2
Vladislava Gordić Petković vam za ovu nedelju preporučuje dela Džulijana Barnsa i Katarine Pantović.
Džulijan Barns, „Elizabet Finč”, Geopoetika, 2022.
Posle više od 20 knjiga u „Geopoetici”, crvena nit koja uvezuje Barnsov opus napokon dobija ime. Zove se „manirizam sećanja”: njegovi naratori opsednuti su rekonstrukcijom istorije, privatne i kolektivne, vazda začuđeni otporom utisaka i misli da se pretoče u konvertibilne činjenice. Ipak, crvena bi se nit mogla zvati i „mal(t)er arheologije znanja”: Barnsovi junaci sudaraju se na banalno bolan i bolno banalan način s fukoovskim premisama diskontinuiteta i rastočenosti.
Varljivo sklopljena u knjigu duboke odanosti omiljenoj profesorki, „Elizabet Finč” je više od pedagoške hagiografije, više od elegičnog omaža „Floberovom papagaju”, pogotovo više od ironičnog remiksa romana „Ovo liči na kraj”. Traganje po prošlosti ovde nije samo ona znana Barnsova strast za porazom i apoteoza gubitništva, već obuhvata i teme senzacionalizma, i jezive tabloidne banalizacije erudicije.
Govoreći jezikom sabrane rezignacije koja čitaoca duboko potresa, glavni junak Nil ne beži ni od objašnjenja ni od mišljenja. I on uočava da je komunikacija varka a razgovor besciljno tumaranje, ali shvata da njihov neuspeh nije ništa strašno. Pisanje Elizabetine biografije nije „vršljanje” po njenoj intimi već upravo suprotno: pretvaranje lične priče u bljesak nastojanja da se istorija Evrope pretopi u studiju o Julijanu Otpadniku, poslednjem paganskom vladaru Rima. On je taj misteriozni J. iz Elizabetinih beležaka, a ne neki fatalni sevdah, tabloidno bitan: time je zapečaćena slatka osveta našem znatiželjnom a površnom svetu.
Katarina Pantović, „Ritual pred spavanje”, Sumatra, 2022.
„Od ovih uspomena mogu da napravim / jedino deponiju od koje zastaje dah, jedino pesmu”, piše Katarina Pantović u pesmi „Kraj putovanja”, kojom počinje njena druga knjiga poezije.
Nova zbirka već afirmisane autorke i kritičarke nudi poeziju koja je mirna, zrela i jasna onako kako to biva jedino kad čin stvaranja usledi nakon uznemirenih misli i uskovitlanih emocija, izazvanih blizinom ljubavi i nadiranjem smrti. U Katarininoj poeziji ima opore tuge i mučne melanholije, ali njih leče prizori sveta i zaron u svakodnevicu, koji čini da suočenje s dubokim nemirom postane gotovo okrepljujuće.
Tako slika uznemirenosti na televizijskom ekranu može da proizvede spokoj, a prizori ulice i supermarketa okidači su snova o uporednim životima u drukčijim formatima, makar srce pesnikinje bilo „laboratorijski tehničar / sa tremorom u rukama”. Naslovna pesma o odlasku na počinak s nadom u „neko vanredno čudo” ili rešenje koje će se „poput lepka / po meni lako proliti / i sastaviti me iznova” uspostavlja neophodne dijaloge: i sa tradicijom, i sa samoćom.
Bonus video: Podcast „Snaga uma“ – Tihomir Stanić