Marija Nenezić: Četiri remek-dela koja nam nude odgovore

Piše: Marija Nenezić„Događaji u ovoj knjizi su fiktivni, realna je samo njihova mogućnost“, toliko puta smo pročitali ovu rečenicu na početku neke knjige kao iskaz o, ipak, obaveznoj distinkciji između literature i života. Takođe, ko zna koliko puta smo, čitajući neku fikcionalnu prozu i poredeći je sa realnim životom, pomislili kako realnost ima nesaglediv potencijal i neisrpni je rezervoar ideja te je fantastičnija od same fantastike. Upravo ovih dana, neizbežno je poređene aktuelne svetske pandemijske krize sa svetskim literarnim nasleđem, posebno iz korpusa romana katastrofe. Na stranu sad pitanje, šta je bila konkretna piščeva inspiracija, mnogo važnije od toga je rezulatat tog fiktivnog uobličenja „uzorka iz stvarnosti“ ili mašte. Skrenula bih pažnju na četiri romana koja bez sumnje pripadaju remek delima moderne svetske književnosti posebno sa aspekta odnosa pojedinca i kolektiva prema pretnji katastrofičkih razmera a koja nama danas mogu mnogo toga reći i o psihologiji pojedinca ali i psihologiji zajednice i sistema koji je oblikuje.

Besnilo Borislava Pekića koje na početku priče apostrofira pomenutu razliku između fikcije i stvarnosti ali u načinu vođenja te priče, zapletu i postupku razvoja likova, savršeno analizira obrazac ponašanja pojedinca kada se nađe u životnoj opasnosti i ide dalje, ponašanje grupe u takvoj opasnosti te neminovno postavlja pitanje lica i naličja sveta koji je u vreme nastanka Besnila, kraj osamdesetih godina dvadesetog veka, grabio krupnim koracima u ubrzanje, promenu svetskog poretka i došao do tačke u kojoj se mi danas nalazimo. Višak informacija i malo saznanja o bilo čemu. Čini se nama danas da podela na fikciju i stvarnost koju je pisac na početku napravio više ne važi.

Nešto pre Besnila austrijska spisateljica Marlen Haushofer napisala je svoj čuveni roman Zid koji dobio i filmsku verziju. Ovde je reč o nekoj vrsti post katastrofe, tačnije, misterioznom nestanku ljudi a gest koji glavna junakinja izvede na kraju, opomena je za sve.

Četvorodimenzionalni košmar, zbirka priča Džejmsa Balarda, nastala u slično vreme kada i Zid, šezdesetih godina dvadesetog veka, katastrofičnom duguje ne zbog tematizacije prirodne ili neku drugu kataklizmu, već najpre zbog dominantnog osećanja pristajanja na jednu specifičnu atmosferu otuđenja, nadgledanja i straha kojeg čovek prestaje da bude svestan pa je osnovna upitanost ne o razlici stvarnog i izmaštanog već stvarnog i košmarnog koje se pojavljuje kao jedini oblik fantastičnog.

I na kraju, roman napisan u našem veku, NulaK Dona DeLila koji piše o savremenoj civilizaciji uplašenoj od smrti u tolikoj meri, da pravi iskorak u besmrtnost ali na način koji će preispitati sve, humanost, klasne razlike, i pre svega taj strah koji savremena civilizacija proizvodi na svakom koraku.Ako bismo upravo danas, dok svedočimo jednoj napetoj atmosferi koja sa literaturom u ovom trenutku nema veze, imali vremena da ponovo pročitamo ova četiri romana, na primer, sigurna sam da bismo dobili neke odgovore za kojima tragamo. Uostalom, u izolaciji, stvari krenu neočekivanim tokom pa i mogućnost temeljnog iščitavanja nekih knjiga, nije isključena.