Piše Dragan Ambrozić: Kim Gordon - "No Home Record"

Ona je oličenje njujorškog mega-kul životnog stava i ponos tamošnje art-rokerske scene. To što joj je sad skoro 67 godina i živi u Los Anđelesu, gde je i odrasla, što takođe iza sebe ima odličnu autobiografiju "Girl in a Band: A Memoir", te odnedavno i prvi solo album – manje je važno. Kim je odavno postala istorijska ličnost, kroz svoje trajanje u sastavu Sonic Youth (1981 – 2011), ali i kroz to što je svojim stilom i stavom pomogla da se svojevremeno definiše šta je to alternativni rok, kao pogled na svet tadašnje odmetnute omladine. Godinama, naime, nije bilo uzbudljivijeg rokenrol prizora od žilave Kim uokvirene letećom plavom kosom na sceni sa bas gitarom ili van scene sa crnim naočarima – dovoljno je to bila moćna slika da se ukleše u pamćenje mnogim devojčicama, koje su ohrabrene njom krenule da se bave muzikom i cene sebe malo više.

No, po sopstvenom priznanju, njeno osnovno interesovanje zapravo je sve vreme bila vizuelna umetnost – kad se na scenu popela kao članica grupe, imala je već 27 godina i nikakvo iskustvo sa sviranjem, ali zato mnogo smisla za teoriju konceptuale. Tako su i Sonic Youth bili samosvestan, intelektualan projekat, namerno osmišljen kao diverzija unutar industrije zabave, nastao na iskustvima panka i kratkotrajnog talasa "no wave" bendova poniklih u podrumima Njujorka krajem 1970-ih. Zato nije čudo da se i na svom debi solo albumu "No Home Record" (Matador) zapravo bavi konceptualizacijom muzičkog izraza kroz kolažiranje zvučnih impresija, pokušavajući da iznađe svojevrstan spoj likovnog razmišljanja o svetu i audio uzoraka.

Svaka od kompozicija nudi drugačiji čulni utisak i naraciju datu kroz teksturu zvuka – taj metod pokazuje da je Kim Gordon učila od avangardnih kompozitora, ali da primenjuje svoja saznanja na formu popularne muzike. Ova estetika sasvim je lična, i za razliku od mnogih autorki koje su se naknadno pojavile tokom digitalnog doba da nam grebu uši sazvučjem škriputanja sa laptopova – Kim ima da nam ponudi jednu suverenu autoritativnost doživljaja, što o njoj govori kao o pravoj umetnici na delu i pre svega osobi koja je nešto proživela u životu. Njene vinjetice ne nude nikakve zaključke, ali daju uvide u stanja i raspoloženja koja prepoznajemo kao deo svakodnevice oko nas, nenametljivo analizirajući posledice konzumerizma kao nečega što troši supstancu života.Producent i blizak saradnik bio je talentovani Justin Raisen, koji voli da najpre prouči svoje umetnike kao ljude, pre nego što uzme da radi sa njima. Impresivan pedigre ovog reditelja zvuka podrazumeva saradnju sa već čuvenim savremenim čudacima i radikalnim inovatorima kakvi su Ariel Pink ili Yves Tumor, ali i legendama kao što su John Cale ili Michael Stipe. Sigurni smo da je upravo njegov touch doprineo modernoj oštrici ovih komada, među kojima se ističu „Sketch Artist“, gde susrećemo Kim kao profesionalnog šofera bogatih; „Murdered Out“ u kojoj se negiranje brendova izdiže na nivo novog pogleda na život; u sličnom ideološkom tonu nastavlja se klasičan rokerski noise napad „Air BnB“, a tu su i iščašena elektro-minijatura „Paprika Pony“, kao i svakako najnežnija numera „Earthquake“, što podcrtava ovu sentimentalnu storiju o digitalnom svetu koji je pošao naopako, jednim intimnim, ljubavnim komentarom. Ovde je rokenrol kao forma sasvim razbijen, zato što ga je ovaj svet rasturio, jer mu više ništa organski emotivno nije bilo potrebno – ostala nam je samo neka vrsta apstraktne rok muzike, koja je izgubila svoj oblik, ali nije izgubila živost, pa ni onaj paradoksalni groove i poneku kimgordonovsku hippie nežnost...Kim Gordon takođe je iskrena, neposredna, ne mnogo zahtevna, čak kućevna osoba, kako se ovaj promoter seća rada sa njom (koncert sa Ikue Mori, specijalno izdanje konferencije Resonate, leto 2012, Dom omladine Beograda). Apsolutno sam siguran da se i ovaj put savršeno lepo zabavila, otkrivajući pre svega samoj sebi svoju solističku tačku, dok je svet inače uvek prati.