Knjige za ovu nedelju: Priče o piscima i pisanju

Kultura 20. jul. 202121:38 > 21:39
Podeli:
Ivo Andrić u svom domu u Beogradu u trenutku kada se saznalo da je dobio Nobelovu nagradu, Foto:Wikipedia/Stevan Kragujević

“Ostajem veran toj uzaludnosti.”

Mihajlo Pantić, Priče o piscima, Arhipelag, 2021.

Trideset devet Pantićevih poluproza naslovljenih imenima pisaca (od Ive Andrića do Miodraga Vukovića, od Krleže do Borhesa) i tematski i strateški mogu se klasifikovati kao čitanje različitih doživljaja i doživljaj višestrukih čitanja. Neke od ovih proznih celina su živo pripovedane anegdote, neke su produbljene kritičko-esejističke meditacije a neke autobiografske kontemplacije, mnoge pomalo od svega navedenog; neke varljivo deluju kao vežbe pisanja a neke kao vežbe opisivanja. 

Povremena iskliznuća u suptilno sumirana sećanja nežna su i zabavna, kao u slučaju Svetlane Velmar ili Živojina Pavlovića: bez premca je šeretski proznopoetički žurnal o Vojislavu Despotovu, koji se “dugim zaobilaznim pokretom, kao da skida nepostojeći skafander“ maša za džep da iz njega izvadi knjigu pesama Pada dubok sneg. Njegov književni prvenac Pantić je izvojevao na teži način izvukavši ga sa gomile tanušnih knjiga koja je u blago nakošenom položaju držala krevetac i uzglavlje jedne raskašljane bebe. Ovom knjigom ume da promine i autorova supruga, ponekad kao spasilac dana, kao kada u priči o Ivani Dimić iz ranca izvadi pravi-pravcati fiksni telefonski aparat. 

Priče o piscima mogle bi da budu brzopotezno lektirsko rešenje prvenstveno zato što iz zaborava izbavljaju književne stvaraoce i figure književnog života: Miodraga Perišića, Svetu Lukića, Ervina Mareša (koji svoj legat ima u vršačkoj biblioteci). Ova knjiga poseduje skriveni detonator koji otkucava damaranje književne scene, a, srećom, nikad neće eksplodirati u memoare. 

Sentimentalno vaspitanje junaka romana/Priče o piscima. Foto: Promo

Đorđe Pisarev, Sentimentalno vaspitanje junaka romana, Agora, 2020.

“Ako svi budu pisci, ko će da bude čitalac?”

Dosledno inspirisan bibliotekom svetske književnosti, kako kanonske tako i žanrovske, Đorđe Pisarev piše knjigu priča, citata i pouka koja je kriptovani praktikum kreativnog pisanja i duhoviti bonton zamišljenih svetova. Ovaj mini-zbornik saveta književnom junaku bio bi spoj Ji Đinga i poruka u kolačićima sudbine da ne skriva u sebi antologiju citata: Tolkina, Murakamija, Zebalda. 

Dosledni Pisarev već 35 godina ne skreće sa  Borhesovog puta. Njegov tematski okvir može se sažeti u tri reči: fantastika, san i dokument. U romanu Zavera bliznakinja (1999) združuje Borhesa, Orkanske visove, Poovu detektivsku priču i horor Stivena Kinga. Smešten u 2020, roman Pod senkom zmaja (2001) istražuje vreme bombardovanja 1999. uz pomoć Ane, jednog dobrog duha iz budućnosti koji ulaskom u vremensku matricu tri puta spase život glavnom junaku. 

Spoj mašte, faktografije i citata uvek je zasnovan na dvojnom identitetu Pisareva pisca / Pisareva junaka, čija hologramska senka parceliše hibridni svet književnosti, nauke i zavere. Poglavlje/priča „Sastanak u Samari“ citatom iz Tri tužna tigra Giljerma Kabrere Infantea započinje razmišljanje o tome kuda idu duše mrtvih junaka. „Ubedljiva starost“ nas citatom Ursule Legvin vodi u većanje o matematici godina i životnih uspeha, dok Melvilovim citatom započeta proza „Kako najlakše izgubiti priču“ upozorava da se priče najlakše gube u vlastitim knjigama, ali i otkriva neprijatnu istinu: junacima, naime, može biti toliko dosadno u knjizi da će sami pobeći iz nje.

Komentari

Vaš komentar