3
Kad se naizgled dobra premisa filma Željka Mitrovića lati, zbog istog će i postati jedva gledljiv zbrkani haos...
PIŠE: Jovan Semi Pjević
Iskreno, teško mi je da započnem ovu recenziju… Ne nužno jer me je film pomerio u dobrom smislu ili ništa slično, već je zapravo suprotno: toliko me je zadesilo njegovo postojanje da doslovno skoro pa neuspešno pokušavam da spojim slova u reči, pa njih u (smislene) rečenice. To se dešava retko, ali se isto tako retko dešavaju i filmovi poput „Čarobna Zemlja“.
Ipak, kao što svi znamo, najteže je početi, a onda ide sve lakše! Doduše, slične misli sam imao i pre nego što sam pogledao ovaj film, samo što je svakom scenom bilo sve teže (i tužnije) pratiti sveopšte ludilo na ekranu za čitavih mizernih osamdesetak minuta kolliko traje… Da li je ovo ostvarenje dovoljno dostojno da bude POSLEDNJE delo jednog reditelja?
3
4
10
Talentovani i nekada poznat glumac, srušen posle životnog kraha izazvanog alkoholom i opijatima, počinje da se ponovo profesionalno gradi kao klovn Kosta, zabavljač na dečijim rođendanima. Kada mu nekadašnji saradnik ponudi posao koji ne može da odbije, prihvata ulogu voditelja u dečijem rijalitiju „Čarobna Zemlja“ – za ogromnu sumu novca…
Ne bi bilo pogrešno od ovakve premise očekivati svašta. Ipak, sva očekivanja da će ovaj film da ispuni barem malo onoga što je obećano zanimljivom premisom su pala u dubok nepovratni kreativni ponor saznanjem da je u pitanju još jedna „Apollon“ produkcija. Priznajem, nisam gledao sve njihove fimove kojih ima već tridesetak, ali jesam dovoljno da već znam šta od njih da očekujem: lenjost, neprofesionalnost (na svakom polju osim glumačkom), brzopletost, nespretnost. Zapravo, svaki pridev koji bi se više dao nekom ko aktivno ne želi da napravi kompetentan film.
Poznato je da Željko Mitrović verovatno za sebe voli da misli da je kralj Mida. Ipak, parafraziraću reči Tonija Soprana: više je obrnuti kralj Mida – sve što dodirne se pretvodi u fekaliju, pa tako i „Čarobna Zemlja“. Da budem ponovo iskren, to govorim sa velikom tugom, jer je većina „Apollon“ filmova moglo da bude dobro, a u svakom se krije određena fantomska nit kreativnosti koja je postajala sve tanja ulaskom u dalju produkciju. Nažalost, ni poslednji Milinkovićev film nije izuzetak. Mada, jasno je zašto ti filmovi postoje: brza lova i osećaj da se nešto snima, makar to nešto bilo ekvavilentno toalet papiru… Okej, okej, „Videoteka“ nije bio loš „Apollon“ film!
Priča prati već ustaljen, ali zapravo zanimljiv narativ. Nekada dobar, a sada propali čovek dobija ponudu da se vrati u biznis u kojem je najbolji, ali sa nekim obrtom koji on ne odobrava. Ipak, kako bi rešio lične (i uglavnom finansijske) probleme, on prihvata posao koji ipak nosi mnogo više sa sobom nego što se isprva činilo…
Predstavljena narativna postava je mogla da bude vrlo zanimljiva, pogotovo što se u nju ubacio i komentar na rijaliti i njegovu (ne)bitnost i uticaj na društvo. Daleko od toga da scenaristkinja Staša Koprivica nije u stanju da napiše nešto dobro, s obzirom da je radila na nekoliko ostvarenih projekata, ali ipak se to ne oseća dok gledate ovaj film. Siguran sam da se scenario menjao pred početak snimanja kako bi se uskladio s budžetom i verovatno mizernim brojem snimajućih dana, ali ipak se gleda finalni proizvod. Scenario je prepun narativnih, dosadnih i trulih floskula koje zaista talentovani i provereno dobri glumci igraju sa tolikom težinom da je bilo bolno za gledati. Scenario kao da šljaka na nekoj loše podmazanoj traci koja nikako da stane, a ne traje ni čitavih devedeset minuta…
Ipak, drago mi je da se film barem dotakao fenomena rijalitija kroz prizmu emisije za decu, kao i donekle farsičnog prikaza jedne niskorazredne televizije. Nema zapravo profesionalnog zaposlenog u tehničkom odeljku, a jedna devojka je i glumica u emisiji za decu i voditeljka vesti i meterološkinja. Znajući da se film pozabavio temom rijalitija, zanimalo me je da li će Milinković barem onako suptilno, ali efektivno da se podsmeva televizijama bez moralnog kompasa (svi znamo koje su u pitanju). Iako tih trenutaka donekle ima, Milinković i Koprivica ipak nisu toliko pametno pristupili ismevanju ili parodiranju televizija…
Pritom, malo je čudno što je Milinković odlučio da „ugrize ruku koja ga hrani“ i tako eto, barem malo pecne Mitrovića i sličnu ekipu. Ako su se autori odlučili za to, neka idu skroz do kraja, a ne ovako oskudno, kao da žele da kažu: „Eto, ismevali smo ih, uradili smo šta smo mogli za borbu protiv neukusa!“. Činjenica da je Mitrović odobrio ovaj projekat je samo još jedan pokazatelj da eto i oni imaju smisla za humor pa ismevaju same sebe! Kako oni samo uviđaju svoje mane i probleme (sarkazam)!!! Priznaću, segmenti sa parodiranjem apsurdnih reklama koje viđamo svakodnevno su bili zapravo smešni. Voleo bih da je i ostatak filma bio prožet njihovim duhom i humorom, a stvarno verujem da je mogao!
Nažalost, ovo je poslednji film reditelja Milorada Milinkovića. U septembru smo dobili njegov pretposlednji upliv u filmsku umetnost sa, blago rečeno, čudovšnim filmom „Sedef Magla“, ali je ipak „Čudesna Zemlja“ nekako još manje „režiran“ film. U pretposlednjem mu ostvarenju se barem kroz vrlo gustu maglu (haha) mogla da se oseti neka naznaka minimalnog autorstva, ali ovde ipak ne. Ko zna koliko ga je i stigao da ga režira, zbog verovatno i te kako ograničenih snimajućih dana. Ovaj film je od A do Š rediteljski očekivano odrađen. Nema trunke bilo kakve inovativnosti, zanimljivih rešenja ili postupaka: sve je sterilno i odrađeno naizgled najbrže moguće, što se definitivno ogleda i na tehničkom delu.
Kao i svaki film „Apollon“ produkcije i ovaj je na tehničkom polju zaista sramotno odrađen. Ne krivim nikog iz ekipe, jer verujem da su svi radili koliko su mogli sa zadatim budžetom i verovatno i te kako ograničenim vremenom… Nego, svestan sam da su snimanje i dizajn zvuka najveći neprijatelji domaće filmske industrije, ali aman zaman, da li je moguće da studentski projekti imaju bolji zvuk od navodno „profesionalnog“ filma? Dešavalo se da bubice pucaju, a i svako ko je gledao neki drugi film će uvideti da su kao da su koristili neke vrlo amaterske načine da izoluju glasove glumaca, utišaju ostalu buku, a o drugim zvučnim efektima da ne govorim; kao da ih je neko “nalepio“ bez proveravanja, a prethodno ih skinuo sa Jutjuba… Filmu je bila potrebna barem još jedna ruka rada u svakom smislu, a pogotovo tehničkom…
Kad smo već kod Jutjuba, fotografija filma izgleda kao jedan video sa te platforme. Slika kao da je bila veštački razvučena i rasvetno neujednačena, jednostavno rečeno: vrlo ružna za gledanje… Teško mi je bilo da gledam samu sliku, ali sam znao da ako odvratim pogled neću moći da se tako lako vratim u narativ. Može se reći da nisam oči odvajao od ekrana, ali daleko zbog nekog dobrog razloga.
Kao što je već opšte poznato, domaći glumci nisu nikad problem u ne toliko dobrim filmovima. Takođe je poznato da koliko god oni bili dobri, ne mogu da izvuku film ako im se servira u najbolju ruku osrednji scenario, a ponudi rad sa rediteljem kojeg kao da ništa ne zanima. Ipak, znamo da su došli zbog lake i brze love, a i ne krivim ih zbog toga, ipak smo svesni da živimo u zemlji gde je kultura postala isto tako lako i brzo zadnja rupa na svirali..
Ljubiša Savanović, Milica Mihajlović, Ljuba Bandović, Goran Sultanović i ostali su igrali vrlo plitke likove u očekivanom fazonu koji se zapravo na tužan način slaže i sa ostalim režimom rada na ovom projektu… Bilo im je teško da iznesu ove likove, ne jer su puni karakternih slojeva koje treba otelotvoriti i preneti publici kroz emocije i mimiku, već ih je jednostavno nije bilo briga. Opet ću reći, daleko od toga da su ovo „loši“ glumci, mogu se gledati u mnogim dobrim ulogama u raznim filmovima, serijama i pozorišnim predstavama. Ipak, i oni su shvatili da nema potrebe da se potrude kada je sve ostalo u filmu vrlo traljavo. Mora nekad i da se zaradi i to je skroz okej!
„Čarobna Zemlja“ je film samo jer je audio-vizuelna tvorevina. Film je koji je verovatno nekada davno imao naznake nečega i iole zanimljivog, zabavnog, ali i pozitivno provokativnog… Nažalost, dobili smo ovaj bolno zamršeni haos koji je višeslojno nekompetentan i ne pruža ni trunku onoga što obećava zapravo upečatljivom premisom. Žao mi je što je ovo poslednje delo Milorada Milinkovića, em što sam siguran da je mogao da uradi barem još jedan valjani film, em što je samo tužno da mu ovo bude zadnji pečat na domaću kinematografiju… Donekle, ovaj film je i prikaz Milinkovićeve rediteljske karijere: nešto što je nekada imalo potencijal, a postalo je kreativno ništavilo… Mada, to je sve možda i najbolji pokazatelj trenutačnog stanja Srbije, odnosno čarobne zemlje u kojoj živimo i koja svakim mogućim danom postaje sve čarobnija i čarobnija (sarkazam).
VIDEO: Semikast 14 – Filmovi Leta 2025.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare