Skandal: Era Milivojević "ne može" u Aleju zaslužnih građana

Slobodan Era Milivojević preminuo je 17. marta u Beogradu u 77. godini. Nakon smrti umetnika, koga su mnogi za života okarakterisali kao vizionara i revolucionara na ovdašnjoj kulturnoj sceni, dve institucije (ULUS i Muzej savremene umetnosti, kao i neki pojedinci) obratili su se Gradu Beogradu sa molbom da Milivojević bude sahranjen u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju. Na zvanične dopise odgovor nisu dobili, a nezvanično je, kako saznaje portal Nova.rs, iz Kabineta gradonačelnika obrazloženo da Era Milivojević "ne ispunjava uslove" da počiva u Aleji."Udruženje likovnih umetnika Srbije je 19. marta nezvanično saznalo da kancelarija gradonačelnika nije uvažila inicijativu ULUS i Muzeja savremene umetnosti u Beogradu da umetnik Era Milivojević bude sahranjen u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu, iako na dopise dve institucije nije stigao odgovor", saopštio je ULUS, navodeći da je u pitanju "nepravda prema kulturnoj javnosti, struci likovnih umetnika i ličnosti Slobodana Ere Milivojevića, jedinstvenog i produktivnog stvaraoca"."Apelujemo na gradonačelnika i članove komisije da preispitaju svoju odluku", dodaje se u saopštenju ULUS-a.Ovu informaciju potvrdio nam je i Milivojevićev blizak prijatelj, scenograf, filmski i TV autor i producent Vladan Caričić:- Znam da su dve institucije pokrenule proceduru da se Era sahrani u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju - Muzej savremene umetnosti i ULUS. Takođe, znam i da je nekolicina novinara kontaktirala Kabinet gradonačelnika i da su se interesovali za "slučaj", ali nisu dobili odgovor. Odgovor iz kabineta, prema informaciji kojom raspolažem, jeste da "ne ispunjava uslove", što je potpuno apsurdno. Jer, ako neko pogleda uslove neophodne za sahranjivanje u Aleji, jasno je da ih Era Milivojević u potpunosti ispunjava - odsečan je Caričić u razgovoru za Nova.rs.Ako se samo letimično pogleda karijera Ere Milivojevića i sva priznanja kojima je ovenčan, Caričićeve reči dodatno dobijaju na težini.Rođen u Užicu 1944. godine, diplomirao je 1965. na Školi za primenjenu umetnost u Novom Sadu, a potom 1971. i na odseku za slikarstvo Akademije likovnih umetnosti u Beogradu u klasi Stojana Ćelića. Prvu značajnu samostalnu izložbu "Naivna slika" Milivojević je realizovao 1976. godine u Salonu Muzeja savremene umetnosti u Beogradu, ali još od početka sedamdesetih delovao je u Studentskom kulturnom centru, gde je kao deo neformalne grupe šestoro umetnika (Raša Todosijević, Marina Abramović, Zoran Popović, Neša Paripović i Gergelj Urkom) realizovao brojne umetničke akcije i performanse koji su uneli tektonske promene u način umetničkog izražavanja i delovanja na ovdašnjoj sceni. Poslednji put publika je imala priliku da vidi njegov rad na Jesenjoj izložbi ULUS-a "Upleteni" prošlog decembra.

Njegova dela čuvaju se u kolekciji Muzeja savremene umetnosti u Beogradu, u Muzeju grada Beograda, kao i u drugim javnim kolekcijama u Srbiji i inostranstvu. Učestvovao je na brojnim grupnim izložbama u zemlji i inostranstvu (SAD, Austrija, Rumunija). Dobitnik je više nagrada i priznanja, među kojima su nagrada Grada Beograda (2005) i Oktobarskog salona (1998).Vladan Caričić podseća da je Era Milivojević dobio i Nacionalno priznanje za vrhunski doprinos kulturi (nacionalna penzija), što su sve osnovni, formalni uslovi da bi neko bio sahranjen u Aleji zaslužnih građana.- Mi se samo trudimo da ga na dostojan način ispratimo, iako on nije bio formalista i čovek koji je sebe video među korifejima i u Aleji zaslužnih građana. Čak mi je u jednom trenutku, kada je pre nekoliko godina preminuo veliki fudbaler Dragoslav Šekularac, i kada se u javnosti pokrenula diskusija oko njegovog sahranjivanja u Aleji i pominjali parametri neophodni da bi se to realizovalo, Era pomenuo: "Čuj, pa ja sve to imam!" - seća se, gorko se osmehujući, Vladan Caričić.Ako je neko doprineo da se u svetu čuje za to šta naši umetnici rade ovde, onda je to, kako ističe naš sagovornik, Era.- Pre nekoliko godina BBC je pravio veliku emisiju o radu Marine Abramović i tom prilikom ona je istakla da je njen uzor, "njen Marsel Dišan bio Era Milivojević". Te reči su ponukale ekipu BBC-a da se zaputi u Beograd i u roku od nekoliko nedelja oni su već snimili priču ovde o Eri. Žalosno je da je neko drugi, iz sveta, odmah prepoznao značaj Ere Milivojevića, a mi to ni sad, posle njegove smrti, ne prepoznajemo - konstatuje Caričić.

I s obzirom da grad Beograd ne smatra da veliki umetnik treba da počiva u Aleji, Milivojevićevi sestrići će organizovati sahranu u rodnom Užicu, u ponedeljak. Ali, sa Užicem, kako nam otkriva Erin višedecenijski prijatelj, nije imao "posebnu vezu":- Era jeste rođen u Užicu, ali osim svoje ljubavi prema prirodi, Tari, Zlatiboru i pecanju, nije imao neku posebnu vezu sa tim gradom. Beograd je bio njegova startna baza odakle je odlazio na razne strane. Pa još početkom sedamdesetih praktično je otvorio SKC za likovnu umetnost. I to je prva značajna stvar koju je uradio za Beograd. Bio je urbani čovek koji je odlazio iz Beograda, istraživao gradove sveta na svoj način i od toga bi pravio cikluse. Tako je pre nekoliko godina njegova američka turneja predstavljena na velikoj izložbi i performansu u sali "Amerikana" Doma omladine. Takođe, kartirao je gradove, od Ljubljane, do Osla, gde je imao izložbu u našoj ambasadi. Era je zaista bio "građanin sveta". Ali, u svet je odlazio iz Beograda, i vraćao se uvek u Beograd - priča Caričić o umetniku koji mu je četrdesetak godina bio jedan od najbližih prijatelja.

Scenograf i autor podseća i da rodno Užice, u kome će počivati, baš i nije bilo blagonaklono prema Eri Milivojeviću za života:- Mala sredina, u ono vreme konzervativna, nije baš najbolje prihvatala njegove napredne ideje. Era je tamo odlazio prevashodno zbog pecanja, ljubavi prema prirodi i kako bi se video sa nekim od svojih poznanika iz mladosti, jer je tamo završio osnovnu školu. I sećam se kad mi je rekao da su odjednom počeli da mu se javljaju ljudi tamo... U maloj sredini se svi ljudi manje-više znaju i imaju običaj da se jedni drugima na "korzou" jave. Za Eru to nije važilo. Ali, kad su ga videli na Dnevniku RTS-a, koji je emitovao prilog o jednoj njegovoj umetničkoj akciji u vreme vladavine Slobodana Miloševića, to se promenilo. Tada mi je rekao: "Oni svi misle da Sloba lično određuje ko će da bude u Dnevniku, pa mi se sad javljaju da se osiguraju". Ali, osim što se tamo rodio, Užice zaista nije bilo najvažnije mesto u životu i radu Ere Milivojevića.Iako je svojevremeno konstatovao da "ispunjava uslove" za sahranu u Aleji, Milivojevića čitava ova frka ne bi toliko pogodila, jer mu takve stvari nikada nisu bile bitne. Caričić svedoči kako njegov prijatelj nikada nije patio od toga "da ima", niti da se diči "nekim statusom". Naprotiv, živeo je vrlo isposnički:- Bilo je mnogo perioda u njegovom životu kada zaista nije imao. Čak ni najosnovnije, uprkos svemu što je uradio za našu umetnost. U jednom od takvih perioda Era je živeo u jednoj trošnoj kućici na Pašinom brdu koja je, na sreću, imala dvorište u kojem je bilo voća i povrća - seća se Caričić.I kada su ga snimali za evropski kulturni magazin "Alisa", koji se emitovao na TV Beograd do prve polovine devedesetih, Era Milivojević je demonstrirao kako mu je, zapravo, odlično jer ima parče hleba, stari toster na preklapanje, i neku voćku ili povrće koje bi stavio na hleb. I eto, obroka...

- Nisu ga zanimale materijalne stvari, osim eventualno tehnologija, ali samo zato što bi mu ona služila za umetnički rad. Neku vrstu, bar finansijskog smiraja, doživeo je kada je dobio nacionalnu penziju. Dugo je čak oklevao da postane i član ULUS-a, a eto poslednji put je zvanično izlagao na izložbi Udruženja. Pecanje, fudbal i umetnost su mu bili najvažniji. Kada ga je jedan naš poznanik davio da mu objasni šta je to konceptualna umetnost, Era je uzvratio: "Pa, to ti je kao slikanje na vodi" - kaže na kraju Vladan Caričić, dok mu naviru sećanja na jedan od susreta u beskonačnom nizu druženja prošlog leta na Savi, uz priče o umetnosti i bogat pecaroški ulov.