Dve premijere u Narodnom pozorištu: Kornej ''Iluzije'', režija Nikola Zavišić. Virdžinija Vulf ''Orlando'', rad na tekstu Tanja Šljivar i Goran Ferčec, režija Bojan Đorđev.
Orlando
“Orlando” je izmaštana biografija izmišljenog plemića, pikarski roman u kojem lepi vitez ide iz avanture u avanturu. Dato mu je da uživa u svemu što autorki, Virdžiniji Vulf, nije bilo dato – u nebrojenim ljubavima, životu na egzotičnim mestima, putovanju sa ciganskom čergom, i naročito u slobodi da se upusti bez razmišljanja bukvalno u sve što ga privuče. I ne samo da je živeo fantastičan život, već ga je živeo i fantastično dugo – od elizabetanskog doba pa do prve četvrtine prošloga veka, kada je roman štampan. Kao u dva paralelna toka vremena, Orlando i njegove sluge žive jednom brzinom, dok svet oko njih putuje kroz vreme deset puta brže.
Ako je biografija izmaštana, plemićev lik u mnogo ćemu liči na spisateljicu, a – tvrdi se – i na njenu ljubavnicu, kojoj je roman i posvećen. Tako su dva bića tekstom stopljena u jedno, u ovoj ekstravagantnoj odi ljubavi, pisanju i pesništvu, koja svedoči zanesenost prirodom i samoćom, nepoverenje prema ljudskoj vrsti. I da ne zaboravimo važan momenat – Orlando se u jednom trenutku budi kao žena, i ostaje u tom polu.
U predstavi Narodnog pozorišta tekst je primetno sužen značenjski. Reditelj Bojan Đorđev je odabrao određene epizode iz Orlandovog života, s tim da bogatstvo njegove duše, njegova emotivnost i duhovnost, njegove dileme i borbe uma koje vode ka sazrevanju, ostaju zaključani u knjizi i ne izlaze na scenu. Ovde glavni lik gotovo da ne progovara, sveden na lepu androgenu pojavu i “par najlepših nogu koje su ikada nosile jednog plemića“.
Ovako redukovan, tekst je s druge strane dograđen opaskama vezanim za društveni kontekst. Tako će kraljica Elizabeta progovoriti i o kolonijalizmu, koji je “zločinački, genocidni, eksploatatorski fenomen“… Uz slične društveno relevantne opservacije, uzgredno iako primetno mesto dobila su i astrološka tumačenja. Jedan uzbudljiv roman je prekrojen, zatim dopisan – što je sve legitimno. Problem je kada se tekst time ne nadogradi, kada ne dobije novu dimenziju ili drugačiji fokus, kao u ovom slučaju. Epilog koji se odnosi na vreme posle objavljivanja romana dopisao je Goran Ferčec, i to je jedini Orlandov/Orlandin monolog. Ako posle dva sata nepovezanog pripovedanja imate koncentraciju da razumete ovaj dugački monolog, čućete i nešto vezano za besmislenost pisanja!
Smisao predstave se izgleda pronalazi u promeni pola glavnog lika, što je rezultiralo muško-ženskom i žensko-muškom varijantom, koje fizički veoma lepo nose Dragan Sekulić i Iva Milanović u alternaciji. Šarmantni i mladi, po svoj prilici su i talentovani, ali za pokazivanje ovog trećeg nisu dobili prostor.
Roman pripoveda u trećem licu, glasom biografa. Tanja Šljivar je zadržala taj pripovedni ton, pa se na sceni praktično izgovaraju delovi romana. Izgovaraju ih likovi – učesnici scene, ali u trećem licu, ujedno kao akteri i kao posmatrači. Karikaturalno, neobjašnjivom persiflažom, u čemu se jedino snašla Aleksandra Nikolić kao Elizabeta, uspevši da besmislenom izmotavanju pronađe racionalno uporište i rediteljski sebi iznijansira monolog.
Iluzije
Persiflaža je glavna odlika i druge predstave Narodnog pozorišta, premijerno izašle nešto ranije. Reč je o Kornejevim “Komičnim (pozorišnim) Iluzijama“ u režiji Nikole Zavišića. Ako u “Orlandu“ i pored karikaturalnog govora ipak razumete šta se zbiva, u “Iluzijama“ ćete prvih pola sata muku mučiti da pohvatate ko tu koga i zašto, ukoliko vam tekst nije poznat. A reč je o predstavi u predstavi, gde se, uobičajeno rečeno, “prepliću stvarnost i iluzija“. Ali zašto se ovako besmisleno krevelje, pitate se prvih pola sata.
Možda i malo duže. A onda u toj igrariji počinje da se uobličava sve žešći kritički odnos prema pozorištu, koji kao mračna i hladna provalija proguta gledalište i sve nas koji smo došli da se zabavimo, da nam prođe vreme, ili da se unterhaltujemo. Kako su to postigli? Nije lako odgovoriti jer vas u to otrežnjenje uvlače majstorski neprimetno, pa većina (na žalost i ja) ne obrati pažnju. Rekla bih da je upliv privatnog, takozvanog “stvarnog“ povećan. Reč je o sve većoj muci da se predstava napravi, i sve većem crnilu koje izbija iz tog jadnog reditelja (odlični Nikola Vujović), te bolno glupe glumice (takođe odlična Anastasija Mandić), tog ljigavog komendijanta (šta reći sem – odličan Miloš Đorđević) i svih ostalih. Jaz između njihovih jadnih pokušaja vesele glume i te predstave koja im se raspada, taj jaz naraste do provalije koja vas kao šamar osvesti šta je život, i koliko je jadno pozorište ukoliko ga ignoriše, taj život, a prečesto ga ignorište.
Sam kraj je suvereni rediteljski Zavišićev zaokret. Jedan metronom sa početka ponovo počinje da otkucava, dok figure stvaraju obrise kao sa nekog Magritovog platna. Iza njih optička iluzija sve pokušava da uvuče u crnu rupu. Pitanje nemoći pozorišta se ne postavlja.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar