Ćud kalendara i mistika igre brojeva proizvodi one datume koji postaju važni kao sredina marta za Julija Cezara. Ne, neće biti reč o danu Svetog Vitusa i onom kako se i zbog čega kod nas obeležava. O korenu te veličanstvene paganštine sve piše kod Miodraga Popovića u "Vidovdanu i zlatnom krstu", i ma koliko ga čerečili naci-historičari, ništa toj stvari ne mogu: taj ogled iz književne arehologije stoji postojano, ka(n)o klisurina. "Stoji ko džamija", rekli bi u Bosni. Dok minareti stajahu uspravno, još neopruženi kao krajputaši - svedočanstva o tome kako vidovdanska zabluda poništava veličinu praznika, u godinama 1992-1995.
Biće reči o šestom danu aprila. Za Beograd, to je onaj dan u koji osvanjavaju putnici Šijanovog i Duškovog autobusa. Za Sarajevo, to je dvostruki dan: praznik oslobođenja od okupatora, a još više od ustaša, kojom je prilikom, kako kaže Pesnik – aleja lešom procvjetala: Luburić se svetio za poraz kroz pedeset i pet tela istinskih rodobljuba obešenih na kestenove, lipe i platane šetališta, uređenog građanskog okupljališta u časovima dokolice. Drugi šestoaprilski događaj jest početak četvorogodišnje opsade Grada, onog što se još zove i Sarajevska operacija, a zbog čega su, između ostalog, neka dvojica visokih službenika osuđena na po onaj čuveni ciklus od dvanaest godina. Mistika brojeva kazuje da autoritarna vlast, samodrštvo, opstrukcija slobode obično traje toliko.
Čitalac se čudi: pa juli nadire surovo, kao Huni na Evropu, kakav sad april, o čemu je ovde uistinu reč?
Reč je o priči iz mladosti.
Uz taj praznik oslobođenja, dok bejah đakom one, u svakom smislu prve, gimnazije u koju su išla dva Nobelovca (drugi je Vladimir Prelog, biohemičar, podanik, baš kao i onaj naš jedini laureat Austrougraske, docnije građanin Švajcarske) i jedan Careubica (tačnije, onaj koji će cara ubiti pre zacarenja), valjalo se ispeti na obronak Trebević-planine, zvani Vraca, stratište iz Drugog rata, a u počast onim hiljadama (otprilike ih je isto koliko i za vreme ove poslednje opsade) ubijenih. Težak i naporan beše taj marš uzbrdo. Ili te rosi aprilska kiša, ili ti teme usijava nisko sunce, kako već biva na pet stotina metara iznad mora. U znoju se kupaš, kako god bilo, obaška ukoliko ti direktorka škole sa frizurom Olivere Marković iz „Majstori, majstori“ i izrazom lica Keti Bejts iz „Mizeri“, uvali da nosiš zastavu na čelu kolone, znajući da kafići na Grbavici, čim pređeš onaj most na kome će desetak godina kasnije mrtvi ležati Boško i Admira, nude svoje osvežavajuće proizvode i prijatnu tamu svojih separea. Zastava ti je uvaljena jer imaš lošu reputaciju razrednog rebela, zato će te isterati i iz odelenja, i iz Saveza omladine, sprečivši da bar jednom u životu budeš iole, kako su komunisti voleli reći, partijan. A ne partijaner.
Naći ćeš već ti način da šmugneš sa ekipom, na espreso i kolu, Haustor, Film i Idole, u „Koncert“ ili „Mocart“, eno tamo već sedi Suzi, opšta grbavička lepotica, u najtešnjim farmerkama i s najcrvenijim ružem na usnama, poučen iskustvom iz osnovne škole kad si zamalo pao u nesvest, tu levo, na platou Skenderije, čekajući satima da sa vršnjacima uđeš na veliku izložbu posvećenu Njegovim i našim jubilejima – osamdeset pet godina života i četrdeset godina na čelu Partije. Beše to u godini panka, ali tebi je jedanaest i tek imaš čuti Patti Smith i Rock’n’roll Nigger, što će ti stubokom izmeniti život. (Kad to gospođi Smith kažeš dvadeset godina kasnije u onoj knjižari na uglu Brodveja i Osamdeset četvrte ulice, kazaće ti – nadam se nabolje. Rezultat je, valja reći, još uvek neizvestan.) Izbavićeš se, za razliku od onih mlađahnih policajaca, sada raspetih između osećanja srama i prezira prema nadređenima koji, tu pre neki dan, obnevideše od vrućine i ostalog besmisla. Sva je prilika da su u tu javnu službu stupili nadajući se izbavljenju iz nekog oblika bede: ne postaje se policajac iz velike radosti, to ima samo u američkim filmovima.
U vojsci, dobre starešine postrojavale su jedinice tako da sunce ide u oči njima, a ne topovskom mesu. Posle su sa brda gađale gradove, rušile džamije, taktičkom vatrom pratile one koji su, kao plaćenici, ukoljice i pljačkaši (goon squad) obavljale poslove za koje su im poslovođe – ona dvojica osuđenih, na primer – davale mašti na volju, potičući, tako, kreativnu industriju zločina.
I zbog te užasavajuće kreativnosti, neko je osuđen. Zato što je organizovao ono o čemu peva Elvis Costello u Goon Squad, na svom trećem albumu, Armed Forces, koji se zapravo imao zvati Emotional Fascism, zgrožen nad svim onim razbijačima demonstracija maskiranim u motoriste, navijače ili desničarske grupe u divljim danima poslednjeg engleskog socijalizma pre nego što će Čelična Dama uspostaviti ovaj model društva – ili njegovo dokinuće? – tako drag vaskolikoj autoritarnoj kamarili, od trampovštine do putinizma.
Sa temeljnom razlikom: na jednoj strani je reč o slabosti demokratije, koja ume i da se osovi oko svoje čovečne ose, a na drugoj – o dubokoj neveri u demokratsko ustrojstvo društva, o osećanju da je posredi nekakav nametnuti sistem pravila koja se opiru pravoj prirodi čoveka kao životinje koja govori. Istu će sintagmu, goon squad, upotrebiti Bowie u Fashion, toj svojoj najpolitičkijoj pesmi o dubokoj podeli na one iz boljih kuća koji čekaju da im oni drugi, oni sa ulice donesu život: sleng, modu ili prevrat. Goon squad – kriminalci i plaćenici iz doba kad je valjalo razbiti sindikalce koji se bune protiv Karnegija – da, baš tog koji ima ulicu u Beogradu i bez kog ne bi bilo Univerzitetske biblioteke – dali su ime svima koji tajno, ali za novac, vrše nepočinstva za nečiji interes. Maskirani u patriote, nosiće sve pred sobom – od TA peći iz Vukovara, do aerodromskih pokretnih stepeništa sa dubrovačkog aerodroma i bosanskih ćilima što će ih na Kalenić-pijaci kupovati oduševljene vračarske dame. I jedna princeza među njima.
U simboličkom luku između tih nesvestica usled prigodničarskog mučenja i onih presuda za zločinstva počinjena za račun i u ime zemlje koja u ratu nije učestvovala, nahodi se kontinuitet svakovrsnih pojavnih oblika autoritarnosti: nametnute empatije, neutemeljenog osećanja dužnosti, učešća u nečasnom rodoljublju, a pre i posle svega – bolnog poraza ljudskosti.
Bolje pad u nesvest, nego pad u besvest.
Jer, nije svaki pad – let.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare