0
Ove nedelje vam predlažemo za čitanje knjige „Naprata” Mladena Milosavljevića i „Dve izrazito različite novele” Ivana Pravdića.
Mladen Milosavljević, „Naprata”, Bedem knjige, 2024.
Četvrti roman Mladena Milosavljevića pretače u prozu njegov istoimeni film iz 2013. Bitno ga i proširuje, uz satiričnu igru motivom „pronađenog snimka” koji je proslavio film „Veštica iz Blera” i roman Marka Danijelevskog „Kuća listova”. Saspens i strašni šarm „Naprate” kristališu se oko potrage za onostranim – i oko filmskog zapisa koji treba da posluži kao trasa vođene ture u pakao sopstvenog uma.
Početna tenzija svodi se na nekoliko nedoumica. Hoće li mali tim proračunatih entuzijasta uspeti da, umesto zadatog priloga o nasilju nad ženama, snimi storiju o „vračari kao žrtvi zajednice” na mitskoj reci Jezavi, kod Jankovog spruda? Hoće li uspeti da na traci sačuvaju „praiskonsku iskru onostranog”, obred prizivanja naprate koji nikad nijedan etnograf nije uspeo da zabeleži? Iz naoko skromnog nauma rađa se teška priča o sudbini darovite, a prokažene žene.
Uronivši u folklor i magiju Istočne Srbije, Milosavljević se efektom falsifikovane autentičnosti poigrava i kada oblikuje likove: ravnopravni junaci njegovog dvodelnog romana su reditelj sa diplomom etnologa (u odeljku „Napraćeni”), i neostvarena spisateljica (u odeljku „Šojmanka”). Čestiti i uporni provincijalci dirljivo i naivno žele da zasnuju novi, sanjani život kao umetnici u Beogradu. Hoće li postati žrtve sopstvenih želja?
Naprata je demon osvete, koji vračare prizivaju da nanesu zlo. Ona ne nestaje ni odustaje dok ne nađe onoga na koga je napraćena. Naprata ženi daruje moć da vidi nevidljivo, da predvidi budućnost, da leči i truje; taj se fatalni dar prosleđuje po ženskoj liniji. Teza da žene „imaju barem jedno čulo više i oprez koji nikad ne spava” dobiće u „Naprati” potvrdu kakvoj se malo ko nadao.
Ivan Pravdić, „Dve izrazito različite novele”, Banatski kulturni centar, 2023.
Stapajući akcionu i hermetičku prozu, pisac i dramaturg Ivan Pravdić šokira čitalačku publiku tako što je postavlja pred nekoliko provera: test osetljivosti na kritičku dekonstrukciju i parodiju samo je jedno od čitalačkih iskušenja. Drugo iskušavanje izdržljivosti publike predstavlja hiperrealističko slikanje stamene veze nasilja i profita. Novele najavljene u naslovu razlikuju se „samo” po zapletu: njihovi duboko porazni efekti i poruke o slomu smisla paralelni su i združeni.
U noveli „Blatice” pratimo jedan ratni pohod, izloženi katalogu mučenja i iživljavanja. Varvarski napad dve čete vojnika na idilični salaš kraj reke zavrteće niz slajdova sa prizorima nezamislive grubosti i osionosti. Pripovedanje seče oštro kao nož, precizno i jasno, ritmično i brzo, ne dajući nam vremena da se zapitamo jesmo li se obreli u stvarnosti ili u žanru. Novela „Sjaj i beda transiCije” je putovanje kroz carstvo nimalo blistavog uma koji od korporativnog sveta pokušava da sačini jednu prilično jadnu odiseju hedonizma i još jadniju galaksiju eksploatacije. U eri poznog kapitalizma, kao osnovni poriv predstavljeno je kontinuirano obesmišljavanje: želja, ambicija, nagona.
Diskriminacija i eksploatacija su glavne junakinje Pravdićevog dvodelnog tarantinovsko-dadaističkog mini-epa. Likovi su hologrami i znamenja ili strasti i prkosa, ili vulgarne nezajažljivosti i haotičnog karijerizma, pokazujući da svet nije dobar i nije lep, ali da se mora čitati i tumačiti.
Bonus video: Srđan Valjarević: O litijumu treba da govore oni koji se u to razumeju
