Pijanistkinja Nada Kolundžija za Nova.rs: Vidim i saosećam

Razgovarala: Zorica KojićBoraveći u društvu svog prijatelja – klavira, ova umetnica provela je ličnu verziju lockdowna u autentičnom stvaralačkom zanosu, koji je dao zadivljujuće rezultate. Osvajanje Zlatne medalje na internacionalnom takmičenju Global Music Awards za izdanje UDAH/IZDAH: Mala antologija muzike za klavir(1914– 2014), kao i nagrada magazina Muzika klasika za ženskog izvođača 2019. godine, samo su poslednji prispeli dragulji u riznicu priznanja, što ih pijanistkinja Nada Kolundžija niže još od kasnih 1970-ih. Diplomirala je u klasi Dušana Trbojevića na Muzičkoj akademiji u Beogradu (1975), a specijalizirala kod Zoltana Kočiša na Muzičkoj akademiji Franc List u Budimpešti (1977). Usavršavala se potom na majstorskom kursu Šandora Falvaija (Pečuj, Mađarska, 1977). Otada kreće njena intenzivna međunarodna solistička karijera, koju krasi preko hiljadu nastupa u zemlji i svetu (Holandija, Ukrajina, Mađarska, Tajland, Rusija, Nemačka, Austrija, Italija, Rumunija, Grčka, Francuska, Velika Britanija, Hrvatska, Crna Gora, Kipar, Slovenija, Bosna i Hercegovina i Belorusija). Nada Kolundžija imala je takođe turneje u Americi, Kanadi, Indiji, Meksiku, Kini, Jugoslaviji i Španiji. Uporedo sa svojom visokom pijanističkom reputacijom, gradila je i onu pedagošku, radeći kao redovni profesor na Fakultetu muzičke umetnosti (1981–2015) u Beogradu, gde je zainteresovala mnogo kojeg darovitog mladog umetnika za savremene muzičke izraze. S tim u vezi, osmislila je i realizovala raznovrsne koncerte svojih studenata na FMU, u SKC-u, Gvarneriusu, Bitef teatru…Paralelno sa solističkim nastupima, Nada Kolundžija dugi niz godina nastupala je sa svojim bratom Jovanom Kolundžijom, violinistom internacionalne karijere. Bila je saradnik i gost muzičar Les AMIS ansambla iz Toronta. Član je i jedan od osnivača Ansambla za drugu novu muziku koji je bio aktivan tokom 1970-ih i 1980-ih godina, a zatim ponovo obnovljen 2018. Bila je član ansambla Crossover elita, koji je izvodio fuziju klasike i džeza. Njene interpretacije zabeležene su na brojnim snimcima radio i televizijskih kuća u Srbiji i bivšoj Jugoslaviji. Stalno rastuću diskografiju za sada čini 5 LP izdanja (Suzy, PGP RTB, Diskos/SKC) i 7 kompakt diskova (CeSUF, Guarnerius, Doberman-Yppan. Vertical Jazz). Njeno novo CD ostvarenje za etiketu Vertical Jazz i atraktivan decembarski živi nastup očekuju se zato sa velikim nestrpljenjem, i to ne samo zbog deficita koncerata usled Kovida-19.https://www.youtube.com/watch?v=-WtJY5XwQ5UOva kalendarska 2020 – godina je neočekivanih promena u životu baš svakog čoveka na planeti Zemlji. Kako sa ove jesenje distance gledate na pojavu virusa korona i sve ono što smo prethodnih meseci iskusili kao obična ljudska bića?- Toliko se govori, piše, razmišlja, analizira. Toliko je puno različitih mišljenja. I opet, vrtimo se u nedoumicama, različitim vestima, milionima saveta, u neizvesnosti. Preselili smo se u sasvim novu dimenziju sa zrncima straha i pokušavamo da joj se prilagodimo. A sve je počelo tamo daleko, zaletelo se i vrtoglavo proširilo na sve strane. I ne znamo gde je taj nevidljivi neprijatelj, taj ruski rulet u kome učestvujemo svi, bez izuzetka. Ne znam da li se u istoriji civilizacije dogodilo nešto slično.A šta je ono što se dogodilo sa umetnošću i umetnicima u međuvremenu – na stvaralačkom, egzistencijalnom, najzad i socijalnom nivou?- Promena je ogromna. Umetnici pokušavaju da pronađu, zauzmu neko svoje mesto. Oni mogu bez umetnosti neko vreme, ali umetnost je kao neki zov. Ko je jednom zakoračio u nju, kao da ne može više da izađe. I sada, svi se guraju na ogromnoj onlajn platformi koja je kao neki prenatrpani brod. Teško se može čovek snaći u takvoj ponudi koja dozvoljava sve. Nije više kao nekad – daj da vidim šta ima danas u mom gradu. A da vidimo šta ima danas u celom svetu?! To je nemoguće.Koncerti, izložbe, predstave, predavanja, festivali... Umetnici pokušavaju da pokažu svoj rad, da se za njih i dalje čuje, da svoju umetnost podele, ovog puta i ne znajući sa kim. Ne vide se lica prisutnih, nema reakcije, interakcije, osim najčešćih izlizanih komentara: žao mi je što nisam mogao da prisustvujem, bravo, sviđa mi se, čestitam. Sve je to pristojno, ali znamo da nije baš stvarno, nije baš istinito.Ali, to je gotovo jedina mogućnost koja se nudi. Ona je ponekad i pokušaj da se obezbedi nekakav prihod, bilo donacijama, bilo kupovinom karata za onlajn događaje. Ljudi, vi koji imate sredstva i želju da na ovaj način pomognete umetnike da bezbolnije prođu kroz ovaj period, hvala vam! Slobodni umetnici postali su najneslobodniji. Nije baš da je ovaj naziv i ranije bio adekvatan poziciji nezaposlenih umetnika, ali sada dobija jednu apsurdnu dimenziju. Ti ljudi su najugroženiji.

Postoje li zapravo umetnost i muzika bez one stvarne publike? Koliko savremene tehnološke sprave mogu zaista da zamene tu neposrednost kontakta i zvuka? Kakvo je vaše konačno mišljenje o onlajn koncertima i sličnim načinima obraćanja umetnika poput vas starim i novim slušaocima, koji su – kako i sami primećujete - postali veoma popularni?- Nastup pred publikom - nema zamenu. Fluid koji se stvara u direktnom kontaktu slušalaca sa umetnikom, momenat davanja upravo toj skupini koja je došla da nas čuje, inspiracija, uzbuđenje, stvaralačka energija, sve to obezbeđuje smisao i radu i javnom nastupu. Ako se dogodi koncert, on je kao kada žednom date čašu vode. A opet, šta bi bilo da ne postoje sve te tehnološke sprave? Da se sve ovo dogodilo pre njihove pojave? Nastao bi tajac.Kako ste vi proveli svoj prolećni karantin? U kojoj meri ste bili u stanju da se uobičajeno bavite muzikom, vežbate klavir, istražujete mogući repertoar?- Nisam mogla da se bavim muzikom neko vreme. Proleće i deo leta provela sam uglavnom radeći u bašti. Majka zemlja mi je davala mir i vraćala raspoloženje. Odlazila sam i u tuđe živote, gledajući sijaset odličnih serija. A onda, polako, vraćao se zov! Kada bi pao mrak, ulazila bih u kuću i polako sklapala program čiji sam kostur već imala, pipkala i upoznavala kompozicije koje sam odabrala. I krenulo je uobičajeno. Puno rada i zadovoljstva u tome.https://www.youtube.com/watch?v=v5xRuU9mJwYŠta se dešava sa vašim višemedijskim projektom Moj prijatelj klavir koji obeležava ovu 2020. godinu? Kako ste se odlučili za takav naziv? Na koji način se projekat razvija?- Tu i tamo zaista se nešto i dešava. Dobijam svoju čašu vode. Sa klavirom sam provela mnogo, mnogo vremena. Volim taj instrument i osećam ga kao prijatelja. Preko njega sam upoznala mnoge ljude, putovala, dobila zapaljenje tetiva na rukama, probleme sa kičmom, inicirala nastajanje mnogih novih kompozicija, a i odsvirala sam veliki broj onih za koje sam smatrala da treba da se čuju i za koje se nije znalo u našoj sredini. Otuda taj istinit naziv projektu.Program je uglavnom spreman. Doterujem ga, peglam, vežbam. Uspela sam da ga odsviram, u dva grada. Neki ugovoreni koncerti su otkazani. Potrebno je da odsviram 6 koncerata da bih opravdala sredstva koja ću dobiti od Ministarstva kulture i informisanja i SOKOJ-a. Beogradski koncert planiran je za 21. decembar na festivalu BUNT. Kruševac, uskoro.Kada sam počela sa formiranjem programa, nisam znala da će biti višemedijski. Ali, naišla sam na dve kompozicije koje sam želela da sviram i koje su upravo to. Klavirska partitura izvodi se uporedo sa video-projekcijom, dok neka dela imaju i dodatni zvučni zapis. Naručila sam tako video-radove i za ostale kompozicije. Ovaj koncept dopao se američkom kompozitoru Galenu H. Braunu, pa se i on pridružio i napisao mi kompoziciju za klavir, video i traku. U procesu stvaranja i traženja trenutno je i kompozicija mog višedecenijskog prijatelja Miroslava Miše Savića. A priželjkujem da i kompozitorka Ana Gnjatović uradi kadencu sa elektronikom za jednu baroknu kompoziciju, čime ću je povezati sa savremenim trenutkom.https://www.youtube.com/watch?v=Rkh6ND_ZltAUskoro izlazi vaše novo CD izdanje, kojim se nastavlja onaj diskografski tour de force, započet prethodnim trostrukim ostvarenjem UDAH/IZDAH: Mala antologija muzike za klavir (1914– 2014) za kuću Vertical Jazz. Da se zadržimo za trenutak na ovom pomenutom – proletos ste ovenčani Zlatnom medaljom na takmičenju Global Music Awards upravo za UDAH/IZDAH. Šta vam je prvo prošlo kroz glavu kada su vas obavestili o ovom uglednom priznanju? O kakvoj nagradi je zapravo reč?- Jedne kasne noći, već uveliko veoma umorna, na ivici sna takoreći, otvorila sam elektronsku poštu i videla mejl koji je stigao od Global Music Awards. Pogledala sam ga, videla svoju fotografiju i, misleći da sanjam, zatvorila kompjuter. Ali ipak – ipak! – taj san me je malo razbudio pa sam, iako potpuno sigurna da mejla više neće biti, pogledala ponovo. Pojavio se! Ugledala sam moju fotografija i ispod nje je pisalo: Zlatna medalja. Pa, šta da kažem, bila sam oduševljena. I utoliko više zato što sam ovo izdanje pripremala dugo, uz veliku ljubav i rad, rešavajući stvarno previše usputnih problema u vezi sa samim izdavanjem. Bio je to zaista veliki poduhvat. Ali, verovala sam da radim pravu stvar i nije mi palo na pamet da odustanem.Global Music Awards je u stvari takmičenje koje postoji od 2011. godine, sa sedištem u Kaliforniji. Jako su mi se dopale propozicije, zbog kojih sam i učestvovala. Evo ih: “Tražimo emocionalnu komunikaciju, tražimo ono što će slušaocu biti novo, nezaboravno i upečatljivo. Tražimo kreativnost i kvalitet. Želimo da budemo iznenađeni i dirnuti onim što čujemo. Želimo da budemo uvereni da oni koje nagradimo, zaista mogu da pokrenu publiku tako, da radost muziciranja postane zarazna. Želimo da nas umetnik podseti na to zašto toliko brinemo o muzici“.Kandidati prolaze tri stepena selekcije dvanaestočlanog žirija. U takmičenju je do sada učestvovalo na stotine muzičara iz više od 70 zemalja. Zanimljivo je da su u istoj konkurenciji zastupljeni svi muzički žanrovi, a kao nagrade dodeljuju se zlatna, srebrna i bronzana medalja.

