"Pitao se još 70-ih da li će ljudi kao Mihiz survati Jugu u ambis": Odlomci iz knjige o Branku Cvejiću (3)

Knjiga „Sa Cvejom“, o našem čuvenom glumcu Branku Cvejiću, u izdanju izdavačke kuće “Clio” i Fondacije “Moj Balkan”, na 410 strana, sačinjena je od čak 70 tekstova i intervjua, 188 fotografija i predstavlja važan dokument o izuzetnom umetniku i njegovim dostignućima u našoj kulturi.Knjigu je priredila Beka Vučo u saradnji sa uređivačkim odborom koji čine Ksenija Radulović, Aleksandar Milosavljević i Zoran Hamović. Uz dozvolu priređivača i izdavača, u pet nastavaka objavljivaćemo delove tekstova koje su pisali prijatelji i saradnici Branka Cvejića. Počeli smo sa glumcem Svetozarom Cvetkovićem, nastavili sa rediteljem Rajkom Grlićem, a sada je pred nama deo iz sećanja novinara Boško Jakšića.

"Cveja iz 'Kancelarije"„Kancelarija”, što je službeni naziv za odabrani kafić odabrane grupe, jedno je od onih tipičnih beogradskih mesta usamljenika koji su se iskrcali na pusto ostrvo posle brodoloma. Beograd sačuvan u oazama. „Kancelariju” određuje nekoliko faktora. Recimo, topografija koja nosi vračarski ekskluzivitet, jer svi stanuju na ne više od 15 minuta hoda do mesta okupljanja. Prvo je to bio kafić u Lozničkoj, potom u Požarevačkoj.Drugi činilac okupljanja je najčešće dugovečnost naših poznanstava, manje kao kalendarski podatak, više kao bliskost razmišljanja, navika i načina života. Mi iz „Kancelarije” različiti smo po mnogim aspektima, ali ne bismo dolazili sredom, četvrtkom i petkom u 13 sati da ne postoji neka vrsta starovremske civilizovanosti koja, kao antipod modernom desničarenju i nacionalizmu, vuče korene iz naprednih šezdesetih i sedamdesetih.

Cveja je sve to imao. Bio je antišovinista i građanin do daske u okruženju u kome je građanstvo obično šovinističko i antikomunističko. Možda je to pitanje naše urbane generacije, ali nije pripadao onima koji proklinju komunizam kao krivca za sve srpske nedaće – da bi se i sami po mnogo čemu pretvorili u autoritarce. Jednom je rekao da pamti šta je Mihiz govorio u bifeu Ateljea 212 i u „Srpskoj kafani” i da se još kasnih sedamdesetih pitao neće li takvi ljudi survati Jugu u ambis. Vrlo zrelo i vrlo rano. Prepoznao je Miloševića mnogo pre nego što se pravi Milošević pojavio. Tako je politika postala moćna i neizbežna spona okupljanja akademika, novinara, biznismena. Ima tu, naravno, razlika, ali sve su one nekako kozmetičke.Naš katalizator su slobodno mišljenje i omraz prema despotiji. Ponekad bi se u „Kancelariji” pojavio neki usamljen lik koji bi dugo ispijao kafu čitajući novine ili prosto zurio po dvorištu ispunjenom stolovima. Mora da je neki Ilija Čvorović, znao bi da kaže Cveja, ali njegovu zavereničku teoriju smo odbacili: zašto bi neko dolazio da prisluškuje ljude od kojih većina nije imala strah da javno iskaže svoje stavove. A ta mišljenja, iako su ponekad bila polemička, nisu bila nimalo nežna po vlast. Naprotiv. Time se u praksi demantovala teorija da je „Kancelarija” poprimala neke osobine masonske lože. Moguće je da se pripadnost pretvarala u svojevrsno ideološko i političko opoziciono bratstvo, ali tu se sve završavalo.I, za razliku od zvanične opozicije, uspevali smo da ostanemo na okupu i kada se nismo u svemu slagali. Imao sam utisak da je Cveja tako vaspitao i svog omiljenog Kiću, kotona koji bi se prvi pojavio na povocu, da bi kasnije ispod stola strpljivo slušao i gluposti koje su sastavni deo kancelarijskih ćaskanja. Imao je Cveja sve dobre osobine Starobeograđanina, ali je bio i Prečanin i nije se klonio te prečanske linije. Naprotiv. Bio je ponosan. Bilo mu je jako važno, i to mi je više puta rekao, što je njegov pokojni deda, gosn. prota Branko Cvejić zapisao kompletno tzv. karlovačko staro i otmeno prečansko crkveno pojanje. Dedine sveske i kajdanke sada su u Narodnoj biblioteci i sistematski se izdaju. Faktički, bez počivšeg dede to bi se sve izgubilo.Cveja je zaista dobro poznavao SFRJ-teatar. Imao je jasan stav o tome koliko vredi svaki režiser i svaki glumac na tlu bivše zemlje. S posebnim poštovanjem govorio je o tri osobe: Bojanu Stupici, Dejanu Mijaču i Vokiju Kostiću. Jovana Ćirilova je poštovao i od njega mnogo naučio. Nije ga ogovarao onako kako su ljudi uobičajeno ogovarali Ćirilova zbog privatnog života, ali mu se nikako nije dopadala upravnikova blagost prema Miloševiću. Kolege glumce nije uzimao na zub u vezi sa glumom, kao što mnogi čine, ali je one koji su se „prodali” vlastima osuđivao vrlo grafički. Sergeja Trifunovića je shvatao kao nedoraslo derište koje nije ni za šta osim za glumu. Šalio se jednom zbog komada Dundo Maroje, koji je reditelj Miroslav Belović postavio po renesansnom kodu: samo sa muškarcima.Njemu je pripalo da igra Petrunjelu, glavni ženski lik. Posle je bio kandidat da na Sterijinom pozorju dobije nagradu, ali zbunjeni žiri nije znao koju: za žensku ili mušku ulogu.„Sada bih bio in”, setio se Petrunjele tokom jednog razgovora o promenama pola. Naravno da smo mu rekli da bi mu bolje pripadala uloga debele Helge. Poslednjih godina izgubio je zbog bolesti gabarite Baneta Bumbara, ali i tako oslabljen nije gubio duh, mada je ne bez ironije znao da kaže: između odsustva duha i prisustva tela biram ovo drugo. Voleo je razne manifestacije života. Mogao je lepo da živi i bez bine.

Cveja je znao da anegdotama iz nepresušnog rezervoara pozorišnog i filmskog života razbije ponekad monotone priče o predsedniku i njegovoj kamarili, o korupciji i krađama, o pritiscima na medije, o tužnom stanju opozicije. Posebno je voleo pričice o Josifu Tatiću, čuvenom Taletu. Mi ga svi pamtimo kao Baneta i Listera, maestralne komične uloge, ali ponekad bi nam se poverio da je posebno ponosan na ulogu Pristava u ingenioznoj adaptaciji Krležine najveće drame U agoniji. Negde sam kasnije čitao da je tu pokazao da je vrhunski dramski glumac. Rekao je da mu je tada dosta pomogao Bogdan Diklić, isti onaj Dik koji ga je toliko nervirao svojom zenbudističkom sporošću tokom partija pokera.Bila su to davna vremena kada je nastala glumačko-novinarska internacionala pod imenom „Tri pa jedna”. Najčešće je pričao o svom velikom prijatelju Peci Ejdusu, ali ne i otkako je on prvi napustio „Kancelariju”. Valjda mu je to bilo bolno. „Vodi računa”, rekao mi je posle Pecine smrti aludirajući na zajedničke partije pokera, „sada se igra na ispadanje”. Nije mu se dalo. „Ispao” je sledeći. Sada lako mogu da imaju kvorum i organizuju partiju negde Gore...Knjigu SA CVEJOM po ceni od 3.234 din (30% popusta) možete poručiti na: [email protected] i [email protected] tel. +381 11 3035 696 +381 63 220 870, IP CLIO, Gospodar Jovanova 63, 11 000 BeogradBonus video: “Sa Cvejom” – knjiga o Branku Cvejiću, legendarnom Banetu Bumbaru s malih ekrana