„Zahvalna Srbija“ je čista ironija. Srbija nije uopšte zahvalna Todosijeviću. Gleda ga kao nevaljalo stvorenje koje je protiv nje. Ja sam rođeni Beograđanin i tu živim već 74 godine, a niti me cene, niti me vole, pogotovo starije generacije, kaže umetnik Dragoljub Raša Todosijević.
Povod za razgovor sa jednim od međunarodno najuglednijih savremenih umetnika iz Srbije, jeste izložba „Hvala Raši Todosijeviću – zahvalna Srbija“, koja je otvorena 20. juna u bioskopu „Balkan“.
Izložba obuhvata Todosijevićeve radove nastale od sedamdestih godina prošlog veka do recentnih akvarela iz 2019. godine.
Ulaskom u salu nekadašnjeg bioskopa, posetioci nailaze na „Balkanski banket“ – svastiku formiranu od 17 kafanskih stolova prekrivenih crnim stoljnjacima na kojima su tanjiri sa ostacima kuvanog pasulja, hleb i flaše piva.
– Pasulj, hleb i pivo, rekao sam samo najrudimentarnije, nikakav luksuz. Pasulj je baza, pivo je nadgradnja, umetnost je metafizika – kaže na početku razgovora vođenog upravo za jednim od stolova svastike, instalacije koju je Todosijević prvi put predstavio u okviru 20. Memorijala “Nadežda Petrović” u Čačku.
Koliko mi, učestvujući u kolektivnom ritualu, doprinosimo reprodukciji ideologiji, jedno je od pitanja u tumačenju gozbe posle koje ostaju prazni tanjiri na crnim stolovima, ali umetnik odbacuje takvo „čitanje“ svog rada.
– Ne postoji trajno značenje simbola. Svastika se javlja u celom svetu, od Japana do Južne Amerike, od Irske do Severne Amerike. Ljudi daju značenje simbolu zavisno od datih okolnosti u određenom momentu. Svastika se decenijama vezuje za Hitlera i holokaust i svi kada je vide, odmah ih asocira na nacizam, logore, 12 strašnih godina. Međutim, ako se vratimo unazad, u doba, recimo, neoklasicizma, svastika je bila mali dekorativni element bez ikakvog značenja. Sa pojavom hrišćanstva ona polako nestaje. Beži u šume, u narod, narodne nošnje i nema samo jedno značenje u svim vremenima – objašnjava Todosijević za Nova.rs.
– Marinela (Todosijevićeva životna partnerka) mi kaže: „Dragoljube, nemoj da pričaš, znaju ljudi značenje. Izabrao si kukasti krst, jer je atraktivan“. Istina je da je potrebna sekunda između pogleda na svastiku i interpretacije, ali mi tom simbolu dajemo takvo značenje zbog istorijske blizine strašnih događaja 20. veka – naglašava umetnik.
Isto bi bilo, napominje, kada bismo u Mandžuriji nacrtali crveni krug koji bi tamošnje stanovništvo asocirao isključivo na Japance.
– Običan čovek bi rekao: „Nemoj da tupiš“. Ali, umetnik raspravlja o smislu umetnosti. Njegov jedini zadatak je da pita šta je umetnost i zašto stvara – dodaje Todosijević.
U tekstu „Sa ulice: pred uvod u istoriju“ iz 1976. godine, Todosijević je, sa sebi svojstvenom duhovitošću, nabrajao šta je sve morao da radi stvarajući: „Da se mažem blatom, da gutam vodu, da se posipam solju, farbam ruke, jurcam, perem noge, kinjim ribe, farbam fikuse (u belo), dišem poput šarana, stojim u mestu, maskiram u umetnika, mislim na istoriju, knjižim profitere, zezam muzeje, pišem o revoluciji, mrzim umetnost…“.
– Svastika je samo fragment mog rada. Tu je na stotine različitih skulptura, performansa, akvarela…Ni sam vrag ne zna šta sam sve radio u životu – naglašava Raša Todosijević.
To je, kako primećuje Stevan Vuković u katalogu izložbe, zavelo mnoge da Todosijevićev opus u potpunosti tumače samo na osnovu njegovih performansa, video radova, instalacija i asamblaža, dok su slike i crteži sporadično tretirani.
U bioskopu „Balkan“ mogu se pak pogledati i apstraktni akvareli kao pripreme za grafike.
– Pitaju me šta to znači, ja odgovaram: Ono što vidiš. Pitaju me odakle inspiracija, ja kažem Indija, ezoterija, seks. To je ezoterija, ali ne u smislu lažnih baba koje imaju kontakt sa mrtvacima, već jedno vama nepoznato stanje koje se javlja kod umetnika. Ja sam to nazvao ezoterijom, ali to je poštapalica. Impresionisti su pronašli poštapalicu u Japanu, Pikaso i Brak u afričkim skulpturima – ne u mračnim interpretacijama totema, već u pojednostavljenim figurama. Mada to nije dobar izraz. Treba naći pametniji – možda potpora od koje ćemo skakati dalje – objašnjava Todosijević.
Jedan od najpoznatijih Todosijevićevih radova jeste „Was ist Kunst?“ (Šta je umetnost?, nem.), koji je u „Balkanu“ predstavljen u dva formata – video formatu, u kome umetnik sa svojom partnerkom Marinelom Koželj izvodi brutalan ritual i preispituje šta je to umetnost, i u foto formatu sa fotografijama Miše Savića koje okružuju Fluksus klavir.
Na pitanje šta je za njega umetnost danas, Todosijević, međutim, nema odgovor.
– Postoji ogromna, strahovita stilistička disperzija. Ne možete da kažete: Ovo jeste, ovo nije umetnost. Šta je danas umetnost? Nemam jasnog odgovora – naglašava Todosijević.
Izlagao je u Moderna muzeju u Stokholmu, Centru “Žorž Pompidu” u Parizu, Kunstferajnu u Salcburgu, Muzeju moderne umetnosti u Varšavi, Ludvig muzeju u Beču, Državnom ruskom muzeju u Sankt Peterburgu, Tretjakov galeriji u Moskvi, Muzeju savremene umetnosti u Barseloni…
Tejt muzej u Londonu otkupio je deo njegovih radova iz čuvene serije “Nulla dies sine linea” iz sredine 70-ih godina. Na 54. Bijenalu savremene umetnosti u Veneciji 2011. godine predstavljao je Srbiju sa izložbom „Svetlost i tama simbola“ i dobio „UniCredit“ nagradu, međutim, kaže, u domovini ga nikada nisu voleli.
– Moji profesori na Akademiji (likovnih umetnosti u Beogradu, prim. aut) bili su obične budale. Netalentovani ljudi, uobraženi i budale, a to je otrovna kombinacija. Uvek mi je bilo krivo kada čujem i vidim kako profesori muzike pomažu mladim muzičarima. Ja sam 1969. završio Akademiju. Tamo je vladala mržnja i zlo. Između ostalog, na Akademiji, studenti su dolazili kod profesora iz svojih krajeva i tu se već stvarala neka vrsta mekog nacionalizma. To niko neće priznati. Kod Mladena Sibinovića dolazili su Makedonci, Bosanci su išli kod profesora iz Bosne. Tu su padale bolje ocene. Ja nikad nisam dobio stipendiju u Srbiji, a danas doktorata imamo koliko hoćete – primećuje Todosijević.
Zapaža i da poslednjih 10 godina nije bilo značajnije izložbe srpskih umetnika van zemlje.
– Zamislite članove Srpske akademije nauka i umetnosti da izlože svoja dela na Bijenalu u Veneciji. To bi bila najobičnija sprdnja. Kada bi Srbija izložila dela svojih akademika, ljudi bi se smejali kao u nekom cirkusu. Zato ne znam šta je umetnost danas – zaključio je Todosijević
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare