Poslednji glas andergraunda: Aktovi Miomira Grujića Fleke

Kultura 24. apr. 202122:36 > 25. apr. 2021 12:36
Podeli:
Izložba Javni ilegalac
Izložba Javni ilegalac Foto: Vesna Lalić/Nova.rs

Miomir Grujić Fleka video je nešto čega mi nismo bili svesni, pomerao je granice i pre nego što su mnogi mogli da ih shvate, a očigledno je da mi njega ni danas ne možemo da dostignemo, kaže Darka Radosavljević, istoričarka umetnosti, direktorka "Remonta" i dugogodišnja prijateljica umetnika, radijskog glasa andergraunda, promotera rokenrola i harizmatičnog gurua beogradske alternativne scene osamdesetih i devedesetih godina.

Miomira Grujića Fleku (1954 – 2003) nije jednostavno ukratko opisati. Ako se izuzmu činjenice da je rođen u Šapcu, da je studirao prava i potom diplomirao i magistrirao slikarstvo sredinom osamdesetih na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, da je još tokom studija u podrumu te ustanove pokrenuo neprežaljeni klub „Akademija“ i tu ostao programski urednik do kraja te decenije, sve ostalo, što se više zalazi u njegov lik i dela, nosi rizik da se nešto nepravedno izostavi ili se u formulaciji onoga što je bio i radio čak i potpuno promaši. „Bio je jako kompleksna ličnost“, kaže Darka Radosavljević Vasiljević.

Miomir Grujić Fleka Foto: Goran Basarić

Istoričarka umetnosti i direktorka nezavisne umetničke asocijacije i galerije „Remont“ poduhvatila se projekta „Javni ilegalac“ u kom se multimedijalno stvaralašto Miomira Grujića Fleke predstavlja u tri nezavisne celine. U Salonu Muzeja savremene umetnosti otvorena je sinoć retrospektivna izložba, u galeriji „Remont“ u ponedeljak će biti izloženi donedavno sasvim nepoznati aktovi iz njegovog opusa, a kroz nekoliko dana bi iz štampe trebalo da izađe i monografija sa njegovim autorskim tekstovima i intervjuima. U najkraćem, ko nije upoznat sa njegovim radom osamdesetih, ostao je uskraćen za uvid u autentične umetničke prakse u Beogradu (i šire), a ko devedesetih nije slušao njegov Radio Šišmiš, teško da bi mogao da stekne pravu sliku o toj deceniji. Ili bar o šarolikom beogradskom umetničkom (i društvenom) podzemlju.

Fleka: Ko tebe autoritetom, ti njega identitetom

„Ko tebe autoritetom, ti njega identitetom“, rečenica je iz jednog Flekinog intervjua kojom je inspirisan prvi segment postavke u Salonu MSUB. Tu posetioci mogu da se upoznaju sa kultnim Flekinim tekstovima, od (satiričnih) napisa u omladinskoj štampi, preko onih objavljivanih u vreme dok je bio urednik časopisa 4F, pa sve do njegovog „Prigovora savesti“, napisanog svega nekoliko dana nakon oktobarskih promena 2000. godine, koji zvuči kao da je juče napisan.

Izložba Javni ilegalac
Miomir Grujić Fleka i izložba „Javni ilegalac“ Foto: Vesna Lalić/Nova.rs

U drugom segmentu su njegove slike iz osamdesetih godina, „bizarni spoj ‘slikarstva materije’ Tapijasa ili Fotrijea, pećinskog slikarstva, religije rokenrola i jedne nadmoćne, vulkanske ekspresije nezapamćene na beogradskoj sceni“, kako to kaže slikar i muzičar Srđan Đile Marković, kao i grafike, ilustracije, plakati i flajeri.

Izložba Javni ilegalac
„Muški i ženski princip“ Foto: Vesna Lalić/Nova.rs

U trećem segmentu, u „Zombi zoni“, uz audio-vizuelne radove, kasete koje je objavljivao kao Trotorock izdanja, prikazuju se i dokumentarni filmovi sa Flekom: „Zombietown“ (1995) Marka Hokera, „Paralelni svet“ (1995) Janka Baljka, Zorana Petrovića i Vesne Pavlović, „Građanin X“ (1996), „Beogradski intervju“ (1997) Dragane Kanjevac i „Akademija republika“ (1997) Zorana Vujovića i Dragane Kanjevac. Subotom tu može da se vidi i čuje i „By Fleka – Glas undergrounda“ (2017) Darka Pavlovića.

„A ovo je samo deo priče o Fleki“, kaže odmah na početku Darka Radosavljević u Salonu MSUB.

Izložba Javni ilegalacIzložba Javni ilegalac Foto: Vesna Lalić/Nova.rs

– Neki od ovih radova sigurno nisu mogli da se vide ranije, neki jesu. Ali ko je video te radove? Oni su bili izlagani od sredine osamdesetih do sredine devedesetih. I posle toga više nikad. Postoje generacije koje su rođene mnogo kasnije i nikad nisu čule za Fleku. I ovo je za njih premijera – navodi Darka Radosavljević.

Aktovi 

Pripremajući izložbu, otkrila je „fascinantan broj crteža i grafika na temu ženskog akta“. Ti aktovi nastajali su od sredine do kraja osamdesetih i sada će njih tridesetak biti izloženi prvi put.

– Izložba u „Remontu“ bavi se samo aktovima, koje sam iskopala radeći na pripremi retrospektivne izložbe. Koliko god da sam poznavala Fleku, a mislim da sam ga dobro poznavala, nikada ih ranije nisam videla. Bila sam iznenađena količinom tih radova i to mi je bilo jako zanimljivo, da se izdvoji taj segment njegovog rada, sa erotikom. Svi drugi njegovi vizuelni radovi, nastali u onom kratkom periodu dok je slikao, bavili su se jakim filozofskim temama i, pre svega, arhetipovima „muško – žensko“. Sve je to jako dobro i rečito, ali mi je ovo bilo iznenađenje i drago mi je što i to može da se predstavi javnosti. Ali Fleka nije samo to. Fleka je jako kompleksna ličnost. Osim bavljenja vizuelnim stvaralaštvom, on je paralelno sa tim radio ozbiljne tekstove koji i danas stoje i jako su važni i uputni za dalja tumačenja i percipiranje umetničkih praksi. Sticajem okolnosti mogao je da radi tih šest, sedam godina, kad je upisao Akademiju i završio je, onda ga je sprečila bolest koja mu je onemogućila vid, a i slabo se kretao. Nije mogao više da radi u oblasti vizuelne umetnosti, ali je pokrenuo drugi fenomen: radio-performans. I tad je „Radio Šišmiš“ dospeo u središte njegovog delovanja – kaže Darka Radosavljević Vasiljević.

Radio Šišmiš

Zvuk flipera, rif iz pesme „Fuck Off“ Džejn Kaunti iz vremena dok je još bila muškarac i zvala se Vejn, i Flekina rečenica: „Kenjigradski Diletanti… ponovo u akciji“, tako su počinjale emisije Radio Šišmiša, svakog ponedeljka „od ponoći do trojke“ devedesetih godina na tadašnjem Radiju B92. Ili „najgora govorno-muzička pojava na planeti“, kako ju je opisivao njen autor.

Bio je to eksperimentalni, anarhični kontakt-program, u kom je Fleka bio neka vrsta radio-propovednika sklonog satiričnim sentencama i(li) nadrealnim monolozima, spremnog da se upusti u (filozofske) rasprave sa najrazličitijim slušaocima: otpadnicima iz sistema, zalutalim kreativcima, heroinskim zavisnicima, psihotičnim usamljenicima, dezerterima, bolesnima, muzičarima između svirki, provalnicima, fotografima bez filma u aparatu… Sve sa namerom da okrene ogledalo „ružnom licu“ grada u doba ratova, gladi, inflacije, izolacije i drugih „lepota“ represivnog režima.

Teme u Radio Šišmišu, ako ih je bilo u pravom smislu te reči, plovile su od praistorije do digitalnog doba, od mitova iz pretkolumbovske Amerike, od religija dalekog istoka do verbalnih priručnika o izbegavanju poziva vojne policije na Dušanovcu…

„Želim da isprovociram ljude i nateram ih da reaguju“, govorio je.

Bio je to prostor slobode kakav ni na tada slobodnom i nekonvencionalnom gradskom radiju nisu uvek mogli svi da podnesu. Za razliku od radio-voditelja koji bi sve uradili da prošire krug slušalaca, Fleka je radio obrnuto. Čim neko počne da se folira ili nameće ili jednostavno postane dosadan, isključivao bi ih uz britko: „Pedala“. Bez iole nadmenosti, jer je „o sebi mislio sve najgore“.

I sve to bilo je podvučeno garažnim rokenrolom, pankom, art rokom i psihodelijom, uz ponešto elektronike.
– Na tadašnjoj „devedesetdvojci“ je mogao da postoji Radio Šišmiš. Tada je to bilo moguće, sada to možda i ne bi moglo – primećuje Darka Radosavljević.

Grujić je i centralni lik dokumentarca „Zombitaun“, snimljenog za britanski „Kanal 4“, a njegov glas čuje se i na stvari „The Magnificent“ sastava The KLF.

Bil Dramond opisao ga je u svojoj knjizi kao „slovenskog Haulin Vulfa“.
„Neki glasovi, šta god reči koje izgovaraju značile, imaju onaj trenutni prizvuk autoriteta, da su autentični. Fleka ga je imao“, naveo je Dramond.

Bio je to glas revolta, pobune, otpora i razuma kad je bilo potrebno.

„Moja lozinka je rokenrol“

Svoje samostalne izložbe Miomir Grujić Fleka imao je u SKC-u i tamo je „uvodio neku novu logiku odnosa umetnika prema umetničkoj sceni“. Ali nije proizašao iz scene koja se tamo formirala krajem sedamdesetih.

Izložba Javni ilegalac
Izložba Javni ilegalac Foto: Vesna Lalić/Nova.rs

– Naprotiv. On je došao iz jedne potpuno druge, rokenrol scene. Njegova druga delatnost bila je vezana za organizaciju koncerata. Njega je zanimao rokenrol i on je uhvatio taj talas osamdesetih, kada se rokenrol zapravo prvi put povezao sa savremenom umetnošću. I u trenutku kada je morao da prestane da se bavi vizuelnom umetnošću, nastavio je da se bavi rokenrolom – napominje Darka Radosavljević.

I u Radio Šišmišu je ponavljao: „Moja lozinka je rokenrol“.

– Da, on je stalno izdavao kasete alternativnih bendova i promovisao ih je kroz svoje emisije. I to je bilo neko povezivanje vizuelne umetnosti sa rokenrolom, što je opet prirodno ako se vratimo u osamdesete i znamo koliko je rokenrol promenio i umetnosti, i poeziju… – priča ona.

U izdanjima „Urbazona Trotorock“ objavljivao je na kasetama Supernaut i još manje poznate bendove kao što su Muskys, Crni lilihip, Wild Pigs and Horses…

Tokom devedesetih, Fleka je uradio i više autorskih video radova, napisao je scenario i režirao je dokumentarni film „Trototerror Rock“ (1997), scenarista je „Pobune mašina“ (1994) sa bendom Supernaut izvedenog u pratećem programu Bitefa…

Izložba Javni ilegalac
Izložba Javni ilegalac Foto: Vesna Lalić/Nova.rs

Njegova „Urbazona“, opisana kao projekat okupljanja, animacije i prezentacije rada autora sa aktuelne domaće umetničke i muzičke scene, od 1993. pa do kraja milenijuma (ili pada režima u Srbiji, kako je kome bliže), prerasla je i u društvenu inicijativu.

– Urbazona je značila korišćenje umetničkog stvaralaštva kao otpor društvenoj pojavi. Urbazona je bila taj ulazak u otpor do te mere da se umetnički andergraund pretvara u društveno podzemlje, što je tema koja može dugo da se elaborira. Ali u tom trenutku on je bio otpor sistemu i ušao je u zaštitu građanskog društva – ocenjuje Darka Radosavljević.

Poslednja emisija Radio Šišmiša emitovana je pred bombardovanje 1999. godine. Tokom leta sledeće godine, njegov projekat „Trotoletak“ putovao je Srbijom. Nakon pada režima u Srbiji, promenila se i programska šema Radija B92. Fleka se tu više nije uklapao.

Na ulazu u Salon MSUB je tekst „Prigovor savesti“, napisan oktobra 2000. godine. Zvuči kao da je napisan danas. Darka Radosavljević primećuje da su i drugi njegovi tekstovi takvi.

Izložba Javni ilegalac
Darka Radosavljević Vasiljević Foto: Vesna Lalić/Nova.rs

– Ako pogledate njegove slike i tekst, sve je to danas i ovde. On je čovek koji je imao ogromne intelektualne kapacitete, instinktivne, video je nešto čega mi nismo bili svesni. A tim tumačenjem perfidnih odnosa oko nas, percipirajući i prozivajući te apsurde, proizveo je neki drugi svet. Neverovatne stvari je radio. Da li je to bio sticaj okolnosti ili njegova brzina, ja to ne mogu da tumačim, ali očigledno je da mi njega danas ne možemo da dostignemo. I to što je pisao, čak i ti njegovi radovi s kraja sedamdesetih godina, danas važe. On je pomerao granice pre nego što su mnogi mogli i da ih shvate. I tek danas to možda može da se shvati – kaže Darka Radosavljević.

Izložba Javni ilegalac
Izložba Javni ilegalac Foto: Vesna Lalić/Nova.rs

A na pitanje gde se čuvaju slike izložene na retrospektivnoj izložbi, samo kratko, sležući ramenima, kaže: „Kod kuće“.

Dok traje izložba, neke od emisija Radio Šišmiša biće emitovane na onlajn Radio aparatu nedeljom od 23 sata, do 30. maja. Štetu što se te emisije ne čuju ili, još gore, da se izgube, Darka Radosavljević i Flekina porodica predupređuju time što ih kače na miksklaud. Da ih čuju i nove generacije.

Što bi rekao Dušan Kojić Koja, vođa Discipline kičme i jedan od Flekinih prijatelja, u nešto drugačijem kontekstu, ali kao deo slične priče iz vremena kada je Radio Šišmiš nastao: „Nova iznenađenja za nova pokolenja“.

Komentari

Vaš komentar