem – slušaj, to je prepreka u komunikaciji, ja ne mogu s tobom da se vidim. Kako, nemoj da pričaš gluposti, upao si u pandemijsku psihozu – na kraju ispade da sam ja kukavica i počne vređanje, i ćao, nećemo se više viđati, zbogom.
Ukratko, mislim da je mržnja porasla, to je loše, ta podela na vakcinisane i nevakcinisane postoji, a imam prijatelje na obe strane i neću da se svađam s njima, zato što ih volim, ali to kvari odnose. Nerešiv problem.
Čitao sam jednu jako dobru knjigu – „Nula K“, Dona DeLila. To je priča o jednom čoveku koji je najbogatiji na svetu. Imao je to iskustvo bogatstva i moći i onda je jednog trenutka shvatio da je to sve besmisleno. Negde u Mongoliji napravio je podzemni kompleks gde se vrši hibernacija, njegova velika ljubav je hibernirana, on se sprema, ali sin mu je odustao od toga. Treba očekivati da će ti ljudi koji su iskusili bogatstvo i moć pre svega, da će se oni preokrenuti i da će tek onda doći do promene. Ako se to ne desi, druga varijanta je svetska revolucija, ali to će biti haos. Danas svi nešto mrze Ameriku, a ne shvataju uopšte – da ako Amerika padne, pa ceo svet će biti u opasnosti, biće pitanje da li će svet moći da opstane. Postoji nada da će Kina to preuzeti, ali oni rade isto što i Amerika, neka vrsta kapitalizma, te sebičnosti… samo što oni imaju socijalističku varijantu dirigovane privrede. No, i kod njih je samo grabež. Revolucija bi bila kraj sveta. Znate da je Isak Njutn predvideo kraj sveta za 2060? A on je bio – ma, on je znao sve. Nadamo se da se zeznuo kao Maje sa svojim kalendarom, ali predvideo je to… Ako Amerika padne, to će biti ta svetska revolucija, kraj svega – kod njih je podeljenost velika: jako puno ljudi je siromašno i živi teško, onda imaju rasne probleme još uvek, ali kada bi se ti veliki kapitalisti preobrazili, kad bi shvatili da moraju da promene politiku – sve bi bilo drugačije. Meni je, recimo, Bil Gejts fenomenalan. Mislim da je on taj tip novog čoveka, baš kao Ros Lokhart, kako se zove glavni lik u DeLilovoj knjizi… i on je jedan od tih najmoćnijih i najbogatijih ljudi, koji shvata stvar. Takvi ljudi nam trebaju, nadajmo se da će ih biti sve više i više, i da će se onda svet promeniti. Dobro, ja sam prilično politički nekompetentan – možda je malo naivno to što pričam – međutim, ja tako vidim stvari.
Da li si, kad je sve bilo zatvoreno, slušao neke svoje stare snimke, ili si pravio neku novu muziku ili slušao neku muziku uopšte. Kako ti se sve to činilo u jednom novom ambijentu?
– Muziku sam slušao dosta, malo sam čitao. Imao sam jedan period kada sam dosta pisao, prošlog leta i jeseni. Onda sam bio u zaletu, kad je bilo baš onako – žestoko, i to sam objavljivao kod Jergovića, na njegovom portalu „Ajfelov most“. To je ovaj novi roman, kog sam završio sada. U njemu ima dosta aktuelnosti, pošto je to neka vrsta i dnevnika i neke autobiografije, prilično je to jedna slobodna forma, tako da sam dosta slušao muziku i pisao – nisam puno čitao – uglavnom sam slušao sakralnu, duhovnu muziku, kao što je Palestrina, Orlando di Laso… To imam baš objavljeno kod Jergovića, kako sam sedeo na prozoru sâm i pustio glasno Palestrinine „Motete“, i pošto stanujem u prizemlju, ja tako sedim na prozoru – dok ljudi na parkingu prolaze i gledaju me, misle se: „E, ovaj je skroz poludeo, odlepio“. A ja ’napanjim’ do daske. Bruje ti glasovi, univerzum, harmonije, sve… dobro, sad, ti ljudi koji prolaze, pitanje je da li oni mogu da čuju sve to (smeh).
Mislim da sam dosta toga dobrog napisao jesenas, a u septembru je baš bio pad broja zaraženih, pa smo imali u okviru projekta „Novi Sad – Evropska prestonica kulture“ neki program u „Svilari“: Vladislava Gordić je vodila i onda se tu čitalo, pa sam baš pročitao jedan odlomak iz romana, to je neko sećanje na mladost. Novi roman se, inače, zove „Astal tiš, riba fiš“. Danas ovi mladi ne znaju šta je astal. Moj sin možda nikad nije čuo za astal. A moji roditelji su samo tako govorili, „stavi to na astal, i hajde“. Roman se zove tako, ali pojma nemam kad ću ga objaviti – možda ipak sledeće godine.
O tome smo baš pre neki dan počeli da pričamo, i to je zanimljiva tema – da li su reči iz starijeg sloja jezika uopšte jasne nekom današnjem čitaocu, koji možda ne zna ništa o kontekstu iz koga dolaze?
– Da, da, zapravo, „astal tiš, riba fiš“ – to vam je ono kad se uči nemački jezik, jedna pesmica, kao ona: „Miš maus, kuća haus, idi kući ge nah haus“. Moja sestra i ja, imali smo ja 6, a ona 4 godine, i išli smo u ulicu Matice srpske, to je početak Podbare, e i tu je bila zgrada Matice srpske, a malo dalje jedna velika stara kuća gde je živela porodica Hadži. Oni su osnivači fudbalskog kluba Vojvodina, pored ostalog, a tante Jelka Hadži držala je časove iz nemačkog i mi smo išli kod nje. Uglavnom smo se zezali kao deca, ali ta zgrada je neobična – šestougaona je i ima unutrašnji vrt, fenomenalno dvorište, sa raznim voćem, trešnje, kajsije – e tu smo učili te pesmice, koješta, bilo nam zabavno.
Da li postoji novosadski govor? Ako ništa, postoji novosadski akcenat. Moja Jasna (pesnikinja Jasna Manjulov, Tišmina supruga, prim. aut.) gleda ovu „Slagalicu“ na RTS, to joj je neka razonoda, i onda i ja gledam, i čim neko otvori usta – ja znam da li je Novosađanin. Kažem Jasni, „ovaj je iz Novog Sada“, ona kaže „pa, jeste“, mada ja ne znam takmičare kao ona. To je neka nijansa u zvuku.
Misliš na muziku govora? Koliko je muzika govora uticala na tvoje bendove – Lunu i La Stradu? Kod njih postoji ne samo drugačiji jezik nego i drugačiji način pevanja, koga više nigde nema.
– Kad pišem, ja uvek vodim računa o toj muzici – znači, ja jako pazim kad pišem: rečenica mora da bude melodična. Nekad čak ubacujem više reči nego što je potrebno, produžim je malo da bih taj ritam održao, to je sigurno. Jezik mojih roditelja ugrađen je u mene. Ne samo leksika njihova, koristim te reči, kao i oni, iako ne insistiram na tome nešto jako puno, ali taj ritam govora i reči mi je važan. Uvek kažem da – kad pišem – pišem svoj govor. Pogotovo što ja uvek pišem u prvom licu, njega koristim – naravno, to ne znači da sam to zaista Ja – ali, kad pišete u prvom licu, to je uvek, u stvari, govor koga beležite. Ako se odmakneš od prvog lica, ulaziš u neke deskripcije, opise, to je već distanca, gubiš tu ekspresiju i nemaš taj neposredan odnos koga imaš kada govoriš u prvom licu i kada to izlazi iz tebe. A deskripcija uvek podrazumeva neku sliku koju pokušavaš da opišeš, to je već nešto drugo, pa je to onda druga vrsta jezika. Ja mislim da ja nisam u tome baš dobar, iako sam u ovom novom romanu dosta insistirao na anegdotičnosti, tako da je on pun nekih anegdota, situacija kojih se ja sećam iz mladosti, iz detinjstva, bilo da su u pitanju roditelji, ili taj neki moj svet u kome sam živeo kao mlad čovek – rokenrol, ima dosta o rokenrolu. Jedan moj prijatelj, Nenad Milošević, koji radi na RTS 2, sad sprema jednu emisiju o nekadašnjoj „Tribini mladih“. Dao sam mu da pročita roman, jer je dosta zainteresovan da istraži taj period, a u njemu ima dosta o tome kako smo mi na „Tribini“ živeli, to naše društvo iz 1971/1972 godine.
Sutra: Sećanje na „previše slobode” u Novom Sadu i bekstvo u Beograd
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare