Rešenje ne samo da nije nađeno, nego nas niko i ne primećuje, prva je reakcija samostalnih umetnika sa kojima smo razgovarali nakon što je uredbom Vlade Srbije o rebalansu budžeta predviđeno 5,1 milijardi evra pomoći za saniranje posledica pandemije koronavirusa i – ni dinara za sektor kulture.
Razgovarali smo sa više slobodnih slobodnih umetnika iz različitih vrsta umetnosti pre celih mesec dana, kada je kriza tek počinjala da pokazuje zube. Njihova su udruženja apelovala da se pomogne, usledila je i prepiska između Ministarstva kulture i Vlade Srbije i predlog da se samostalnim umetnicima pomogne sa 30.000 dinara mesečno u naredna tri meseca.
Pratili su umetnici u međuvremenu šta se događa, gledali kako se umetnicima pomaže u evropskim zemljama i zemljama regiona, a onda hladan tuš: uredbom Vlade Srbije, rebalansom budžeta, obezbeđeno je 5,1 milijardu evra za pomoć pri ublažavanju posledica pandemije. Za sektor kulture u tim merama ne samo da nije određen ni dinar, nego je rebalansom iz budžeta resornog ministarstva uzeto još 2,7 milijardi. Kako im sve to izgleda mesec kasnije?
Tešin: Među umetnicima najviše kritičara vlasti
– Dovoljno je da ovlaš pregledate sajt Ministarstva kulture pa da shvatite da je kultura neželjeno, nikom potrebno, trinaesto prase srpskog društva! Samo naivni misle da je Uredbom Vlade slučajno zanemarena ekonomska pomoć samostalnim umetnicima i radnicima u kulturi. Ovde se već veoma dugo, a sada i sistematski, radi na potčinjavanju kulture dnevnopolitičkim potrebama. Iz sfere umetnosti dolazi najviše kritičara aktuelne vlasti. Pojedine pisce, glumce, reditelje, karikaturiste, muzičare, arhitekte… vlast je i prepoznala kao najveću opasnost po sebe. I ja verujem da vlast, baš takva kakva je po svom karakteru, nema nameru da tetoši svoje oponente – kaže pisac Srđan Tešin.
Tešin ocenjuje da je pandemija za ovih mesec dana pokazala, s jedne strane, da u Srbiji „postoji nasušna potreba za umetnošću, pa otud toliko interesovanje za raznoraznu onlajn kulturnu ponudu, ali je s druge strane pokazala zastrašujuću institucionalnu nemoć da se umetnicima pomogne na odgovarajući način“.
– Iz ugla pisca i urednika mogu samo da se nerviram zbog činjenice da u našoj zemlji ne postoji državna stipendija za književnike, ne postoji ni konkurs za podršku piscima tokom rada na rukopisu, niti je pokrenuta inicijativa o isplati nadoknade autorima čije se knjige nalaze u bibliotečkim fondovima i to na osnovu iznajmljivanja njihovih knjiga. Postoji toliko kreativnih mogućnosti da se pomogne piscima, prevodiocima, izdavačima ili knjižarima, samo kada bi neko iskreno želeo time da se bavi u Ministarstvu kulture. Da je stvar urgentna, govori i podatak koji su izneli srpski izdavači o krahu tržišta knjiga u vreme pandemije. Iskreno, očekivao sam da će Ministarstvo kulture, samoinicijativno, doneti odluku da duplira novac za obavezan otkup knjiga za biblioteke u Srbiji. Bio bi to čin solidarnosti sa onima koji žive od pisane reči. Ali sudeći po onome što zagovara Ministarstvo u svojoj strategiji razvoja kulture: samo mrtav pisac je dobar pisac – revoltiran je Tešin.
On navodi da „umetnici u Srbiji žive u karantinu toliko dugo da su svi odreda postali šampioni izdržljivosti kojima treba dodeliti ordene za hrabrost i upornost“.
– Uredbom Vlade je rečeno da umetnici u Srbiji nisu vredni ni pišljiva boba, a kamoli socijalne pomoći – zaključuje on.
Tucić: Uredbom vlasti stvari su ogoljene
Novosadski pesnik Siniša Tucić podseća na to da je nemačka vlada već krajem marta odobrila dodatni novac za pomoć kulturi i kreativnoj industriji u prevladavanju krize.
– To je jedan od primera koliko ozbiljne zemlje drže do kulture. U našoj zemlji u rebalansu budžeta nema mesta za kulturu. I to je u ovom momentu ogolilo stvari i najavilo da se u Srbiji ne računa na dijalog u oblasti kulture i da naša vlada neće raditi na stvaranju miljea u kome će se kroz umetnost i kulturu problematizovati situacija u kojoj smo se našli. Opet ćemo ostati u zaostatku za razvijenim svetom, a tako mnogo od tog sveta koji se menja treba da učimo – kaže Tucić.
Tucić ocenjuje da aktuelna vlast ne samo što ne pomaže umetnike, nego se ne priprema ni za period posle pandemije.
– Ako vi imate građane koji po 60 sati sede u stanovima, decu koja prate onlajn nastavu, a potpuno su za tako nešto nepripremljena, ako već ima najava da će ovo stanje ostaviti ozbiljne psihičke posledice na živote građana, jasno je da se vlast sa nula dinara za kulturu u rebalansu budžeta ne misli na vreme nakon pandemije. I ne treba očekivati dijalog u oblasti kulture u zemlji u kojoj su se i pre koronavirusa skidale izložbe, zabranjivale predstave. Šta očekivati u zemlji u kojoj je uhapšena pevačica Jovana Popović, u kojoj je privedena novinarka? Mi smo samo brojke, statistika i masa koju vlast sklanja u stanove i po potrebi pušta u šetnje, bez ikakve razumne strategije, jedne nedelje zatvara život u stanove, a već sledeće neodgovorno i naprasno otvara frizerske salone i teretane. U društvu bez dijaloga i razmene, najlakše se haos pretvara u diktaturu. Zato šerpe u ruke i na balkon u 20.05! – poručuje Tucić.
On smatra da su i drugi načini pomoći građanima neadekvatni.
– Umesto što je građanima, pa samim tim i umetnicima, ponudila po 100 evra, trebalo je napraviti pametne programe podrške, osmišljene i po starosnoj i po socijalnoj strukturi, da pomoć bude inkluzivna, kako bi svi dali svoj doprinos prevazilaženju krize, a ne da svi budemo pasivni primaoci milostinje za preživljavanje. U kulturi bi taj novac mogao biti iskorišćen za dodatne projekte, konkurse i druge vidove podrške umetnicima i kulturnim radnicima – zaključuje novosadski pesnik.
Kralj Čačka: Usavršili smo preživljavanje
Muzičar i slikar Nenad Marić, poznatiji kao Kralj Čačka, kaže da je potez Vlade Srbije znak da ovom društvu kultura jednostavno nije važna.
– Ne iznenađuje me takva odluka Vlade Srbije. Izdvajanja za kulturu su i ranije bila mizerna, kao da “novom savremenom varvarinu” kultura nije bitna. I izgleda da je sve manje bitna. A zaboravlja se da čovek zavisi od kulture koliko i od ostalih delatnosti. Ovim je taj balans poremećen. Mi smo takvo društvo, “politika” je do te mere uzela maha da ostale grane kao da ne postoje. To je tragično – zaključuje Kralj Čačka.
On je još kada smo razgovarali pre mesec dana iskreno rekao da „razvlači poslednji honorar do debljine paukove mreže“. Zatičemo ga dok se priprema za nastup, ali onlajn.
– Svirki, koliko čujem, neće biti do kraja jeseni, a možda ni do kraja godine. Svirao sam uživo na Fejsbuku u okviru programa “Začarana Močvara”, a sad se pripremam za svirku u okviru programa u KC Gradu. To je nešto simbolično plaćeno. Snalazimo se, kao i svi. Usavršili smo preživljavanje u poslednjih 30 godina, pa guramo nekako. A kako će bti dalje, videćemo – priča Kralj Čačka.
„Postojimo, nismo nestali“
Pojedini samostalni umetnici podsećaju na to da ih, kada treba da plate porez, država tretira kao preduzetnike, a da se kada treba pomoći na „samostalce“ ne računa. Da je Vlada usvojila predlog Ministarstva kulture, za ispalatu po 30.000 dinara za 2.372 samostalna umetnika u naredna tri meseca bilo bi potrebno, gruba računica pokazuje, oko 213 miliona dinara.
– Vrednovanje umetničkog rada, autorska prava, profesionalnost, to je neka druga zemlja. Za 6. maj je bilo planirano ročište protiv Muzeja afričke umetnosti. Proces koji traje (i psihički i finansijski iscrpljuje moju porodicu i mene) od 2016. godine, korona-odloženo, u nedogled. I pored čistih dokaza da su objavili plagijat mog crteža, muzej kaže to nije autorsko delo, to je proizvod. Sve se to uklapa u kulturnu nemaštinu. Kao što piše Flober u „Rečniku otrcanih misli“(1913): „Umetnici. To što rade umetnici se ne može zvati radom. Umetnosti. Sasvim nepotrebne, pošto ih zamenjujemo mašinama koje izrađuju čak i brže“ – zaključuje Šejma Fere, slikarka i grafičarka.
Vajarka Gordana Belić kaže da na to što je „neko jednostavno precrtao samostalne umetnike“ svakako ne može da bude ravnodušna, ali ističe da „ne treba da otpisuju sami sebe“ i očajavaju, nego da nastave da se bore da stvari dođu na svoje mesto.
– Sadržaj muzejskih zbirki, kolekcija, pokloni uvaženim gostima iz inostranstva – to su naši radovi. Moraju da nas plate za rad! Godinama priznaju naše radove, a za nas tvrde da ne postojimo. Postojimo, nismo nestali, naš status se može regulisati i rad se može platiti. Zato što svačiji rad mora da bude regulisan – ističe ona.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare