Podeli
Isidora Minić. Foto: Dragan Mujan/Nova.rs

Neizvesnost da li ću se vratiti glumi, hoće li moja profesija ikom biti potrebna i da li će se ljudi odvažiti da dođu da nas gledaju, sve to mi je prolazilo danonoćno kroz glavu kada je krenuo ovaj virus, kaže za Nova.rs glumica Isidora Minić, koju očekuje treća premijera u Ateljeu 212 od kada se korona odomaćila kod nas.

Rođena je 1973. u Beogradu. Glumu je diplomirala u klasi Predraga Bajčetića na Fakultetu dramskih umetnosti. Ćerka je čuvene, rano preminule, glumice Nede Spasojević i slikara Branimira Minića. Stalni je član Pozorišta Atelje 212 od 1998. godine. Igrala je na scenama Narodnog i Jugoslovenskog dramskog pozorišta, Zvezdara teatra, Crnogorskog dramskog pozorišta u Podgorici, kao i u Pozorištu “Boško Buha” i “Puž”. Pamtimo njene uloge u filmovima “Točkovi”, “Lajanje na zvezde”, “Pljačka Trećeg rajha”, “Balkanska braća”… i brojnim serijama.

Osvojila je veliki broj nagrada, a mi izdvajamo da je vlasnica čak tri Sterijine za ulogu Nadežde u predstavi “Porodične priče” 1998, potom za ulogu Elektre u istoimenom komadu 2000. i za ulogu Nadežde u predstavi “Skakavci” 2006. godine.

– Od septembra smo uhvatili kakav-takav korak sa ovom situacijom. Igrala sam dve premijere, predstave “Dabogda te majka rodila“ Vedrane Rudan u režiji Tatjane Mandić Rigonat i “Ruska smrt” rediteljke Andree Ade Lazić. Sve je bilo stresno, ali uspešno. Nažalost, prvu predstavu zbog epidemiološke situacije trenutno ne igramo jer je ogromna glumačka podela. Druga je stalno na repertoaru jer nas ima troje u podeli, pa možemo i distancu na sceni da napravimo a da to publika ne primeti – priča Isidora, koja pleni svojom empatijom, duhovitošću i jednostavnošću u komunikaciji.

Ruska smrt. Foto: Boško Đorđević

Smatra da je komad “Ruska smrt” idealan za ovo vreme jer ne zahteva ni mnogo ljudi iza scene što je u Ateljeu 212 veoma važno.

– Kod nas je prostor skučen, imamo samo dve garderobe, žensku i mušku, svi smo stalno zajedno i zato smo vrlo obazrivi. Ali, važno je da postoji kontinuitet u radu i da se predstave igraju. I skoro uvek su rasprodate, a smemo da prodamo po propisima 100 ulaznica. Igrajući ovu predstavu doživela sam potpuno novo iskustvu u teatru jer se dešava nešto iznad samog pozorišta. Na poslednjoj predstavi u decembru svi smo bili vrlo emotivni, i srećni, i potreseni, zbog aplauza koji smo dobili. To uzbuđenje publike nije bilo samo zbog odlične predstave i nagrada za uloženi trud, nego neka posebna vibracija. Tada smo osetili koliko su ljudi željni normalnog, slobodnog, duhovnog života, a i mi zajedno sa njima. I shvatili da smo ipak nekome potrebni, a ne onako kako smo na startu bili ukinuti kao najnebitnija profesija u tom momentu – kaže ona.

Sa ovim komadom su gostovali i na pozorišnim scenama u Srbiji i to smatra posebno važnim.

– Tek su tamo, u manjim mestima, osetilo koliko su ljudi gladni kulture. I u normalnim okolnostima se gostovanja pozorišta dogode jednom u mesec ili dva. Ipak smo mi u centru Evrope, ne živimo u nekoj pustinji, ali na snazi su sad te neke uredbe da amaterske delatnosti, koje se bave i dramskim aktivnostima, znači što rade iz ljubavi, ne mogu da igraju, nego samo profesionalni teatri. Tako da je naš dolazak svima mnogo značio.

Sada je očekuje premijera komada “Sin“ francuskog pisca Florijana Zelera, a koji režira Ana Tomović.

Sa prve probe predstave “Sin”. Foto: Arhiva Atelje 212

– Zeler je naš savremenik, mojih godina otprilike, i njegova trilogija “Otac”, “Majka” i “Sin” je bum u celom svetu. Po “Ocu” je snimljen film, koji treba tek da izađe, a u Njujorku mislim da je izvedena predstava “Majka”. Mi radmo treći deo, i reč je o tinejdžeru na raskrsnici života kada od deteta postaje čovek. To je uvek stresan trenutak kod svih, kada se opraštate od detinjstva, neke bezbrižnosti i odlučujete šta ćete sa svojim životom. Plus, sve se to dešava u porodici koja se na neki način raspala odlaskom oca koji je osnovao novu porodicu sa mlađom ženom, dobio još jednog sina… To je veoma važna priča posebno u današnje vreme kada su ljudi postali užasno sebični, okrenuti isključivo sebi, i misle samo o onom što se njima dešava, pa čak i u okviru porodice. Zato im promiču njihovi najbliži, i njihovi teški trenuci i dešavaju se tragedije pred našim očima a mi smo toliko obuzeti sobom da nismo u mogućnosti da to prepoznamo i sprečimo – objašnjava naša sagovornica i dodaje da je Zeler ovo napisao iz ličnog iskustva.

Ona misli da je ovaj model života i ponašanja donelo neko novo vreme, doba sve dublje otuđenosti ljudi, gde svi samo jure za karijerama, novcem, brzim i lepšim životom.

– Tako da, nažalost, ta nevina bića koja tek treba da uđu i da spoznaju šta je život negde stradaju, jer su prepuštena sama sebi. Izuzetno je aktuelan komad i drago mi je što će biti na sceni Ateljea 212. Počeli smo u decembru, sve na note, jer se tada zahuktala opet priča sa koronom. Ipak, želeli smo da sačuvamo kontinuitet u radu, ali i da se sačuvamo, pa smo samo mi glumci i rediteljka, sa razbacanim stolovima na sceni, pod maskama, radili malo na tekstu, držali čitajuće probe. Šlajfovali smo da održimo kondiciju.

Isidora Minić. Foto: Dragan Mujan/Nova.rs

Naslovnu ulogu, sina, igra Luka Grbić, koji završava studije glume, ali već je poznat publici po serijama kao što je “Južni vetar” i aktuelna “Tajna vinove loze”. Energičan i pametan mladić, naglašava Isidora.

– Svetozar Cvetković igra oca, ja majku, Tamara Dragićević očevu drugu suprugu, a Bane Zeremski doktora. Sada nastavljamo ozbiljniji rad, vakcinisali smo se, pa se nadamo da ćemo moći da radimo nešto i nogama, a ne samo glavom. Sredinom ili krajem marta, ako sve bude u redu, izaći ćemo sa premijerom – navodi glumica.

Priznaje da je ne napušta briga šta i kako će se dešavati u budućnosti.

– Sve je pod znakom pitanja jer je ovo jedna velika nepoznanica. Ne samo šta će biti sa nama, nego da li su ovo neke više sile koje sprovode neku torturu na svetskom nivou ili se priroda igra sa nama. Negde sam više verovala da ćemo se spasiti ako je priroda, ali šta ako nije? A mora da se živi, da se radi. Ja sam zaposlena u pozorištu, primam platu, ali mogu da zamislim kako je ljudima kojima je vrpca u jednoj sekundi prekinuta i nemaju nikakve prihode, ne mogu ništa da rade, ni one poslove koji im pripadaju, a ne mogu ni da kažu – okej, radiću u kafiću, jer ne može ni to. Došli su u situaciju da ne mogu da se prehrane – brižno razmišlja Isidora Minić.

Isidora Minić Foto: Dragan Mujan/Nova.rs

Za glumce je, nastavlja, trenutno plodotvorno vreme jer se snima dosta serija.

– Ako niste na ekranu, ljudi misle da vas nigde nema. Cele prošle i pretprošle godine sam radila serije “Pas laje vetar nosi” i “Preživeti Beograd”. Sa filmovima nije baš tako srećna situacija. Što se mene tiče, moje godine su na prekretnici, ni tamo ni ovamo. Sad sam ušla u doba kada ne možete sve da igrate, a ima manje ženskih od muških uloga. Niti mogu da igram atraktivne ženske, devojke, a još ne mogu da igram majke, babe, tetke, mada sam to počela, ali nema toliko tih uloga. Naiđe talas kada ima posla pa kada nema – iskrena je Isidora.

Dodaje da se promenio i pozorišni život.

– Svojevremeno su predstave bile sa velikim podelama, gostovalo se na drugim scenama, sada zbog štednji, novih odredbi, primorana su da što više koriste svoje ansamble, kako bi se umanjili troškovi jer to sve sami plaćaju. U suprotnom biste morali da podignete cenu karata, a to je stvarno nemoguće jer ljudi su i ovako osiromašili i 500 ili 1.000 dinara im je veliko kao kuća da bi to trošili na duhovnu hranu. Pozorište je skupa stvar.

Za nagrade kaže da su lepa stvar, ali dođu i prođu, i naše društvo to ne ceni.

– Morate da ih opravdate bar deset puta do smrti, pa posle toga možda će vas više ceniti. To je tako kod nas. Ovo je surova profesija. Ali znala sam to. Kao dete sam zbog majke vreme provodila po garderobama, snimanjima, predstavama. Roditelji su me ostavljali po raznoraznim probnim salama, emisijama, jer nije imao ko da me čuva. Kao detetu, to mi je sve bilo neprivlačno i dosadno, fascinirali su me samo šminka i kostimi. A onda sam počela da maštam o tuđim životima, šta se dešava iza nečijeg prozora… I otišla sam na prijemni samo da probam, da vidim da li mogu da prođem, pa da onda prosudim da li me to uopšte zanima. Prošla sam, očarala se glumom i eto i dan-danas živim od toga. Kako tako, ali opstajem.

A da nije položila prijemni na glumi, otišla bi, kaže, u neku drugu profesiju.

– Ja sam želela da budem turistički vodič jer otkad znam za sebe, mnogo volim da putujem, da upoznajem nove svetove. Zato me je ova pandemija dodatno dotukla. Sada sam proputovala uzduž i popreko planetom preko kompjutera. Biram destinacije da čim se sve vrati u normalu, a želim da verujem da će se to dogoditi. Putovanja su moj ventil, nešto čime sebe daruje. Protekle godine sam samo išla na jednodnevne izlete u okolini Beograda. Mnogo je plodotvornije kada se maknete i od problema i od trenutnog života. Najbitnije je da napravite neku distancu od svakodnevice.

Sigurno će, kako kaže, prvom prilikom da otputuje u Trst.

– To je uzbudljiv a miran grad, po mojoj meri. Nisam ga živela u onom vremenu Jugoslavije kada su ljudi trčali tamo i kupovali garderobu, upoznala sam ga tek pre dve godine. Zaljubila sam se u njegovu lepotu, prija mi što je na moru, što ima mnogo mladih ljudi jer je univerzitetski centar, ali nema zapadnjačke histerije, nego se oseća pitom život. Podseća na normalnije vreme. I ima dosta toga što je naše. Da odem tamo ili na neko pravo more, grčko ili hrvatsko, da nahranim dušu da bih mogla još nekom drugom da dam – rekla nam je na kraju razgovora Isidora Minić i preporučila da svi koji su mogućnosti pogledaju izložbu Vlaha Bukovca u Galeriji SANU.

Komentari

Vaš komentar