Lidija Zelović: Svake sekunde bih se mogla rasplakati zbog Jugoslavije

Lidija Zelović, novinarka, ratna dopisnica i rediteljka vraća se na Slobodnu zonu dokumentarcem „Domaći teren”. Nakon što je na ovom festivalu 2016. njen film „Moj vlastiti rad” dobio Nagradu “Human Rights”, Lidija ponovo donosi priču o svojoj prošlosti.

Ćerka Hrvatice i Srbina, koja je detinjstvo provela u Sarajevu, Lidija je morala da napusti ovaj grad 1992. Sledeće godine otišla je u Holandiju, gde i danas živi i radi.
U „Domaćem terenu”, koji će biti prikazan danas u 19 sati u Dvorani kulturnog centra, analizira svoju prošlost, sadašnjost, ali i budućnost kroz svog sina. Naporedo prikazuje scene iz svakodnevnog života - razgovore o politici i fudbalu za nedeljnim porodičnim ručkom, odgajanje deteta, praznike „kod kuće” u Bosni - sa aktuelnim događajima u Holandiji poput političkih ubistava, skandala povezanih s diskriminacijom od strane vlade, rastuće društvene polarizacije, nemira i upsona radikalno desničarske politike.

- Ovaj film je moja borba za Holandiju. Tu sam došla na odmor, koji se „otrgao kontroli”, i ostala. A onda sam, kad je ovde ozbiljno počelo sve da klizi, pomislila - pa neću valjda opet morati da se selim, neće valjda i ovoga nestati. Neću valjda opet izgubiti dom. I shvatila sam da mi je ovde dom, iako sam sve vreme mislila da sam i dalje na odmoru i prijalo mi je što sam „stranac” - kaže Lidija Zelović u razgovoru za Nova.rs.

Kada je prihvatila da je njen život u inostranstvu, zapravo, život „kod kuće”, poželela je da i svojim sugrađanima objasni kako ona vidi političku situaciju u Holandiji.

- Pitala sam se, kako sad njima da kažem da ja prepoznajem to klizanje i trusno tlo jer sam prošla kroz sve to. Kako ja to njima da objasnim kada znam da ni nama niko nije mogao da objasni da se kliže kad se klizalo. Prvo kažeš - ma nije, to je samo malo, te se navikneš, pa ti to postane normalno, ali ono se približava sve više i više, a ti kao žaba u vodi - živ skuvan. No onda sam shvatila da nema načina da ja to njima objasnim, jer znam da to čovek ne može da prihvati - priznaje Zelovićeva.

Holandija neokolonijalna zemlja

Prvo je mislila da dokumentarac snimi kao komediju, ali situacija je postajala sve gora i Lidija je izgubila smisao za humor, mada ocenjuje da je film „poprilično lajt, sve sa idejom da je drugačije neće čuti”. Holanđani su je, na kraju, ipak čuli, ali samo zato što se sve otrglo kontroli.

- Holandija je neokolonijalna zemlja. Toliko je duboko u ljudima zakopana ta ideja da su bolji, poseduju tu neku kolektivnu superiornost. Nema Holandija rasni problem, ona ima klasni problem, samo se on izražava na rasnom nivou - ocenjuje Lidija.

Kroz gotovo sva njena dela provejava važnost da se priča i sa onim sa kim se ne slažete i da pokušate da razumete onog drugog, bilo da je član porodice, komšija ili stranac na ulici.

- Možda je utopijski, ali šta je druga opcija?! Da sve ode u pet finih materina! A kad čovek dođe do tog stadijuma da priča 'mi' ili 'oni', sve više se zatvara u svoj mehur od sapunice i što si više u njoj sve ti je prijatnije pa i ne primetiš kad se desi ta dehumanizacija onog drugog - ističe Lidija, dodajući svoj sud o holandskim političarima:

- Ne znam koji su mi gori i koji mi teže padaju, ovi levi licemerni ili oni desni za koje mi je jasno šta hoće...

Prema njenim rečima, iako mnogi ističu da je Jugoslavija bila neuspeli eksperiment, ipak je bila dokaz da možemo zajedno. Ljudi u Holandiji u to iskreno ne veruju, jer tako nešto nikada nisu imali.

- Kada ti se stalno govori da si bolji, pametniji, lepši, baš je zeznuto shvatiti da si kao i svi drugi. Oni stvarno misle da Marokanci imaju „dve glave”, oni ih ne poznaju niti pokušavaju da ih upoznaju. Ništa u njihovom životu nije im pokazalo da bi tako nešto trebalo da žele, nemaju referencu te vrste, a mi smo je imali. Ovi se svakako nisu poznavali. Znate li gde žive ti Marokanci? U pet finih materina! Kod mene u ulici nema nijednog, ni u ulicama oko mene, nema ih nigde! Oni žive tamo gde Holanđani neće ni kročiti. Oni su tu samo teorijski, a mi smo živeli u državi gde su i doktor i čistač stanovali u istoj zgradi. Ovde toga nema, nema te ideje niti im je to cilj - ističe rediteljka.

Samo da pričamo

Uprkos svemu, njen film je uspeo da onom „prvom” malo približi onog „drugog”. Neverovatno je dotakao ljude, ali još uvek nedovoljno, smatra Lidija. Pokušala je da im, na diskretan, nežan način, poruči da ima nivoa gde uopšte nisu fini, ali to ne prepoznaju.

- Pokušala sam da im u 98 minuta pokažem njihovu istoriju, da vide da se to isto i njima desilo, a ne samo meni. I na kraju im pustim pesmu Andrea Hazesa, koji bi bio holandski pandan Tomi Zdravkoviću, a u njoj peva: „Nema tebe bez mene i nema mene bez tebe”. Jer kad im uvedeš „Tomu Zdravkovića” da pokaže holandsku priču, onda oni to povezuju na drugom nivou. Film poručuje, gotovo iz očaja, da moramo nekako zajedno, ne znam ni ja kako, ali hajde da izađemo, da se svađamo, samo da pričamo, samo ne da ne pričamo - kaže Lidija.

Lajtmotiv filma je fudbal, pa je i sam naziv potekao od fudbalskog termina (u originalu naslov dokumentarca je „Home Game”).

- Meni je ceo život sav u fudbalu, iako još ne znam sva pravila (smeh). Voleli ga mi ili ne, on je deo naše svakodnevice, nešto što ili povezuje ili razdvaja, pa se fudbal provlači kroz ceo film. Fudbal se u našoj kući prati od kad znam za sebe, slušali smo utakmice na radiju ako smo bili u putu, čuvene su scene sa utakmica kada je Tito umro, pa kad su se tukli fudbaleri Dinama i Crvene zvezde, pa kad je pobedio mladi tim Jugoslavije, a mi slavili u Sarajevu, dok su se svuda po zemlji ljudi već tukli... Kroz fudbal se prelama životna priča svih nas - objašnjava Lidija Zelović.

Uprkos tome što joj je film pomogao da shvati da je Holandija sada, ipak, njen dom, čim se pomene Jugoslavija ili Sarajevo, oči joj zasuze. Iako je od rata prošlo više od 30 godina, nema nikakav otklon prema tome, priznaje:

- Svake sekunde bih se mogla rasplakati zbog Jugoslavije, zbog nepravde. Živeći već neko vreme u ovom svetu, sa „prave strane istorije”, vidim koliko je sve to licemerno i koliko je zla. Ne u mojim sugrađanima, već u tom kolonijalnom odnosu, iznag svega. Koliko je ta Jugoslavija bila vau, kako je funkcionisala i koliko mi je neverovatno da sam ja živela u tom svetu - da smo mogli da uživamo i razvijamo se u jednom zdravom smislu. I oko toga bih mogla svakog dana da zaplačem. Ne plačem, jer je to život. Ali kad moj sin želi da me iznervira, samo mi kaže: 'Nema Jugoslavije!'Kroz fudbal se prelama naš život