Slavni čelista Gomzijakov za Nova.rs pred dolazak u Beograd

Za 10. mart u Velikoj dvorani Kolarčeve zadužbine sa početkom od 19 sati zakazan je koncert "Iz Rusije s ljubavlju", kada će se beogradskoj publici predstaviti vrsni tandem - pijanistička zvezda Nikolaj Luganski i čelista Pavel Gomzijakov. I dok je Luganski više puta nastupao u Beogradu, postavši miljenik ovdašnje publike, Gomzijakov će se premijerno pokloniti ljubiteljima muzike.A kao solista i kamerni muzičar Pavel Gomzijakov nastupao je širom sveta, sarađujući sa nebrojenim muzičarima među kojima su Zahar Bron, Marija Žoao Pireš, Ogistan Dume, Lui Lorti, Hesus Lopez Kobos, Antoni Ros Marba, Kristofer Varen Grin i Trevor Pinok. Koncertirao je širom Evrope, Dalekog istoka i Severne i Južne Amerike, nastupajući u pariskom teatru "Šanzelize", ženevskoj dvorani "Viktorija", madridskom "Teatru Real", Filharmoniji u Kelnu, bečkom "Koncerthausu"... Tokom poslednje dve sezone, Gomzijakov je nastupao sa Novom filharmonijom Japana, Londonskim kamernim orkestrom i Nacionalnim orkestrom iz Monpeljea.

Ruski čelista se na početku razgovora za naš portal osvrće na retku mogućnost da stane na scenu zbog toga što su muzičari, kako kaže, prilično propatili zbog pandemije koronavirusa:- Kada sam prvi put posle dugo vremena izašao na scenu bilo je to veoma stresno. Imao sam sreću da sam proteklih meseci uspeo da održim nekoliko koncerata. I osećam se privilegovano što mogu da sviram i priređujem koncerte. Ali, nije teško samo nama muzičarima, već i baletskim umetnicima, operskim pevačima, horovima, pa i samoj koncertnoj publici… Znam da nije lako ni sportistima, onima koji se bave ugostiteljstvom. Nisu muzičari jedini koji pate - smatra naš sagovornik.Gomzijakov je počeo da svira violončelo kada je imao devet godina. Priseća se da ga je instrumentu najpre privukla "sama konstrukcija":- Bio sam toliko okupiran matematikom i toliko sam je voleo da sam mislio da ću biti matematičar. Međutim, majka me je ubedila da isprobam violončelo. I u početku, dok sam bio klinac, svirao sam na njemu prilično nezainteresovano kao da je "povrće". Mislio sam: "Ma, zaboravi ovo, šta će ti…" Ali, zavoleo sam ga kada sam shvatio da mogu da uradim nešto sa zvukom i to mi je postalo tako uzbudljivo da sam rešio da život posvetim čelu.I u Beograd stiže sa zaista specijalnim instrumentom, starim više od tri veka. Napravio ga je, kako nam priča, 1703. godine u Rimu, David Tekler. Na ovom instrumentu jedno od prvih dela koje je odsvirano bio je Betovenov "Koncert za gudački kvartet":- To delo izvodio je slavni nemački kompozitor i čelista Bernhard Romberg. Njegovo izvođenje slušao je i sam Betoven. I želeo je da, specijalno zbog njega, napravi koncert za čelo, oduševljen ovim instrumentom. Ali, to se nije ostvarilo. Nije ovo čelo samo zbog toga poseban instrument. Poseban je i zbog toga što ima zaista jedinstveni zvuk - priča muzičar, kome ovo nije jedini dragoceni instrument na kome je svirao.https://www.youtube.com/watch?v=uzgMdW2miCoOprobao se i na "Stradivarijus" čelu s početka 18. veka, a na pitanje kakav je osećaj držati takve prastare instrumente i svirati na njima kaže:- To budi u vama puno emocija. Kada ugledate jedan takav instrument, svesni ste da je prepun istorije. Ali, kada počnete da ga svirate, shvatite da je to samo instrument, doduše instrument neverovatnog zvuka i kapaciteta. Instrument koji može da proizvede različite vrste emocija, različite zvučne teksture zvuka, volumene. Ti instrumenti imaju moć da od zvuka prave skulpturu, i zato su izvanredni - ocenjuje Gomzijakov.Čelista je studirao na najprestižnijim konzervatorijumima u Evropi - u Moskvi, Madridu i Parizu, a profesori su mu bili, kako kaže, sjajni Dimitri Miler, Natalija Šakhovskaja i Filip Miler. Iako mu je obrazovanje pomoglo u karijeri, najviše je "ispekao zanat" na koncertima:- Danas imate karijere koje karakteriše brz uspon i one koje se polako grade. Imate mnogo primera muzičara koji su osvajali takmičenja, nekoliko godina intenzivno svirali, a posle toga im od karijere nije ostalo ništa. A ako polako gradiš karijeru, strpljivo stičeš publiku, uspostavljaš veze sa orkestrima i polako etabliraš svoje ime, onda ćeš trajati - smatra muzičar.Redovno je nastupao u najprestižnijim koncertnim dvoranama i sa čuvenim svetskim orkestrima, od Londona, preko Čikaga do Tokija. Kada se osvrne na silne koncerte, najponosniji je na dva - sa Čikaškim simfonijskim orkestrom i Ruskim nacionalnim orkestrom:- Moj debi sa Čikaškim simfonijskim orkestrom 2010. godine ostao mi je urezan u sećanje. To ne samo što je bio moj debi u Americi, već je u pitanju jedan od najboljih tamošnjih orkestara. A kada su me ponovo pozvali da nastupam sa njima posle dve godine, bilo je to veoma emotivno. Bilo je dirljivo i kada sam imao prvi nastup u Moskvi nakon što sam uspeo da napravim koncertnu karijeru u Evropi, Japanu i Americi i to sa Ruskim nacionalnim orkestrom. Jer, otišao sam iz Rusije 2000. godine i nikada se, do tog koncerta, nisam vraćao. I mogućnost da se, kada sam u inostranstvu napravio karijeru, vratim u rodnu zemlju i sviram, bila je divna. I voleo bih da više sviram u Rusiji. Ostaju za pamćenje i nastupi sa Japanskom filharmonijom u Tokiju, Finskim nacionalnim orkestrom, Londonskim kamernim orkestrom…Pitamo ga šta preferira, nastupe sa velikim orkestrima, ili one intimnije, kamerne ili duo koncerte?- Kada smo posle jednog nastupa u Londonu otišli u restoran i kada su me upitali šta više volim- crno ili belo vino, ja sam rekao: "Da, dobar dečko". Dakle, volim i jedne i druge, a različiti su potpuno. Kada sam u tandemu sa sjajnim umetnicima, kakav je Nikolaj Luganski, to mi pruža neverovatnu radost, ali i kada sam na sceni sa velikim, sjajnim orkestrima i dirigentima.U karijeri muzičara posebno se ističe plodonosna saradnja sa legendarnom portugalskom pijanistkinjom Marijom Žoao Pireš. Zajednički album sa pijanistkinjom, Šopenova "Sonata za klavir i violončelo" bila je nominovana i za najznačajniju muzičku nagradu - Gremi. Ali, Gomzijakov iskreno kaže da mu Gremi nominacija nije mnogo značila:- Bio je to prvi CD koji sam snimio sa Marijom 2009, ali nije mi bila potrebna nominacija za Gremi da bih znao kakav sam posao uradio. Zapravo, ne treba mi ničija potvrda da li je u pitanju dobra ili loša muzika. Još kao klinac, kada sam učestvovao na muzičkim takmičenjima, pa i pobeđivao, shvatio sam da to nije bitno. Osvajanje bilo čega u svetu muzike daleko je od same profesije, jer stvara frustraciju kod onih koji su osvojili drugo mesto, ili nisu ušli u finale. I to može da slomi izuzetne umetnike. Kada neko dobije nagrade toliko mu poraste ego, da to može da ga uništi i ubije. Protivnik sam takmičenja. Ona su napravljena da bi se kreiralo nešto dobro, ali dalo je loše rezultate. Nagrada, šta to uopšte znači? Publika se nije promenila još od doba antike. Kada svirate koncert bitno je samo dotaknete publiku svojom izvedbom - smatra Gomzijakov.https://www.youtube.com/watch?v=TECb7NUKg3QS obzirom na koncertna iskustva na svim stranama sveta, uočio je ogromnu razliku između publike u Japanu i Evropi.- Volim japansku publiku, jer oni su najtiša publika. Načinom na koji slušaju koncert pokazuju poštovanje prema izvođaču. Ovde u Evropi, publici je bitan šou, a u Japanu vole da slušaju. Oni te čak ni ne posmatraju, već sa sklopljenim očima slušaju. A muzika i jeste pozorište zvukova, a ne pokreta i mimike. U Evropi svi očekuju od tebe da pokažeš kako se osećaš. Znate, mi koji potičemo iz Rusije povezani smo sa Stanislavskim i njegovim sistemom. U slučaju muzike to znači da sve informacije treba da idu putem zvuka, kojim kreiraš slike, karaktere. U pozorištu imate kostime, pokrete, glas, tekst, a u muzici ništa od toga nemamo. Imamo samo zvuk. I zato volim publiku koja zaista sluša zvuk.Posle studija širom Evrope, rešio je da život u Rusiji zameni Lisabonom. Portugalsku prestonicu, kako ističe muzičar, obožava.- Kada sam prvi put došao u taj grad, i izašao na ulice, osetio sam se kao kod kuće. S jedne strane Lisabon je prestonica, glavni grad, ali s druge strane je nekako intiman, ušuškan, poput velikog sela. I ljudi su jako fini. I zato živim u Lisabonu. Čak sam dobio i portugalski pasoš, a zadržao rusko državljanstvo. Još uvek imam i stan u Parizu. Znate, pre 25 ili 30 godina svi su hrlili u London, Pariz ili Berlin, jer tamo se sve dešavalo, ali danas je drugačije. Internet i društvene mreže omogućavaju vam da živite komfornije, gde god to bilo. Osećam se udobno u Portugalu, u Lisabonu, jer se ovde ne svodi sve samo na posao. Imaš samo jedan život i bolje je da živim tamo gde se osećam udobno i dobro - zaključak je Pavela Gomzijakova.https://www.youtube.com/watch?v=wX2ShXqMyaI