I, kako sada teku pripreme za novi nosač zvuka? Koje ste kompozicije i autore odabrali da budu zastupljeni na njemu? Kojim ste se kriterijumom rukovodli u svom izboru?- Materijali su gotovo spremni. To su snimci sa koncerta pod nazivom O svetlosti, o nežnosti, održanog 13. decembra 2019. godine u Svečanoj sali Skupštine grada, na kojima se nalaze nova dela srpskih kompozitora, specijalno napisana za ovu priliku: Miroslava Miše Savića, Dušana Bogdanovića, Teodore Stepančić, Irene Popović i Ivana Elezovića, kao i ranije nastale kompozicije Zorana Hristića i Aleksandra Damnjanovića. Naslov govori sve, potiče iz pesme O SVETLOSTI, O NEŽNOSTI, O MRAKU* pesnika Dušana Vukajlovića, a autori su dali svoj muzički doprinos i svoje viđenje, na čemu sam im veoma zahvalna.Kako biste opisali muziku na tom budućem CD-u? Da li je to muzika koju smatrate najrelevantnijom za sadašnji trenutak, i mimo virusa Kovid-19?- To je muzika koja, pre svega, ima individualne i veoma različite pečate samih kompozitora, zaista odličnih stvaralaca. Naša sredina je prebogata vrsnim kompozitorima, koji sve više dobijaju potvrdu svog kvaliteta u svetskim okvirima.Planirate veliki beogradski koncert u decembru – da li za današnjeg umetnika predstavljaju opterećenje skučene mogućnosti živih koncerata, neizvesnost u vezi sa njihovim održavanjem, terminom i slično? Ili, pripremajući nastup, vi počnete da živite u svetu situiranom potpuno van banalnosti?- Neizvesnost ne utiče mnogo na pripremu koncerta. Bar kod mene. Radim kao da će ih biti. Kada dođe do otkazivanja, u potpunosti poštujem odluke lokalnih organizatora koji procenjuju situaciju u svojim sredinama.https://www.youtube.com/watch?v=GPOwRNyGEI8Ove godine navršava se 40 godina od pojave našeg novog talasa, koji je razbudio učmalost ne samo u rok muzici nekadašnje SFRJ, već i u svim drugim umetničkim oblastima, uključujući svakako i klasiku. Kako pamtite taj prelaz iz 1970-ih u 1980-e, jeste li bili deo one kompleksne stvaralačke scene oko SKC-a, i nove hrabrosti koju je ona donela?- Da, bila sam deo toga, kako da ne. Pa, gde bih inače mogla da budem?SKC je bio žarište savremene umetnosti ne samo u Beogradu, nego u čitavoj Jugoslaviji, i nije nimalo čudno što se upravo tu dogodio novi talas koji je imao neverovatnu buntovničku snagu i smatra se popkulturnim fenomenom.Dolazak kompozitora Miroslava Miša Savića na mesto muzičkog urednika SKC-a doneo je tada novu i određeniju programsku koncepciju. Osniva se Ansambl za drugu novu muziku, grupa Opus 4 čiji su članovi bili kompozitori Vladimir Tošić, Miroslav Savić, Milimir Drašković i Miodrag Lazarov Pashu. Počinju da se održavaju brojni koncerti i festivali nove muzike. Gostuju takođe strani umetnici – Mauricio Kagel, Robert Moran, Majk Fares, Hans Ote... Pokrenulo se i izdavaštvo.Oko Ansambla za drugu novu muziku okupljaju se i kompozitori i izvođači. Neću se setiti imena svih muzičara koji su učestvovali u radu ansambla ili kompozitora čija su se dela izvodila, ali evo nekih, pored pomenute grupe Opus 4: Ksenija Zečević, Miloš Petrović, Margita Stefanović Magi, Branka Parlić, Katarina Miljković, Miloš Raičković, Marjan Šijanec, Dragan Ilić Ilke, Slobodan Todorović, Lidija Stanković, Nebojša Brajović, Pol Pinjon, Olgica Antić, Anđelka Marjanović, Dubravka Kovačević, Aleksandar Damnjanović, Isidora Žebeljan, Ružica Petrović, Istra Pečvari, Mila Lacković, Dragana Kosić, Rade Bulatović Čeja, Nenad Jelić, Tatjana Šurev, Miroslav Karlović, Veljko Nikolić “Papa Nik”, Tatjana Tasić, Borislav Longa Pavićević, Lili Jovičić, Đorđe Gavrilović.SKC je bio moja druga kuća. A atmosfera u njemu i stvaralačka i prijateljska. Radili smo sa velikim entuzijazmom, u idealnim uslovima. Nezaboravan period!Da li su žene generalno potcenjene u umetnosti i muzičkoj industriji? Kakvo je vaše iskustvo?- Ne, kao žena nisam to primetila. Na svojim počecima više sam primećivala potcenjivanje zbog savremene muzike koju sviram. Ljudi olako nipodaštavaju nešto što ne poznaju. Uvek sam zato mojim studentima govorila: “Nemojte donositi sud na osnovu površnog znanja. Imate pravo da procenjujete nešto tek kada ga dobro upoznate”. To važi i za muziku, i za ljude.

A da li smo svi potcenjeni u brutalnoj kapitalističkoj sadašnjici, koja naročito iskazuje prezir ili čak podrugljivost prema tzv. visokoj kulturi? Zašto su duhovno skupocene stvari, poput umetnosti i nauke, po vašem mišljenju presudno važne za zdravlje jedne zajednice?- Pomenuli ste u jednom od prethodnih pitanja – banalnost. Pa, umetnost je upravo zaštita od banalnosti, a i mnogo više od toga. Doživljaj nekog umetničkog događaja ostavlja neizbrisiv trag u ljudima. To su kvalitetni životni trenuci. I veoma je važno da postoje u odrastanju i vaspitavanju mladih. Očigledno je da u našem društvu obitavaju različiti slojevi ljudi, bez ikakvih dodirnih tačaka. A onaj najprimitivniji sloj će samo rasti ukoliko se nastavi ogromna, besramna i nametljiva ponuda novinske i televizijske hrane u vidu tračeva i zavirivanja u živote koji na taj način dobijaju značaj bez ikakvog pokrića. U ovim jeftinim glasilima rade novinari bez obrazovanja, čak i nepismeni. Jednom je uz najavu za neki moj koncert stavljena fotografija Nade Kolundžije iz Demokratske stranke. Bilo mi je i smešno i tužno.Pipci kapitalizma koji su se naselili u našoj sredini, ta pomama za zgrtanjem novca, taj sistem koji liči na robovlasnički, proizveo je ogroman broj nesrećnih, izmorenih ljudi. Nisam imuna na to. Vidim i saosećam. Uopšte ne mora da bude tako. Ali ...******DUŠAN VUKAJLOVIĆ: O SVETLOSTI, O NEŽNOSTI, O MRAKUSa velikim odobravanjem, sa veseljem, sa strašću bez želja,čekam taj mir, tu nepomičnost i nedodirljivost,tu opomenu drugima, tu slast u meni.U tom nežnom dodiru neće biti nežnosti,nijedno nadanje neće biti ispunjenoi nikakav strah neće taći moje srcei ono će se odmarati i skupljati snagune za pokret i ne za mirovanjei moji udovi će biti u položaju u kome su se zatekli,u najboljem položaju, dakle,i one dve-tri suze neće me skvasitii ja neću biti ja i ti nećeš biti ti,ali ja ću to znati,i ti ćeš uživati u zalasku sunca, i u kiši,u mraku i u svetlosti,ali sve će se odvijati jedno za drugim,i ti ćeš praviti razlike kojih nema,i dotaći ćeš me i mislićeš da smo se oprostili,a nećeš dotaći ništa,jer na ovome svetu ne možemo se rastati,nismo se na njemu sastali, ni na nekom drugom,jer bi to samo ovo mesto bilo.I neće mi ova postelja biti grob, kako ćeš ti pomisliti,samo ćemo ležati na velikoj vodi oboje,i udaljavati se i sastajati sei samo mali osećaj krivice će nas spajati u budućnosti,kako ćeš ti nazivati ono što preostaje, ono što nas deli.https://www.youtube.com/watch?v=0p5a3Tse99I