Portreti umetnika - David i Nađa: Predlozi za čitanje

Mihajlo Pantić, „Albahari”, Arhipelag, 2024.

Knjiga prijateljske i čitalačke odanosti nastajala je pune četiri decenije. Ovako sjedinjeni, intervjui, kritički prikazi pojedinačnih knjiga i sumarna sagledavanja Albaharijeve poetike omogućuju nesvakidašnji uvid u relevantnost dugog i stabilnog umetničkog delovanja. Pomenuo je Mihajlo Pantić, između ostalog, da Albaharijeve priče čitamo kao „oneobičene običnosti”, da u njima otkrivamo jevrejsku tradiciju, iskustva američke alternative, rokenrola i bitničke kulture, da u njima nalazimo „otvorenost za egzistencijalne, umetničke i poetičke promene zapadnog kulturnog kruga”.

„Sažetost je jedan od malobrojnih načina da sačuvam jezik od trošenja”, kaže Albahari u dugom intervjuu započetom pre dve decenije, sačinjenom (u prvoj verziji) za ugašene „Sarajevske sveske”. Ispovest o sažetosti pisac kao da upućuje kulturi koja je previše volela, a voli i dalje, praznoslovlje i verbalnu gizdavost. „Kratka priča je prosvetljenje; roman je obrazovanje”, kaže Albahari, s jednostavnošću na koju bi se malo ko odvažio.

Ova knjiga sačuvala je mnogo njegovih proziranja u suštinu: sa rečenicom „jezik je konačan dok je svet beskonačan” suočava se Pantićev uvid o megapasusu, „toj neprekidnosti jezičkog slapa” koju srećemo u mnogo Albaharijevih romana. Pantić ne propušta da nas podseti na evokativnost Davidovog pripovednog glasa: „prošlost je teret, a sećanje na nju je teret svih tereta”.

Nađa Petrović, „Meduze žive zauvek dok ih ne uhvate”, Geopoetika, 2023.

„Meduze” su grupni portret prvih formativnih iskustava. „Meduze” su, zapravo, slagalica generacijskog trenutka i privatne egzistencijalne situacije koja mora uklopiti prve važne odluke i dugoročne izbore u sferi ljubavi, bolesti, smrti i karijernog usmerenja. Deluje da naoko krhku i tihu junakinju okolnosti nose iz jedne epizode u drugu nasumce – pomalo stripovski, dakle naglo i bez prelaza. Ali, Sara od svoje oprezne pasivnosti gradi solidan bedem, koji makar nakratko pruži zaklon od nadiranja stvarnosti.

Stvarnost nudi ironične i polovične mogućnosti: poluodsutni otac godinama bez ikakvog vidljivog pomaka uređuje stan namenjen skrovitom porodičnom životu; njena želja da studira slikarstvo prvo mora da se rastvori u bojama farbare gde zarađuje džeparac; polubivši dečko je pušta na miru tek kad ode u Hrvatsku da radi, a nova ljubav pomalja se neupadljivo, ispod slojeva oklevanja, nesporazuma i zabuna. „Ti mora da si neka baš ozbiljna slikarka, čim imaš tako ofarbane ruke”, obraća se Sari slikarski model Balša, koji od malih nogu „vežba nepomeranje”, zaključivši da je ona „ipak pre ona riba koja je namerno kod kuće umočila ruke u malo farbe” kako bi delovala ozbiljnije.

Harmonizacija isečaka iz svakodnevice i Sarinih snoviđenja o poslednjem danu rođake Lare vodi simuliranju modela alternativne stvarnosti u kojoj se kristališu odluka, volja i izbor onako kako se to ne može u dnevnoj rutini. Da li se iskustvo suočenja sa smrću bliskih osoba može ponoviti, prepraviti, dopuniti? Da li se trauma gubitka automatski prebacuje u neki drugi registar, u sferu straha za sopstveno zdravlje? Sarino psihofizičko stanje ne dobija konačnu dijagnozu zato što je mrtvi čvor njenih osećaja i utisaka kroz dugi tok teksta stegnut do pucanja – do eksplozije moćne alegorije.

Bonus video: Lazar Sretenović je pesnik sa Daunovim sindromom