15
Ljudi ti nekad stave do znanja da ne pripadaš njihovoj klasi, ali to je već klasno pitanje, ne pitanje malo-veliko mesto porekla. Deca sa sela imaju male ili nikakve prilike da razvijaju svoje talente, da vide mnoge stvari kao što je recimo opseg mogućih zanimanja. Za tim možemo žaliti, pokušati da naknadno nešto razvijemo ili nadogradimo, ali i dalje nema razloga za stid, kaže u intervjuu za Nova.rs pesnikinja Radmila Petrović.
“Nemoj da se raduješ, ne razmišljam o tebi, samo proveravam može li poezija još uvek da me uzbudi”. Ovo su stihovi iz zbirke poezije “Moja mama zna šta se dešava u gradovima” mlade pesnikinje Radmile Petrović koja je novi, autentičan glas naše savremene književnosti. Odnos žensko i muško, selo i grad, tradicionalno i moderno, teme su u Radmilinim pesmama, ali i u našim životima, i zato nam je ova devojka iz okoline Arilja tako bliska. Radmila je pametna, blaga, drugačija i priča priču koja nije baš svakidašnja u našoj kulturi.
– Godina je bila teška. Živim u siromašnoj, zagađenoj zemlji u doba korone – odgovara Radmila na početku intervjua za Nova.rs na pitanje kakva joj je bila prošla godina.
– Ljudi umiru na sve strane. Godina je bila dodatno teška jer imam 25 godina, a mislim da nije lako biti mlad i suočavati se sa sobom, životnim realnostima i neminovnostima. Bilo je i radosti za mene u ovoj godini. Letela sam prvi put avionom, učila da plivam ( nisam još naučila), obišla sam Srbiju i region sa svojom poezijom, videla sam Hale i Berlin. Upoznala sam ljude koji su me ohrabrili, inspirisali, potcenili, precenili, rekli da se spustim na zemlju, ljude koje sam zavolela i koji su mene zavoleli. Zadovoljna sam onim što sam imala u ovoj godini. Bilo je i onoga što nisam imala, a mislila sam da zaslužujem. Empatišem sa svima koji su izgubili osobe koje vole i nadam se boljoj 2022.
Čime se baviš ovih dana, radiš nešto, učiš, šta te okupira?
– Ovih dana pišem master rad, promovišem svoju poeziju, pišem novu zbirku, spremam se za dvomesečnu rezidenciju za pisanje u Beču ( Q21). Ponajviše puštam vreme da prolazi, jer verujem da ono radi za mene. Murakami je napisao u jednom od romana: „Vreme rešava mnoge stvari, ti ćeš rešiti ono što vreme ne može.“
Kako gledaš na dešavanja u zemlji u poslednje vreme, koliko uopšte želiš da pratiš dnevnu politiku ili se radije sklanjaš?
– Ne pratim dnevno- politička dešavanja jer ih smatram nesuvislim. Što ne znači da na kraju ne saznam. Uvek vam neko prenese glavne stvari makar to bila majka koja vas zove sa sela i priča vam šta se dešava u zemlji tj. šta su nju preko tv-a ubedili da se dešava. Ima poslovica: „Riba smrdi od glave.“ Zainteresovana sam prvenstveno za preispitivanje tradicionalnih vrednosti, borbu protiv kulture ćutanja, borbu za jednakost i telesnu autonomiju žena, za poštovanje različitosti na svim nivoima i vraćanje pojedinca samom sebi. Zainteresovana sam za istinu, koja je, doduše, kod nas uvek prisutna u nekoliko verzija. Mislim da je tendencija među mladima da se ne interesuju za stranke i lica koja su rasparčala divnu zemlju zarad lične koristi, već da se bore za neke univerzalne vrednosti. Rastu mladi ljudi koji nisu šovinisti, nisu opsednuti mitom o Kosovskoj bici, poštuju i vole svoju zemlju, a građani su sveta.
Ne kažem, mogla bih, kao mnoge javne ličnosti pomno komentarisati dnevno-politička dešavanja, sticati tako popularnost i od toga živeti, međutim ne smatram to društveno korisnom i dostojanstvenom aktivnošću.
Šta voliš u Beogradu, a šta ti smeta? Kakvi su ljudi ?
– Beograd je moj alat, stepenica do ostvarenja onoga što želim da postanem. I mada me svi zapitkuju o Beogradu, nemam osećaj da je Beograd moj grad, kao što nisam imala osećaj da je Arilje moj grad, kao što nisam imala osećaj da je moje selo mesto gde treba zauvek da ostanem. Smetaju mi nečist vazduh i voda. Volim prilike koje Beograd nudi, raznolikost ljudi, mogućnost da ostaneš anoniman i živiš kako želiš. Ljudi kao ljudi. Svako se bori da preživi na svoj način. Teško mi je da razumem sebe, a kamoli druge ljude i da ih nekako okarakterišem.
Koliko osećaš predrasude od ljudi u Beogradu što si odrastala u malom mestu u jugozapadnoj Srbiji?
– Ne osećam nikakve predrasude po tom pitanju. Ljudi koji gaje predrasude su jednostavno glupi, a oni koji misle da su na meti predrasuda, ne misle to jer su sa sela nego jer imaju problem sa samopoštovanjem i samopouzdanjem. Neka rade na sebi, pa će to ukloniti. Biti iz malog mesta je novo kul. Tako želim da verujem. Kad sam studirala tata mi je slao pakete suvog mesa autobusom i svi su se smejali devojci koja u gradskom prevozu tegli kutiju obmotanu kanapom, niko nikad nije ponudio da mi pomogne. Ja sam u sebi mislila: „Vi ćete ovog meseca jesti plastiku iz samoposluge, a ja pršutu i čvarke.“
Ljudi ti nekad stave do znanja da ne pripadaš njihovoj klasi, ali to je već klasno pitanje, ne pitanje malo-veliko mesto porekla. Deca sa sela imaju male ili nikakve prilike da razvijaju svoje talente, da vide mnoge stvari kao što je recimo opseg mogućih zanimanja. Za tim možemo žaliti, pokušati da naknadno nešto razvijemo ili nadogradimo, ali i dalje nema razloga za stid.
Otvorila si Instagram, mnogi su se iznenadili… Ali teško je živeti danas bez ijedne društvene mreže, mora bar neki kanal komunikacije da postoji?
– Tako je, otvorila sam (@radmila.petrovic.poet). Bila sam neko ko se predstavljao kao protivnik društvenih mreža i, da vas ne lažem, ja sam i dalje ta osoba, sa razlikom da sam napravila kompromis. U svakom književnom delu mora da postoji razvoj likova, situacije pa tako postoji i u životu. Pojavila sam se na instagramu, gledam to kao web stranu, obaveštavam ljude gde će se održati promocija zbirke, u suštini gradim platformu za nešto što ću raditi u budućnosti. Instagram je tržište na kome cvetaju narcizam i siva ekonomija. Ali bitno je reći da je to tržište i ja sam se na tom tržištu, za sada, kako-tako pojavila. Da imam novca za to, radije bih platila da neko drugi radi to u moje ime. Apsolutno se može bez ijedne društvene mreže, ali ako želite da budete uspešniji u pojedinim poljima, da ljudi vide vaš rad, društvene mreže su koristan alat. Žao mi je što vidim da je instagram stecište devojaka sa kilogramima šminke ispod koje su tužna, frustrirana, obmanuta lica. Žao mi je što oni koji ih obmanjuju zarađuju gomile novca.
Poezija poslednjih godina doživljava novu popularnost, kao da joj se ljudi ponovo vraćaju, opet je in. Imaš li takav utisak?
– Ljudi koji se dugo bave poezijom imaju takav utisak. Moja polazna pretpostavka je da ljude zanima poezija jer se ona njima i bavi, pa mi je ta tendencija vraćanje na normalu, a ne napredak.
Kako se menja odnos prema tebi u tvojoj okolini od kada si postala najpoznatija mlada pesnikinja? Rodbina, porodica, prijatelji… Da li se oseti neko drugačije ponašanje ili je sve isto kao što je bilo?
– Kad me sretnu u selu meštani pitaju je li to naša devojka sa tv-a. Kažu kako su me gledali na jutjubu i takve stvari. Za te ljude ako se pojaviš na tv-u, ti si uspeo u životu. Nemam ništa protiv toga, tako sam i sama nekad mislila. Porodica uglavnom ne komentariše ništa. Mama mi je za poslednje gostovanje na tv-u rekla: „Bila si lepa i tečno si govorila, ostalo neću komentarisati.“ A neće komentarisati jer je tema bila da li se isto cene ženska i muška deca, a ona kad me je rodila kao treće žensko dete umesto da se odmara i raduje, plakala je i pitala svoju sestru šta kažu deda i tata što sam žensko.
Ja sam samo neko ko piše pesme, nisam naširoko poznata, ne živim u svetu glamura, mada imam instagram. Reći ću da je sve isto kao što je bilo, mada kad se pojavi neko ko misli da me poznaje jer je pročitao moju zbirku pesama, osetim se pomalo usamljenije nego obično. Takođe, kad primete da privlačiš nekakvu pažnju ili interesovanje, mnogi te vuku za rukav i hoće nešto od tebe, što je većinom neprijatno.
Da li je tvoja poslednja zbirka pesama „Moja mama zna šta se dešava u gradovima“ objavljena i negde u regionu?
– Prevedena je na makedonski i tamo objavljena u nekomercijalnom izdanju od strane LAG Agrolidera preko projekta „Mladi glasovi balkanske ruralne poezije“ i u komercijalnom izdanju od strane PNV Publikacija. U Hrvatskoj recimo nije objavljena. Činjenica da zbirka koja je u Srbiji prodata u više od 7.000 primeraka nije objavljena u susednoj Hrvatskoj, po meni je samo pokazatelj lošeg preduzetništva ili možda, nažalost, i nekog oblika zatvorenosti.
Da li se očekuju neki prevodi na druge jezike?
– Zbirka će u celini biti prevedena na poljski i u septembru predstavljena na njihovom najstarijem pesničkom festivalu. Radi se na nemačkom prevodu, problem je naći izdavača. Biću u martu na sajmu knjiga u Lajpcigu zahvaljujući Tradukiju, pa možda se nađe. Pojedine pesme prevođene su na mnoge svetske jezike i već su se našle u nekim domaćim i stranim antologijama.
Bonus video: Marčelo – JBG nastup u emisiji 24 minuta sa Zoranom Kesićem
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare