U jednopartijskom sistemu gde se zna kakva i kolika je bila moć države, glavnu reč je vodila struka, a ne politika. Danas to u kvazivišepartijskoj Srbiji nije slučaj. Bez obzira što su u Kriznom štabu ljudi iz „struke“, jasno nam je da su vođeni politikom i ličnim interesima, a ne onim što bi moralo da vodi nekoga ko pripada lekarskoj struci i to u jednom ovakvom trenutku, kaže u intervju za Nova.rs istoričarka Radina Vučetić.
Iz štampe je pre samo nekoliko dana izašla knjiga “Nevidljivi neprijatelj: Variola vera 1972“ istoričarke Radine Vučetić u izdanju Službenog glasnika. Profesorka Filozofskog fakulteta je radila opsežno istraživanje o epidemiji velikih boginja, virusu variola vera koji je zahvatio Jugoslaviju pre tačno 50 godina, u proleće 1972. “Radina Vučetić napisala je vrednu, korisnu i potrebnu knjigu, kojom je zaokružen pogled na najskuplju, najdramatičniju, najobuhvatniju i najambiciozniju akciju zdravstvene službe u posleratnoj Jugoslaviji.”, napisao je prof. dr Zoran Radovanović u prikazu knjige.
– Kovid je bio presudan za nastanak ove knjige, i vrlo je verovatno da se nikad ne bih bavila ovom temom da nam smrtonosni virus nije pokucao na vrata. Čim je počela pandemija, na Filozofskom fakultetu smo počeli da razmišljamo kako mi možemo da damo odgovor. Krenuli smo od toga šta je do sada izučavano, i vrlo brzo shvatili da su epidemije i pandemije gotovo u potpunosti neistražena tema. Time su se najčešće bavili lekari u okviru istorije medicine, ali su u istoriografiji začuđujuće praznine. Oformili smo sjajnu ekipu istortičara, sociologa, socijalnih psihologa i antropologa i konkurisali kod Ministrastva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja sa projektom Vek pandemija u Srbiji, ali smo odbijeni. Nismo odustali, podržao nas je naš fakultet, koji je napravio nekoliko manjh prijekata čiji rezultat je niz zbornika o pandemijama i odgovorima na COVID-19. Izabrala sam da se bavim vakcinacijom za vreme variole, jer je ona ostala kao jedna od najupečatljivijih slika borbe protiv epidemije velikih boginja u Jugoslaviji 1972. I samo su se jedna za drugom otvarale nove teme. Ispostavilo se da je svaki segment priče o varioli važan i danas – kako reaguje država na velike zdravstvene krize, kako izveštavaju mediji, kakva je reakcija struke, kako se to odražava na ekonomiju, i gde su u svemu tome obični ljudi. Tako je istorija variole u Jugoslaviji 1972. istovremeno i mikroistorja te zemlje – kaže na početku intervjua za Nova.rs Radina Vučetić.
Pominjete u predgovoru knjige da ste koristili metodologiju “istorije odozdo”. Šta to u stvari znači?
– U istraživanju variole, da bih analizirala reakciju države i zdravstvenih službi, prevenstveno sam koristila građu zvaničnih institucija iz mnogobrojnih arhiva, i štampu, ali zaustavljanje samo na ovoj vrsti građe ili samo na zvaničnim institucijama i reakcijama, ostavilo bi ovu temu „bez života“, i možda bi dosta toga bilo otkriveno, ali ne i objašnjeno. Pripadam onoj grupi istoričara koja smatra da se istorija ne može sagledati isključivo kroz arhivsku građu, krupne događaje i viskou politiku, jer istoriju čine, pre svega, obični ljudi. S obzirom na to da je suzbijanje epidemije variole bilo kolektivan čin, da bi se shvatile razmere ovog poduhvata, nužno je bilo da se ona sagleda i kroz glasove „odozdo“, kroz glasove onih koji su je osetili na svojoj koži, neki i bukvalno. Zato sam se trudila da objasnim i prenesem iskustva lekara na prvoj liniji borbe protiv variole, medicinskih sestara, tehničara, dezinfikatora, spremačica, serviriki, vozača sanitetskih vozila, ali i pacijenata, kelnera, kafanskih pevačica… Možda sam upravo zbog toga dobila jedan od najvećih komplimenata od recenzena i mog velikog oslonca u pisanju ove knjige, prof. dr Zorana Radovanovića, koji je napisao da sam svojim junacima „udahnula dušu“.
Dosta se idealizuje to vreme u smislu brze i efektne vakcinacije velikog broja ljudi, ali šta je zaista bilo iza kulisa?
– Vakcinacija za vreme variole i činjenica da je za manje od šest nedelja vakcinisano 18.200.000 ljudi u zemlji sa oko 21 milion stanovnika pruža odgovore na mnoga pitanja – kakav je bio odnos prema vakcinaciji u SFRJ, ko su tada bili antivakseri, kako je, zahvaljujući svom ugledu u svetu i hladnoratovskoj vakcinalnoj diplomatiji Jugosalvija uspela da u rekordnom roku nabavi više miliona vakcina, ali i zašto su vakcine stigle psolednje tamo gde su bile najpotrebnije – na Kosovo. U ono vreme, vakcina protiv velikih boginja je bila obavezna. Ispostavilo se međutim da se mnogi nisu vakcinisali – procenat vakcinisanih bio je između 76 i 83 posto, što znači da skoro petina građana nije bila vakcinisana, i što ukazuje na neke probleme u funkcionisanju države. Epidemija variole pokazala je i da su među onima koji su izbegavali vakcinaciju, najbrojniji bili lekari, jer ta vakcina jeste imala dosta nuspojava, a njih je vodila logika da velikih boginja nije bilo od 1930. godine, i da su šanse da se pojavi minimalne. Naravno, kad se variola pojavila, upravo su ti lekari bili prvi koji su panično, i preko reda, dovodili svoju decu na vakcinaciju. Ono što je zaista fascinantno je da u rekordnom roku vakcinacija cele zemlje bila gotova, što svedoči o neverovatnoj mobilizaciji i odličnoj logistici. Zahvaljujući nabavci vakcina, gde je najviše dobijeno od hladnoratovskih rivala Amerike, Sovjetskog Saveza i Kine, ali i fantastičnooj reakciji zdravstvenih službi, u navećoj zdravstvenoj krizi u svojoj istoriji, Jugoslavija je imala munjevit odgovor i nevertovatno brzo suzbila epidemiju od koje je prosečna smrtnost iznosila 30%.
Pretpostavljam da ste kroz istraživanje pratili i dnevnu štampu iz tog perioda, kako se odvijao svakodnevni život u Beogradu i Jugoslaviji generalno?
– U svojim istraživanjima uvek se trudim da koristim što više izvora, od arhivske građe, a ovde sam korstila građu Arhiva Jugosalvije, Arhiva Srbije, Istorijskog arhiva Beogarda, Arhiva RTS-a, do filmova, serija, muzike. Meni su podjednako važni i naredba o obaveznoj vakcinaciji i pobeda Zravka Čolića na „Šlageru sezone“ tokom epidemije. Od prvih istraživanja, štampa spada u moje omiljene izvore, i to je bio slučaj i prilikom istraživanja variole, jer je dodatno oslikavala atmosferu te 1972. godine. Slika epidemije ne bi bila potpuna bez događaja koji su se odvijali paralelno s njom – deca su išla u škole, odlazilo se u bioskope, pozorišta, kafane, na fudbalske utakmice… Bez uvida u bioskopske repertoare i TV program, probleme koje su mučili građane tih dana, ekonomske nedaće koje su zadesile sve, a naročito stanovnike Kosova, slika epidemije bi bila svedena na statistiku. Proučavanje štampe pružilo mi je još nešto – uvid u kontinuitete zla kad su pojedini listovi u pitanju. Jedna od tema kojima sam se bavila bio je i odnos prema Albancima i prema Muslimanima, zato što je kao „dežurni krivac“ za unošenje variole u SFRJ označen Ibrahim Hoti iz sela Danjane na Kosovu. S obzirom na to da sam se bavila pisanjem štampe krajem 1980-ih i početkom 1990-ih, i s obzirom da novine i danas čitam svakodnevno, zastrašujuć mi je kontinuitet zla koje se zove Večernje novosti. U načinu na koji su ove novine pisale o takozvanom „zlosrećnom hadžiji“ i hadžiluku 1972, načinu na koji su pisali o Hrvatima i Albancima tokom 1990-ih i načinu na koji sada pišu o Ukrajini, prepoznaje se isti rukopis, i to je tema kojom se moramo ozbiljnije baviti.
Svi znamo za legendarni film Gorana Markovića „Variola vera“, da li vam je film na neki način pomogao i da li ste sarađivali sa rediteljem?
– Ja Gorana Markovića jako cenim i film “Variola vera” sam gledala više puta pre mog bavljenja ovom temom, jer ga smatram jednim od remek-dela jugoslovenske kinematografije, a potom i nekoliko puta, iz sasvim nove perspektive, kada sam počela da istražujem variolu. Međutim, onog trenutka kada sam počela time da se bavim kao istoričarka, a ne kao filmski gledalac, pristupila sam filmu kao jednom od istorijskih izvora, bez potrebe da razgovaram sa rediteljem, jer smatram da je jedno zadatak umetnika, a drugo istoričara, i da je Goran Marković dao svoje viđenje epidemije variole, kao i svoje viđenje Jugoslavije, a da ću ja datii svoje. Tokom rada, dosta lekara i medicinskih sestara je bilo kritički nastrojeno prema ovom filmu, smatrajući da je on daleko od istorijske istine, a naročito ih je boleo način na koji je prikazana preminula medicinska sestra. Kao istoričarka sam svesna toga šta je umetnost i šta je zadatak umetnika i umetničkog dela, te nisam u ovom filmu tragala za istorijskom istinom. Meni je film bio dragocen zbog sjajno prikazane atmosfere i međuljudskih odnosa, i mislim da je važno što je od 1982, kada je snimljen, ovaj film bio prvi susret svih nas sa ovom epidemijom. U stvari, mislim da je sada idealan trenutak, kada imamo film i knjigu, da sa Goranom razgovaram o našim viđenjima variole i Jugoslavije te 1972. godine.
Kada poredimo to vreme i ovo, koje sada nadamo se prolazi sa kovidom, kakva je paralela i kakvi zaključci mogu da se donesu kada je u pitanju odnos države, ali i građana?
– U jednopartijskom sistemu gde se zna kakva i kolika je bila moć države, glavnu reč je vodila struka, a ne politika. Danas to u kvazivišepartijskoj Srbiji nije slučaj. Bez obzira što su u Kriznom štabu ljudi iz „struke“, jasno nam je da su vođeni politikom i ličnim interesima, a ne onim što bi moralo da vodi nekoga ko pripada lekarskoj struci i to u jednom ovakvom trenutku. Kao istoričarka znam da će i oni i njihovo ponašanje i reagovanje tokom pandemije nekim novim istoričarima doći na red, ali i da će im doći na red i heroji i heroine koji su danas na prvoj liniji odbrane od korone, baš kao što su onda bili u prvim redovima borbe protiv variole heroji poput doktora Kecmanovića, Šuvakovića, Mijuškovića, Stevanovića, ali i mnogobrojne medicinske sestre, tehničari, vozači, servirke i čistačice. Razlike su vidljive i u odnosu prvog čoveka države onda i sada. U ono vreme, Tito se nijednom nije oglasio o varioli, pustio je da se struka bavi tim poslom, dok je Vučić bio stručnjak i za respiratore, i za lekove protiv korone, paralelno plašeći i uznemiravajući građane dramatičnim upozorenjima da će groblja biti mala za sve preminule. To su samo neka od poređenja koja se prva nameću. Za nas je danas važno i poređenje odnosa prema vakcinaciji te 1972. i danas. Kada je građanima te 1972. upućen apel „Svi na vakcinaciju!“, odziv je bio masovan, a naredbu države niko nije dovodio u pitanje, uključujući ni protivnike režima. Danas imamo situaciju da je država nabavila impozantan broj vakcina, što je za svaku pohvalu, ali da suštinski nije uradila ništa da ohrabri građane da se vakcinišu.
Rat u Ukrajini je dramatična tema kao što je kovid bio dve godine. Nešto što je neminovno u svakom današnjem razgovoru. Na koji način vas sve ovo dotiče?
– Dotiče me privatno, ljudski, dotiče me i profesionalno, jer živimo dramatične istorijske trenutke. Pre nego što je započela ruska agresija na Ukrajinu posmatrala sam ta zbivanja iz konteksta istoričarke hladnog rata. Pratila sam promene u odnosima velikih sila, sve češću upotrebu termina „novi hladni rat“ ili „drugi hladni rat“, a Putinova invazija na Ukrajinu dovela je do toga da se sve češće spominje opasnost od Trećeg svetskog rata. Suočavamo se sa događajima koji će, izvesno je, u potpunosti promeniti svet. I pandemija ga je promenila, mi još uvek ne vidimo ni kraj pandemije, ni posledice koje će ostaviti, a mislim da će najnoviji događaji promeniti svet još više. Teško je davati bilo kakve prognoze, to i nije posao istoričara, ali bih se složila sa Juvalom Hararijem da je Rusija izgubila ovaj rat. Ukrajina je već sada razorena i moguće je da će je Rusija dovesti do nekog vida kapitulacije, ali je Putinova Rusija najveći gubitnik. Ceo demokratski svet sa divljenjem gleda otpor Ukrajinaca, ceo demokratski svet osuđuje aresiju Rusije, a Srbija je ponovo na pogrešnoj strani, što je posledica njenog nerazumevanja sveta od pada Berlinskog zida. Dok ceo svet osuđuje agresiju, Srbija se svrstava uz autoritarne lidere Putina i Lukašenka, i upire pogled ka Rusiji, Belorusiji i Kini. Na mapi Evrope, Srbija je trenutno crna mrlja u kojoj se održavaju mitinzi podrške Rusiji, u kojoj tabloidi donose sramne tekstove pisane jezikom kakav verujem da se koristi u Severnoj Koreji, mada nije da taj jezik nije savladan tokom Miloševića i ratova 1990-ih. Čini mi se da ćemo opet propustiti istorijsku šansu da uđemo u voz koji ide napred, a ne u rikverc, i da se distanciramo od ovakve Rusije, od koje nikada ni vajde, ni suštinske pomoći nismo imali.
Svi se plaše da se sukob ne prelije i na ove prostore. Koliko je to realno?
– Meni više ništa ne izgleda nerealno. Iako su mi obično procene dobre, mislila sam da nije realno da Putin krene u ovoliko kockanje upadom u Ukrajinu, pa je to uradio. Sa praćenjem ruske agresije i želje za ekspanzijom, ali i sa praćenjem srpskih medija i ponašanja Mileta Dodika, kao i kada vidim kako Vučić osuđuje Rusiju neosuđujući, kada vidim mitinge podrške Rusiji i kada vidim koliko smo usamljeni na mapi civilizovane Evrope, onda ne mogu da kažem da su sukobi na Balkanu isključeni. Naravno da se ne osećam dobro zbog toga i naravno da mi je jasno kako će se to završiti po nas ako do toga dođe.
Vi ste na neki način stručnjak za Jugoslaviju, ona vam je važnai na nekom emotivnom nivou. Ne čini li vam se da je jugonastalgija,pogotovo kod obrazovanijeg sveta,daleko veća u Srbiji nego na primer u Hrvatskoj?
– Postoji mnogo veća distanca u odnosu na Jugoslaviju kod država koje su nastale raspadom Jugoslavije. Mada, nisam toliko sigurna da je jugonostalgija velika u Srbiji. Mislim da je jugosnostalgija ovde pre svega otklon u odnosu na ono što je došlo posle raspada Jugoslavije, i da nam je Jugoslavija slamka za koju se hvatamo zbog svega onog što je došlo nakon raspada Jugoslavije, a za šta Srbija snosi jako veliku krivicu.
Aleksandar Vučić je dominantan, istraživanja nisu baš obećavajuća za opoziciju pred izbore. Kakva su vaša očekivanja, imate li favorite i kada će opozicija imati pravu i realnu šansu da nešto ozbiljnije uradi?
– Mislim da su ovi izbori jako važni, da se na njih mora izaći, i da će oni biti svojevrstan prelomni trenutak i za opoziciju i za Vučića. Možda nije realno, i verovatno nije, da Vučić padne na izborima 3. aprila, ali sam potpuno sigurna da će ova vlast na njima biti značajno okrnjena. Vidim da se probudio veliki broj mladih, vidim sve veću želju kod različitih ljudui za nekom vrstom opozicionog delovanja, i to me raduje. Čini mi se da možda sad otpočinje ono što je za moju generaciju počelo studentskim protestima 1996/97, koje je izazvala Miloševićeva krađa izbora. Taj veličanstveni građanski protest doveo je do prvog Miloševićevog priznanja da gubi, i to je bio put ka 5. oktobru. Oseća se već sada ta atmosfera, i samo se nadam da će sve ići mnogo brže, ali i da smo zapamtili da nije važan samo 5. oktobar, nego i dan posle.
Ko vam je favorit u opoziciji?
– Ne davimo Beograd.
Bonus video: Radina Vučetić o raspadu Jugoslavije
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar