Piše Ivan Mrđen: Kako sam izveštavao sa finala SP u Argentini 1978.

Neko je prva dva nastavka moje lične mundijalske istorije komentarisao kao deo „večitog pranja mozgova muškaraca fudbalom“, mnogi su imali šta da dodaju i isprave pošto pokušavam da ovu priču ispričam samo na osnovu sopstvenog, priznajem sve nepouzdanijeg pamćenja i mojih starih zapisa, a dobronamerni popriličnu tišinu na ovom delu „naših prostora“ objašnjavaju prostom činjenicom da tamo nema reprezentacije države kojoj je sada Beograd glavni grad, ali odlučujuće utakmice igra u Leskovcu.

To me podsetilo da su posle Drugog svetskog rata reprezentativci Jugoslavije učestvovali na četiri uzastopna završna turnira, i to sa samo po 16 ekipa, da bi potom usledila pauza duga dvanaest godina, jer „evropskih Brazilaca“ nije bilo na šampionatima u Engleskoj 1966. i Meksiku 1970. godine.

Zato je, sasvim prirodno, nastala prava euforija kad su se „plavi nacionale“ posle istorijske pobede u susretu sa „crvenom furijom“ u Frankfurtu 13. februara 1974. (čuvenim golom Josipa Katalinskog) plasirali na Weltmeisteschaft u Zapadnoj Nemačkoj. Do prava na tu „majstoricu“ stigli smo po sistemu „konac delo Karasi“ kad je najbolji čukarički fudbaler svih vremena postigao gol u poslednjem minutu utakmice u Atini, za dva razlike, sa igračem manje... dakle, sve nekako jedva i „na mišiće“...

Stanislav Karasi je postigao vodeći gol i na Waldstadionu, protiv Škotske u trećem kolu grupne faze šampionata, a izjednačujući pogodak Džoa Džordana u finišu utakmice nije uticao na plasman Jugoslavije u četvrtfinalnu grupu, u kojoj smo po četvrti put u dve decenije igrali protiv - Zapadne Nemačke.

Priča o tome kako smo i zašto posle tog remija sa Škotlanđanima, 0:0 sa Brazilom na otvaranju šampionata i jedne od tri najubedljivije pobede u istoriji Svetskog prvenstva, 9:0 protiv Zaira, više nego glatko izgubili od Nemaca, a potom i od Šveđana i Poljaka, traju duže od pola veka i mnoge se mogu naći u političko-sportskoj feljtonistici.

Dva trijumfa sa po devet golova razlike imaju Mađari, 10:1 protiv Salvadora u Španiji 1982. i 9:0 sa Južnom Korejom u Švajcarskoj 1954. godine. Ironija je da ni nekadašnje „lake konjice“ ni ovdašnjih reprezentativaca nema na spisku učesnika predstojećeg šampionata, ali su zato tamo i Zair (što je nekadašnje ime DR Konga) i Južna Koreja. Samo se Salvador drži starih navika...

„Majstoricu“ sam odgledao u domu mog prerano preminulog prijatelja Tihomira Uroševića, u društvu sa Dragoljubom Žarkovićem, Svetozarem Genićem i Vladom Piskovićem, koji takođe višu nisu među nama. Tikin otac Aleksa bio je profesor Mašinskog fakulteta i jedan od vodećih stručnjaka za klimatizaciju i grejanje, i mislim da su tada jedino oni imali televizor sa slikom u boji.

Taj podatak bih od drugara sa kojima se tada družio u nekadašnjem „Vardaru“ na uglu Beogradske i Njegoševe, kasnije u „Lovcu“ i igrao karte u mom stančiću u Doksimovoj mogao da proverim jedino sa Milanom Jovanovićem zvanim Jole, koga povremeno srećem po gradu i svaki put imam mali problem da ga prepoznam.

* * *

Nabavka kolor televizora u Mirinom i mom zajedničkom životu je na neki način vezana za Mundijale, onaj u Španiji 1982. godine, kad se Jugoslavija, posle još jedne pauze u Argentini 1978. ponovo našla na najvećoj svetskoj fudbalskoj smotri. Mi smo tada živeli u Novom naselju u Šimanovcima, a prvo poluvreme čuvene krađe zvane „Sorensenov penal“ u korist domaćina gledao sam u povećem društvu komšija u stanu jednog od ponosnih vlasnika ovih uređaja, za kojima je tada „od Vardara pa do Triglava“ vladala prava pomama.

Rekoh „prvo poluvreme“, jer je supruga tog našeg drugara, čije ime ne pominjem iz razumljivih razloga, u pauzi počela da gleda neki film na drugom programu, a on nije smeo ni da pomisli da je opomene, pa smo se jedan po jedan vadili da smo čuli decu kako viču sa livade između zgrada i trčali u svoje stanove da odgledamo drugi deo utakmice.

Tada smo moja Mira i ja čvrsto rešili da kupimo kolor televizor, bili smo presrećni kad sam ja jedan primerak proizvodnje Elektronske industrije Niš pronašao u „Novom domu“ preko puta Tašmajdana, a onda ga čitava dva časa branio, čekajući da ona donese čekove, od nastrljivaca koji su hteli da ga odmah pazare za gotov novac.

Ostatak Mundijala ipak sam pratio na našem starom „biser“ crno-belom televizoru, jer nikako nismo uspeli da dobijemo sliku na novokupljenom aparatu. Ja sam tih dana, verujući da je u pitanju loše postavljena antena, bio uglavnom na krovu, a komšiluk je uveseljavalo „malo levo, levo, stop, stop, malo desno, desno“ moje drage supruge. Nije pomoglo ni to što je dva puta u Šimanovce dolazio već pomenuti Jole, koji je tada dodatno zarađivao nameštajući televizijske antene...

„Enimgma“ je razrešena skoro mesec dana kasnije, kad su došli majstori iz EI servisa i zamenili jedan deo, za koji su mi rekli da su imali masovne primedbe, jer je ta linija – zbog već pomenute velike potražnje – puštena u prodaju bez završne kontrole.

S druge strane, ni kolor televizor ne bi mogao da popravi gorak utisak kad je u odlučujućoj utakmici sa Hondurasom, koju je trebalo da dobijemo sa 2:0 da bismo išli dalje, bilo samo 1:0, (gol postigao Vladimir Petrović iz penala dva minuta pre kraja). Istovremeno su Španci i Irci namestili 0:0 i zbogom naši lepi snovi, tako da je i ta izuzetno jaka reprezentacija sa Draganom Pantelićem, Velimirom Zajecom, Ivanom Gudeljom, Nenadom Stojkovićem, Ivicom Šurjakom, Safetom Sušićem, već pomenutim „Pižonom“... potvrdila postojanje genetske crte jugoslovenskog, kasnije i srpskog nacionalnog tima – to je ekipa kojoj uvek fali nešto malo!

* * *

U mom romanu „Koverat Ane Zonai“ („Prometej“, Novi Sad, 2021), posvećenom životu moje majke, detaljno sam opisao kako se ona, spletom nekoliko životnih sudbina i čudnih okolnosti, 11. jula 1982. našla na finalnoj utakmici tog šampionata, kao deo jednog od mnogobrojnih nemačkih navijačkih ešalona. Zapadna Nemačka je tada izgubila od Italijana sa 3:1, a „azuri“ su postali svetski prvaci, iako su na najmanja moguća vrata prošli prvu fazu, da bi potom u najtežoj četvrtfinalnoj gripi savladali i Brazil i Argentinu.

Ne bih da ponovo preživljavam dramu kad mi je ona nekoliko godina kasnije pokazala tu njenu fotografiju u belom nemačkom dresu na stadionu „Santjago Bernabeu“ i ljutito je iscepala, jer sam se ja našalio da je to snimljeno na nekom od onih u Nemačkoj veoma omiljenih panoa, gde samo proturiš glavu a ostatak slike je za „uspomenu i dugo sećanje“.

Mojoj majci je bilo krivo što niko iz njene porodice, ne samo nas trojica sinova, nije primetio ogromnu promenu u njenom životu u koji je u leto 1978. godine ušao Ginter Kovalski, apotekar iz Majnca, inače fanatični navijač „elfera“. Njemu je, ima i o tome u mom romanu, pozlilo tokom utakmice ćetvrtfinalne grupe Mundijala u Argentini, kad su Austrijanci kojima to baš ič nije trebalo pobedili Zapadnu Nemačku sa 3:2.

Zbog euforije koja je tada vladala Argentinom jer su „gaučosi“ prvi put postali svetski šampioni, Herr Kovalskog dugo niko nije ni pogledao, da bi posle komplikovane operacije na srcu tek dva meseca kasnije upućen na oporavak u kliniku u Bad Schwalbach, u kojoj je čitav radni vek provela Ana Zonai (1930-1990). Ostalo je roman...

* * *

Inače to finale iz Buenos Ajresa ima važno, istina nezvanično mesto u mojoj radnoj biografiji. Ja sam u to vreme radio u sportskoj rubrici „Večernjih novosti“ (1976. – 1979.) i bio u prilici da iz inostranstva izveštavam sa nekoliko važnih utakmica (Rumunija – Jugoslavija 4:6 u Bukureštu, Dinamo Berlin – Crvena zvezda 5:2, Sporting Hihon – Crvena zvezda 0:1...), tako da mojim urednicima nije predstavljao nikakv problem ni da mi povere pisanje izveštaja sa jednog - finala Svetskog fudbalskog šampionata!

Bilo je to u noći između 25. i 26. juna 1978. godine, kad su se u finalu Mundijala u Argentini sastali domaćini i Holandija, koja se i posle Nemačke četiri godine kasnije predstavila u sjajnom izdanju. Zbog vremenske razlike i loših veza nije bilo vremena da sačekamo izveštaj kolege Radisava „Bate“ Gvozdenovića za jutarnje izdanje, pa sam ja uz televizor pravio beleške „kao da sam tamo“, sve sa opisima atmosfere i ocenama igrača. Argentina je posle 1:1 pobedila u produžecima sa 3:1 i najmanje što je „izveštač“ mogao da primeti bila je formulacija „pod dosta čudnim okolnostima“, koju je, na moju sreću, dan kasnije potvrdio i naš stvarni izveštač iz Buenos Ajresa.

U sledećem nastavku: Kako sam organizovao prve zvanične kladionice u Jugoslaviji.