"Pop i Mare ne brinu zbog Trećeg svetskog rata jer će ga preživeti"

Za Srđu Anđelića mnogi već znaju da je maštovit, kreativan, i radoznao tip. Dugo je u gradu poznat kao Mjehur Ubica, važan lik sa nekadašnjeg Radija B92, ali i kao scenarista “Munja”, “Mileta protiv tranzicije”, “Artiljera”, a sada i filma “Munje: Opet!”, čija je premijera večeras u Mts dvorani. Sudeći po interesovanju, najnovije ostvarenje tandema Raša Andrić - Anđelić biće ozbiljan bioskopski hit.

- Mi smo hteli da napravimo zabavan i vedar film. Raša i ja smo zbog toga u sve ušli - da napravimo komediju i da se zabavljamo. Tako smo napravili i prvi film, pristupili smo mu 100 odsto čistog srca. Hteli smo da okupimo ljude koji vole da se zezaju. Snimanje je bilo zabavno, a film ima povremeno taj furiozan ritam što mnogo volim. Ima  nekih detalja koje privatno volim, i ako ih ljudi otkriju, otkriju - kaže za Nova.rs Srđa Anđelić.Možeš li da se prisetiš kako si došao na ideju za nastavak “Munja”?- Mene su dugo nagovarali da radim nastavak, ali nisam osećao potrebu. I onda sam gledao drugi deo “Trainspottinga” koji je dobar film, ali je potpuno drugačiji od prvog dela, malo je tamniji i depresivniji. I onda sam razmišljao dok sam gledao film kako se njima nešto desilo, jedan je putovao, bio preko Atlantika… I razmišljam, kad bi mi radili nastavak “Munja”, Popu i Maretu se ništa nije desilo. Oni nemaju ni doživljaje, žive sa roditeljima… Ali nekako kroz priču, sticajem okolnosti, svi koji su bili u dodiru sa njima se promene, i oni ispadnu neki katalizator za dobro rasploloženje. Tako da ti deluju kao potpuni marginalci što i jesu, ali mi svi znamo takve ljude u Beogradu. To je neka vrsta filozofske distance prema svetu… Tako da je njima malo lakše, oni ne brinu što je svet pred Trećim svetskim ratom, boli ih uvo, oni će da prežive. Ovaj jedan živi tako što iznajmljuje nargilu klincima po gradu i nema nikakav problem s tim, a ovaj drugi sanja o bitovima, semplovima. I njemu je fenomenalno, sanjari 300 na sat.

Zanimljiva je muzika u filmu za čiji izbor si ti bio zadužen. Gomila interesantnih i malo poznatih imena. Kako si došao do njih?- Mnogo mi je drago da smo ih otkrili. Trudili smo se, a sve je toliko novo da pola Beograda ni ne zna… Neki mali studiji, neka ekipa nezamisliva. To je supkulturno u andergraundu. Pomogla mi je mnogo Vanja Bursać, asistentkinja za groove, kako stoji na špici. Ona mi je rekla, obrati pažnju na ovo, na ono… E, sad, ja sam znao svašta pošto sam radio radio blog “Mjehur na mreži”, ali ovih nekoliko bendova nisam znao: Bejbi Motorola, Axle, Britni, Andreja… Tako se zezaju sa zvukom da je to fantastično.Možda je nekome iznenađenje što kontroverzni reper Đus ima ulogu u filmu. U smislu, kako se on uklapa u to što radite...- On je bio u prvoj ruci! Ja sam pisao baš “Đus kaže to i to…” On je bio bombona. Pritom je naučio odmah tekst, dolazio je do mene i govorio: “Molim te, Mjehure, samo da čekiram da li sam naučio”. Kaže mi tekst u facu, i ja počnem da se smejem. On je kao klinac dolazio kod nas na Radio B92 i donosio nam demo snimke, pa nam je pričao da smo mu govorili: “Mnogo psuješ” (smeh). Ja sam oduševljen saradnjom sa njim. Inače obožavam kad u ekipu dođu ljudi koji nisu glumci, oni unesu tako nešto autentično. To nismo mi izmislili, to je škola evropskog filma, od Makavejeva, Žike, Joce Jovanovića, Srđana Karanovića… Malo glumaca može da ti donese tu autentičnost. Glumci bi bili skloni da to što radi Đus odglume previše, on čovek govori svojim tonom, svojom pozom, sve ide lako. I Đus i Maca su bili u prvoj podeli.Dragan Marinković Maca, kojeg pominješ, je možda još jedno iznenađenje?- Maca je pre svega odličan glumac. Drugo, on je toliko kolegijalan i dobar za saradnju, toliko lako sve čovek radi, uklopio se u ekipu. A pao nam je na pamet zato što je trebalo da igra nekog tipa koji je polu-životinja i on je to ukapirao na prvoj probi i reagovao: “Šta misliš ovako, šta misliš onako?” Njegov lik živi u inostranstvu, bavi se ilegalnim stvarima, mora da bude autoritet. A Maca je stvarno autoritet kad se pojavi sa tim glasom i tim licem. Sa njim je bilo bukvalno uživanje. Baš smo hteli da pogodimo nešto između dva sveta, jer je ovaj film trebalo da okupi sve.

Film je posvećen Nebojši Glogovcu, koji je u prvom delu imao nezaoboravnu rolu policajca. Kako se sećaš njega, bili ste drugari?- On je verovatno u svemu što sam pisao i igrao, ne mogu baš da se setim. Toliko smo bili isprepletani. Znam da kad smo radili prvi deo, on je rekao: “Jao, konačno komedija.”. On je obožavao da radi komedije, i užasno se zabavljao. Sećam se kad je bio bolestan, ja sam mu napisao poruku da pokrećemo lagano sve vezano za nastavak “Munja”, a on mi je rekao: “Piši, piši.” On je naš “pandur” i otišao je u Portugal, to je i želeo na kraju prvog dela. Portugal je preko puta Afrike, evropski Brazil, tako da sad uživa.Da se vratimo na radio. Ne voliš mnogo da se osvrćeš na period Radija B92?- To je prošlo vreme. Taj radio je tako bljesnuo, i ja znam da je to samo tako i moglo da bude. Kad su došle te nove okolnosti, taj radio nije mogao... On je bio kao Pop i Mare iz “Munja”, potpuno mimo sveta. Imao sam sreću što sam bio deo toga, ali ni to mi nije delovalo tada kao neka specijalna sreća. Mi smo samo ušli u to kao kad uđeš u kafanicu i kažeš: “Dajte mi četiri pića da popijem na eks.” Nisam se nikad bavio retrospekcijom i introspekcijom. Možda povremeno kad vidim deo te stare ekipe, ali to ti je slično i za “Munje”. Taj Radio B92 je bukvalno bio sastavni deo prvih “Munja”, tako da i ako se oseća taj duh i dalje, on je u meni, u Raši, u Sergeju, Nikoli, Bokiju…  Mi smo svi odrasli zajedno. To nosimo sa sobom, spontano.

Uroš Đurić mi je rekao jednom prilikom da si ti čovek koji je doveo na Radio B92 sve te zanimljive i neobične likove, od njega, Nenada Rackovića i Petra Ilića Ćirila i ostalih… Da si bio nešto kao “spiritus movens”. Prija ti to kada čuješ?- Meni Uroš to kad kaže, ja mu kažem: “Ma, daj, bre, čoveče…” On bi se popeo na radio sam da ga ja nisam doveo. Mi smo se znali svi iz grada. Znaš koliko tu ima ljudi: Racković, Tica, Dule Čavić, Uroš Đurić, Ćirilo… Znaš kako je Milica Tomić govorila: “Petkom od 1 do 2 je grad bezbedan, svi frikovi su u Ritmu srca”. Ali ovo ti je zanimljivo. Prošle su godine i godine, i kaže meni Zipa Yoma: “Znaš ti kako si mene doveo na radio?” Ja sam je video negde u gradu u klubu kako đuska i rekao joj: “Super đuskaš, dođi na radio”. I ona mi kaže sad: “I ja sam došla sutra na radio.” Ja se toga ne sećam, ali eto, tako smo se mi skupljali. Nismo mi nikakve kurseve radija prošli, pa se upoznavali, nego smo se sa ulice popeli gore u Dom omladine i napravili najbolji radio koji je ovde postojao. Takav radio kada bi se pojavio sad, ceo Beograd bi bio na ulicama non-stop.Bonus video: Srđa Anđelić, scenarista i pisac

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=gostsraaneliscenaristaipisac-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="3589056"]