Zavišić: Pitam se zašto Mira Furlan plače, kad je sve smešno

Povod za razgovor je njegova predstava "Iluzije" koja je trebalo premijerno da bude izvedena 19. marta u Narodnom pozorištu u Beogradu. ali je zbog novih epidemioloških mera pomerena za nov datum. Zavišić potpisuje režiju, scenografiju i svetlo.- Mislim da publiku čeka nervni slom, pozitivan, i da su ove "Iluzije" odnosno "Iluzijæ", sa latinskim “æ”, jer se igramo rečima i znači iluzija iluzije. A onda rušimo i tu iluziju i pravimo još jednu koja je iluzija te iluzije, kaže za Nova.rs Nikola.Reč je o komadu "Komične iluzije" francuskog pesnika i dramatičara iz 17. veka Pjera Korneja, napisanom davne 1636. godine. Kod nas je ova predstava prvi put postavljena na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta 1991. kao "Pozorišne iluzije" u režiji Slobodana Unkovskog i dobila je kultni status.Nikola Zavišić je rođen 1975. u Beloj Crkvi. Pozorišni reditelj, dramaturg, pisac i dizajner svetla. Magistrirao u Pragu 2003. na Pozorišnoj akademiji (DAMU), na katedri za režiju alternativnog i lutkarskog teatra. Radio je u Srbiji, Hrvatskoj, Sloveniji, Crnoj Gori, Češkoj i Holandiji.

Dobitnik je mnogih nagrada na različitim festivalima u zemlji i inostranstvu: Kotorski festival pozorišta za djecu; Lutkarski susreti, Novi Sad; Lutkarski susreti, Niš; Festival profesionalnih pozorišta Vojvodine; Festival "Zlatni lav", Umag, Hrvatska; TIBA festival Beograd; ASSITEJ festival profesionalnih kazališta Hrvatske, Čakovec... Posebno voli da eksperimentiše svetlom i različitim svetlosnim izvorima u okviru neformalne umetničke grupe "Radio.Nica", koju već godinama predvodi.U nacionalnom teatru je režirao "Važno je zvati se Ernest", koja se igra od 2012. i dramu Koste Trifkovića "Izbiračica" koja je na repertoaru osam godina i time su postale jedne od najdugovečnijih predstava ovog pozorišta.Zašto ste se odlučili da radite Kornejeve "Iluzije"?- Gledao sam ih još kao klinac te 1991. u JDP-u nekoliko puta. Predstava mi je davala snagu i nadu u tim odvratnim godinama da ta pozorišna magija i iluzija imaju smisla i mogu da donesu makar na trenutak neki otklon od vremena u kojem živimo. Bio sam i na toj izvedbi i kada je na kraju predstave Mira Furlan plakala i pitao sam se zašto plače kad je to tako dobar i smešan komad, nisam znao da je to zato što odlazi u Ameriku. I to mi je ostalo zabeleženo u memoriji i znao sam da ću, ako se budem bavio pozorištem, kad-tad morati da se sretnem sa tom predstavom u nekim dobrim okolnostima. I to se dogodilo, samo što su te okolnosti opet odvratne i grozne. Ali povoljne da krenemo u napad na "Iluzije" i da pokušamo da se sećamo onih od pre, ali da uradimo nešto sasvim svoje. Tako smo mi napravili ove "Iluzije" sa velikim pijetetom i plemenitim sećanjima prvenstveno na Miru Furlan, kao i na celu ekipu "Pozorišnih iluzija" Jugoslovenskog dramskog pozorišta.

U čemu je tajna dugovečnosti ovog teksta?- Ni danas nismo uspeli tačno da saznamo o čemu se zapravo radi kod Korneja, zato što je, kako kaže u predgovoru, pun nekih nesavršenosti, nedovoljno jasnih odnosa, tehničkih načina prelaza iz sveta u svet u pravim "Iluzijama". On je svakako pokušao da odbrani kod građanstva vrednost i važnost pozorišta. Radnja drame je kada otac dolazi da nađe sina i poslednja instanca na kojoj ga traži je čarobnjak Alkandar koji može da prenosi direktne prenose iz paralelnih univerzuma. On ih čarobnim štapićem prebaci u drugi svet a tamo je njegov sin u situaciji koja je potpuno neobična... Paralelni svetovi mešaju se kao Rubikova kocka. Ali, to je na autorima i rediteljima da to kontekstualizuju i da priča dobije svoj pravac i smisao.U kom kontekstu su ove "Iluzije"?- U trenutku u kom se nalazimo, prebacili smo ih u 21. vek, iako nismo pominjali koronu. Napravili smo jednu paralelnu dimenziju odnosa i sukoba koja nema veze s Kornejem, ali se učitava u njega lako. Naša predstava je pošla od njegove "Komične iluzije" i nastavila svoj put stvarajući svet sopstvene iluzije. Rađena je kao generalna proba njegovog komada, prikazuje zaplet u glumačkoj trupi, dopisali smo neke dijaloge, dodali nešto, a to sve ima dokumentarni karakter. Ovo je igra u igri i igra u igrinoj igri. Teatar je velika opsena u kome je sve moguće, i ušavši u njega prihvatili smo igru i to da budemo deo nje. To je iluzija na koju pristajemo jer nam je duh željan igre, prevare, opsene, drugih svetova. Ova predstava je otkriva i otvoreno se igra tom iluzijom na više načina. Pokušali smo da uz pomoć Korneja i njegovih likova pomerimo percepciju i unesemo drugu dimenziju u kojoj važe drugačija pravila i ritmovi, a koja je pre svega otvorena i vedra, razigrana i sumanuta, vrcava i brza, ali sa ipak doslednom dozom vesele melanholije.

Šta je to čega se držite striktno po originalnom tekstu?- Kao i kod samog Korneja, iluzija je konstantno prisutna, kao i prevara na različite načine od pričanja priče do toga na koji način je ispričana. On i sam kaže na početku u predgovoru, i to nam je alibi za sve što radimo, da je ova njegova komedija čudnovata nakaza. Odnosno, da nije uspeo baš skroz da napiše ono šta je želeo, ali da je pokušao maksimalno koliko je mogao da se okuša u tom nekom izlaženju iz okvira tadašnjih dramskih konvencija. Sa te strane je bio kritikovan dosta jer se kao sprda sa aleksandrincem i generalno sa ritmom koji je u klasicizmu bio nužan i apsolutno obavezan. Međutim, on to krši u korist i u slavu pozorišta. Jer, ideja mu je da se na kraju otkrije da se zapravo to sve nije desilo, nego da je sve to bila pozorišna predstava.Sa čim ste vi to povezali?- Sa serijama i svim ovim multitaskingom i vremenskim tesnacom u kojem smo sticajem okolnosti svi, i koje se desilo ubrzavanje informacija i ritmom života. Svi smo u ludilu. I ova predstava bi trebalo da bude otvoreno prikazivanje raspada sistema uživo. Počne kao da će biti regularna predstava i kako krene da se razvija, počinje naširoko i nadugačko da se raspada, da bi se na kraju potpuno rasprsla i eksplodirala, odnosno implodirala sama u sebi i odletela u kosmos.

Po čemu su ove "Iluzije" još posebne?- Želja mi je bila da sve bude nekonvencionalno i prvi impuls je bio da publika nasumično bira da li će glavnu ulogu igrati Nikola Džoni Vujović ili Ivan Bosiljčić Boske. Znači, ni glumac ne bi znao da li će to veče da igra reditelja i Klendora ili Doranta i Adrasta. Tako bi se stalno menjali, a uloge bi bile podešene njihovim senzibilitetima i to bi uvek bile drugačije "Iluzije". Dogodila se nezgoda sa Bosiljčićem koji se razboleo od korone, oporavlja se, ali predstava je dosta iscrpljujuća i nije još spreman za povratak. Imali smo sreće da je uleteo mladi Nemanja Stamatović, pa će umesto Bosketa za sada igrati Vujović koji je inače u glumačkoj podeli. S ekipom predstave sarađujem dugi niz godina i to želim da radim zauvek. Ima dosta improvizacije i sumanutih bravura glumaca. Ovo je jedna implozivna eksplozija teatra i verujem da će publika to da oseti. Apsolutno spremamo posebnu vrstu ludila.Šta vam je važno kao pozorišnom umetniku?- Da ne ponavljam sebe, da se igram i da kroz igru učim. To mi je smisao u radu. Kroz igru vreme brže prođe i sada kada ljudi odlaze sve luđe i luđe, 'ajde da nam do našeg odlaska posao bude igra. Razumem probleme, ali svoj život i okolnosti ne uzimam za ozbiljno, uvek sam u igri, sam sa sobom, sam protiv sebe, sa nekim drugim, važno mi je da bude zanimljivo, da zabavi i mene kao i ljude sa kojima radim, a to će onda da zabavi i ljude koji to gledaju. U prilog tome govori i dugovečnost onoga što sam uradio, od dečjih predstava koje traju i po 15 godina, ili "Izbiračica" u Narodnom pozorištu koja je na repertoaru već nekih osam, devet godina, iako je potpuno eksperimentalna, ali i glumci žele da je igraju i ljudi da je gledaju.

Kakvi su vam planovi nakon "Iluzija"?- Spremam se da umrem kao i svi mi. A dok se to ne desi imam veliku količinu planova što ne bi stalo u dva života. Prvi se dešava u Bugarskoj, radim sa pozorištem iz Plevena i Narodnim pozorištem iz Niša izuzetno zanimljivog pisca Rusomira Bogdanovskog, a tekst se zove "Čudo Svetog Đorđa", između neke čudne srednjovekovne misterije, mirakula, moraliteta i satire. I to ću raditi sa fenomenalnim glumcima. U koprodukciji je trebalo da bude i rumunsko pozorište iz Arada, ali su odustali zbog korone. I nastavljam na unapređenju i razvoju projekta "Kao da kraj nije ni sasvim blizu" Maje Pelević u Bitef teatru. Sa njom sam stvarao mnogo zanimljivih predstava koje izlaze iz okvira klasičnog teatra, ali ovo je nešto najčudnije i najzanimljivije što sam radio u pozorištu. Bukvalno je izlaz u jednu mentalnu i prostornu dimenziju u kojoj nema glumaca nego virtuelna stvarnost i gledaoci sami učestvuju u izgradnji sveta. Ovaj projekat je izazvao potpuno oduševljenje onih koji su do sada učestvovali u njemu i nastavićemo da je unapređujemo jer je u pitanju istraživački proces i ta predstava će trajati još dugo, dugo.A da li ste odustali od nekog projekta zbog okolnosti u kojima smo se našli?- Da, ali ne zbog pandemije. Dok je Minja Bogavac bila upravnica u Šabačkom pozorištu ponudio sam da radim tekst nadrealiste Monija de Bulija, našeg pisca jevrejskog porekla. Kada sam prvi put prošetao ovim Jevrejskim grobljem otkrio sam da ovde počiva cela njegova porodica. Osetio sam da me je prozvao, ali Minja nažalost više nije upravnica...