"Meni rođenom Zagrepčaninu nije bila namera da upirem prstom u Srbe kao najveće zločince": Reditelj najhvaljenijeg hrvatskog filma Nebojša Slijepčević za Nova.rs

Tog 27. februara 1993. u Štrpcima, u Bosni i Hercegovini putnički voz iz Beograda za Bar zaustavile su paravojne snage u akciji etničkog čišćenja. I dok su izvlačili nevine civile iz voza, samo jedan čovek od 500 putnika usudio se da im se suprotstavi. Ta istinita priča o čoveku koji nije mogao da ćuti Tomislavu Buzovu i za to platio životom tema je jednog od najhvaljenijih filmova godine, ostvarenja koje je na poslednjem Kanskom festivalu ovenčano Zlatnom palmom za kratki film.

A kad se taj dan desio scenaristi i reditelju filma "Čovjek koji nije mogao šutjeti" Nebojši Slijepčeviću bilo je skoro 20 godina. No, ne seća se, kako sineasta priznaje u razgovoru za Nova.rs, tog stravičnog čina:

- Za taj slučaj sam saznao tek pre pet godina. Tada mi je producent Danijel Pek poslao tekst Borisa Dežulovića objavljen 2014. u "Slobodnoj Dalmaciji" u kojem se bavi upravo tim događajem. I to nas je, na neki način, inspirisalo da počnemo da radimo film.

Ta priča o Tomislavu Buzovu tridesetak godina bila je potpuno zaboravljena, dok je Dežulović nije "povampirio". Koliko je bilo bitno da se podseti svekolika balkanska javnost na taj strašan čin?

- Jeste, ali meni nije bila namera da radim istorijski film, da nekom dajem lekciju iz istorije. Razlog zašto je Dežulović pisao tekst, a mi radili film jeste zato što je posredi nešto vanvremensko. I Dežulovićev tekst ne govori o onome što se desilo 1993. godine, već o onome što se zbiva danas u našem društvu. Naš film se "fizički" zbiva u 1993. ali se može čitati kao savremena priča, i komentar širih zbivanja.

A da li je ta tragična priča bila zaboravljena možda i zbog toga što je Buzov, kao Hrvat, živeo u Beogradu i bio oficir JNA?

- Da, ali to je priča o današnjem društvu. Teza Dežulovićevog teksta bila je da je Tomo Buzov namerno zaboravljen. Ne spada ni u jedan nacionalistički narativ post-jugoslovenskih zemalja. Nikom ne odgovara, jer Hrvat je bio u Srbiji. I automatski nije dobar ni Hrvat, ni Srbin. A pritom je još oficir JNA, koji nije ratovao ni na čijoj strani. I na kraju je otišao u penziju 1991. godine. Bio je neko ko je ideološki nepodoban svima, a istovremeno heroj.

Tema filma nije junaštvo, primetili su mnogi, već dobar i ispravan čovek. Ako je vaš film i o sadašnjem vremenu, ima li danas takvih dobrih i ispravnih ljudi, kakav je bio Buzov?

- Premalo ih je. Problem je što zavisimo od pojedinaca. I ti pojedinci su, po pravilu, neki drugi, različiti od nas. Ovaj film se, na neki način, bavi nemim svedocima zločina. Jer svaki zločin ima tri strane - žrtvu, počinioca, i svedoke koji nisu niti žrtve, niti počinioci, ali mogu imati uticaj na razvoj događaja. I na njima je da izaberu šta će napraviti. Da li će čuvati svoju sigurnost? To je razumljiv izbor, ali onda se postavlja pitanje kako posle toga živeti sa svojom savešću.

Pre svetske premijere u Kanu, i nakon što ste ovenčani Zlatnom palmom, u ovdašnjoj javnosti je često postavljano pitanje - Da li hrvatski reditelj ima pravo da ispriča ovu priču?

- To i jeste ključno pitanje kojim sam se bavio - odakle meni pravo, kao nekom ko je rođeni Zagrepčanin, Hrvat po nacionalnosti, doduše slabi Hrvat kad bismo brojali krvna zrnca, da radim priču u kojoj su žrtve većinom muslimani, a počinioci zločina, koji se zbiva u drugoj državi, pretpostavlja se, Srbi. I stvarno ne bih imao pravo da je moja jedina motivacija bila da upirem prstom u Srbe, ili u nekog kao najvećeg zločinca. A znamo svi da se takvi propagandni filmovi prave. Namera ovog filma nije ta, već da se preispita uloga svih nas, nemih svedoka. A drugo - mene ne zanimaju filmovi koji nisu aktuelni. Kad pogledam svoju neposrednu okolinu, ali i svetsku politiku, sada kada je Donald Tramp izabran ponovo za predsednika SAD, vidim da će biti još aktuelniji. Videćemo kakav će Trampov odnos biti prema ratovima koji se trenutno vode u svetu, a postavlja se i pitanje kakav je naš odnos prema ratovima. Da li možemo genocide ćutke da posmatramo i da se pravimo da nas se to ne tiče, ili bi trebalo, na neki način, da se umešamo.

Naglašavate često neophodnost da vaši filmovi komuniciraju s društvom danas. Zašto vam je krucijalno kao reditelju i scenaristi da vaša ostvarenja budu društveno aktuelna i aktivna?

- Mislim da je film društvena igra. Ne radim filmove samo zato što mi je lepo da budem na setu s glumcima, već zato što želim da napravim nešto što će otvoriti društveni dijalog. U suprotnom bi se moglo postaviti opravdano pitanje zašto uopšte trošim javni novac. Hrvatski, i uopšte evropski film finansira se, uglavnom, javnim novcem. Vi pošteni poreski obveznici finansirate naše filmove. I na pitanje na šta taj novac ide, moj odgovor jeste da ga trošimo na teme za koje mislimo da su ovom društvu potrebne. Potrebno je pokrenuti određene dijaloge, ljudima su potrebna izvesna iskustva i emotivni odušci.

Iako je Hrvatska u boljoj situaciji u odnosu na Srbiju, koliko i tamo, kao i ovde, ljudi u umetnosti traže eskapizam, umesto ponovog suočavanja s ružnim stvarima iz prošlosti, bili to rat, sankcije ili bombardovanje. Ako se traži beg od prošlosti, ali i zaborav od surove realnosti, koliko je onda vaša uloga donkihotovska?

- Razumem to pitanje i slažem se s vama, ali čini mi se da stvari nisu tako jednostavne. Film je ovde u Beogradu prikazan na otvaranju Slobodne zone, pred više od 3.000 ljudi. U Hrvatskoj je, uprkos onom što pominjete, bio ogroman interes za film. Nisam mogao da se odbranim od poziva iz celog regiona za festivale. Tako da su, očito, ljudima potrebne i ozbiljnije teme. I eskapizam naravno jeste, pa i ja sam mu sklon. Ali, mislim da ima toliko eskapističkog sadržaja da je to neprirodno. Kad otvorim Netfliks ili HBO i vidim te količine filmova, nije mi dobro. Kao autor padnem u depresiju kad vidim da svaki dan Netfliks postavi 100 novih filmova koji su sutra već zaboravljeni, potonuli su. Pitaš se kao autor ima li svrhe napraviti još jedan film koji će imati takvu sudbinu. Da li je onda možda bolje da svoju energiju trošim na nešto drugo - da idem da kopam krompir (smeh). U toj igri ovo što radim mi se čini najsmislenije. Želim da makar ima lokalni značaj i cilj mi je da dođem bar do jednog gledaoca kojem će to značiti.

Lokalno je pominjao i Miljenko Jergović u svom tekstu o vašem filmu, navevši kako se bavi lokalnim, balkanskim identitetom. Ako vi kažete da se ono što se desilo u stvarnosti i vašem filmu može primeniti i danas u svetu, koliko to onda više nije lokalna stvar?

- Mislim da svaka priča ima potencijal da bude univerzalna. Kolorit može biti lokalan. Ljudi su isti svuda. Emocije i drame su iste na svakom kraju sveta. Samo je pitanje filmskog tretmana. Moj pokušaj s ovim, kao i sa svim filmovima, bio je da ne žrtvujem lokalni kontekst zbog univerzalne razumljivosti, jer mislim da je moj primarni zadatak da pravim filmove za hrvatsku, pa za regionalnu publiku, a tek onda je došla na red i kanska publika, što je samo bonus. Ako se posao napravi dobro, onda nosi nešto univerzalno što se razume bez obzira odakle si. Ne želim da se hvalim, ali to ovaj film očito ima. A to što je Miljenko Jergović napisao tekst o mom filmu je meni predivno, veće od Zlatne palme. Iskreno kažem. Rekao sam sebi - to je to, uspeo sam u životu!

Jergović je ocenio da je u 13 minuta vašeg filma više igre reči, simbola i znakova, i tananih razlika između jednih i drugih nego u 1.350 sati dugometražnih igranih filmova kojima su ovdašnje države htele da ispričaju svetu istinu o stradalništvu svog i krivnji onog drugog naroda…

- Posredi su toliko laskave reči da bi bilo neprimereno da ih komentarišem. Ne smem! Samo mogu da kažem da mi je neverovatno drago da Jergović tako misli.

Ali, bilo je pokušaja da se na velikom platnu dočaraju priče o onome što se desilo devedesetih na prostoru bivše Jugoslavije?

- Da, i ima fantastičnih filmova, tipa "Ordinary People" Vladimira Perišića, pa "Crnci" Gorana Devića i Zvonimira Jurića, ili "Quo Vadis, Aida" Jasmile Žbanić. No, ja sam pokušao da budem autentičan. Dok sam se pripremao, pročitao sam više od hiljadu stranica raznih transkripata sa suđenja, svedočenja, novinskih članaka… I gotovo sve što je u filmu, inspirisano je tim svedočenjima. Rečenice koje su izgovorene kao replike su bile izgovorene i u zbilji.

Zašto se gestovi ljudi, poput Buzova, ovde shvataju kao neka vrsta remećenja, kako je to primetio književnik i filmski kritičar Jurica Pavičić?

- U situaciji kada svi ćutimo, onaj koji digne glas - smeta nam. Čak i kad je u pravu - smeta. Pokazuje nam da je moguće suprotstaviti se. Pokazuje nam našu sopstvenu nečistu savest samom svojom pojavom, postojanjem. Svima je lakše kad svi ćute, nego kad samo jedan govori. O tome je i film. Svima bi bilo lakše da je Tomo Buzov ostao da sedi na svom mestu u vozu, jer bi svi onda imali osećaj da se ništa nije moglo učiniti. A ovako se svi preispituju.

A koliko vam znači ta kanska Zlatna palma?

- Znači, ali ono što me je iznenadilo bila je količina medijske pažnje koju smo dobili u Hrvatskoj i šire. To mi je čak i neobjašnjivo. Jer, hrvatski film je ovenčan brojnim nagradama - Zlatnim lavom u Veneciji, pa Evropskom filmskom nagradom. Očito postoji neka posebna magija Zlatne palme. Kao filmadžija razumem to, jer je meni ta nagrada posebna, nešto što nama u svetu kinematografije znači više od svega ostalog. Zaista se nikada nisam nadao Zlatnoj palmi. Pogledajte samo spisak filmskih stvaralaca koji nikada nisu dobili Zlatnu palmu. Pa to su gotovo svi (smeh). I niko onda nema pravo da je očekuje. No, dogodilo se i to čudo. Znate, mi smo taj film poslednjeg dana prijava "ubacili u bubanj", u kom je već bilo 4.500 filmova, od čega na stotine odličnih. I vaš film prođe kroz tu "šumu" sjajnih filmova i završi u poslednjih 11 selektovanih, dakle u "best of the best". I još svi članovi žirija glasaju za vaš film od svih - pa to je kao da ste dobili na lotou!

Mislite li da ćete nastaviti pobednički niz, s obzirom da je "Čovjek koji nije mogao šutjeti" jedan od pet filmova koji su u konkurenciji za nagradu Evropske filmske akademije, evropskog Oskara za najbolje kratko ostvarenje?

- Idemo na dodelu evropskih Oskara u Lucern 5. decembra i čekamo da li će nas prozvati (smeh). Imamo realne šanse, ali to ne znači ništa. Nekoliko hiljada članova akademije će svojim glasovima odlučiti šta će biti. Sad to već sportski doživljavam - idemo tamo u lepim, svečanim odelima, popićemo malo šampanjca i videćemo šta će biti. Uostalom, šta više čovek može da poželi u životu (smeh).

Zašto ste posle trijumfa u Kanu pričali da se filmski stvaraoci u Hrvatskoj suočavaju s manjkom sredstava?

- Nije pristojno žaliti se kad radiš za javne pare, ali u Hrvatskoj smo imali raspravu oko toga da li nam film uopšte treba, postoje pritisci na Hrvatski audiovizualni centar zbog toga kakve filmove finansira, a pojavljuje se često floskula da je hrvatski film loš. Samo želim da ukažem na to da film, ne samo hrvatski, već iz čitavog regiona, jeste uspešan kad se proporcionalno uporedi s tim koliko se novca u Nemačkoj ili Francuskoj ulaže u filmove. Velika većina ljudi koji se bave filmom u Hrvatskoj, a koliko znam i u Srbiji, Bosni i Crnoj Gori, to rade iz čiste ljubavi. Jer, tu para nema. To je život na rubu egzistencije. Ne kažem to da bih se žalio, već da radimo puno s jako malo i da bi to trebalo prepoznati. A mi smo dobili Zlatnu palmu, pobedivši filmove iz svih kinematografija sveta, isto kao što su neki drugi filmovi iz ovih krajeva to uspeli na drugim festivalima.

A kako je vama kao umetniku od kad je Hrvatska u Evropskoj uniji?

- Ne mogu da se žalim. Meni je život dobar, ali ja sam svoju poziciju gradio 20 godina. Završio sam Matematičku gimnaziju i jedini sam od svojih vršnjaka koji je otišao u umetnost, dok su oni programeri, doktori… I kasnim 15 godina za njima u kupovini stana (smeh). A što se tiče Evropske unije - pa ima milion mana, ali načelno je najbolje što imamo. Mislim da bi za ceo region bilo fantastično da smo svi u EU i da uopšte nema granice.

I posle dvadesetak godina trebalo bi uskoro konačno da počnete da snimate prvi dugometražni igrani film…

- Snimanje je još uvek daleko, nažalost. Pripremam film, s tim što pripreme idu prilično sporo. Ali, to je u petogodišnjom planu, no nadam se da će se realizovati i pre. Reč je o adaptaciji jedne hrvatske knjige, i za sada ne smem da pričam više ništa, malo i iz praznoverja. Jer, puno sam filmova započeo, a "raspali" su se projekti na pola puta. Dok ne padne prva klapa, ne želim da pričam mnogo. Ali, reč je o savremenom hrvatskom romanu, koji je kod nas bio jedan od najvećih književnih hitova u poslednjih 15 godina. Prevođen je na nekoliko stranih jezika, pa ko želi da se igra detektiva neka izvoli (smeh).

https://www.youtube.com/watch?v=AAIL9x2Yxgg

Bonus video: Slobodna zona