37. Grad teatar Budva: Plesno-pozorišni komad inspirisan romanom „Beguni“ Olge Tokarčuk, koreograf i reditelj Staša Zurovac, Scena između crkava u Starom gradu.
Čudesan svet Olge Tokarčuk, doveden u izazov telom (koreograf i reditelj Staša Zurovac) i zvukom (Aleksander Balanesku), proizveo je uzbudljivu predstavu „Beguni“ – inspirisanu njenim istoimenim romanom – koja nam pojašnjava smisao nove normalnosti u kojoj boravimo. Ako je sve u super-pokretljivosti sadašnjice krenulo od davnašnje hrišćanske sekte pobunjenika – što su neprekidno hodali svetom ne bi li zbunili zlu silu i time naudili njenoj moći – već neko vreme imamo posla sa permanentnim nomadima, putnicima iz nužde ili razonode, upravo ovisnicima o premeštanju svojih egzistencija blizu ili daleko od zavičaja.
Taj (pre)okret iz drevno spiritualnog u visoko-tehnologizovano svakidašnje, začinjen pandemijom, ratovima, traumama, katkada i mirnodopskim, sve u svemu ličnim unutrašnjim nemirom – ključna je filozofija čovečanstva ovog trenutka.
„Beguni ili stranici (putnici), ogranak su sekte bespopovaca. Sektu je osnovao izvesni Jefimije iz Perejaslavlja, krajem XVIII veka. Beguni smatraju da je carska vlast čulno ovaploćenje antihrista, a duhovna i građanska vlast je njegovo ispoljavanje. Zbog toga se kriju i beže ne bi li tako prekinuli sve veze sa društvom i izbegli građanske dužnosti koje su vidljivi znaci antihristove vladavine: služenje vojnog roka, lična dokumenta, zakletve, plaćanje priloga i poreza. Svako ko želi da prihvati podvig lutanja, mora da primi novo krštenje. Sem lutalica u pravom smislu, ‘beguncima’ pripadaju mnoga lica tzv. ‘nastanjenih’, koji žive na jednom mestu i skrivaju ‘begunce’ od gonjenja“. (Veliki pravoslavni bogoslovski enciklopedijski rečnik, tom I. – Novi Sad: Pravoslavna reč, 2000)
Svačiji život može pod određenim uslovima da stane u kofer. To je naoko tužna činjenica u vezi sa ljudskim individuumom novog milenijuma, ali kao i u svemu, imate putnike patnike i putnike šminkere, bezbrižne turiste i istinske begunce od ugrožavajućih okolnosti svog dotadašnjeg položaja. U slučaju onih koji putuju iz zadovoljstva i eventualne radoznalosti da upoznaju druge i drugačije – čitavi prodajni lanci posebno osmišljenih artikala tu su da premoste apsolutno svaku etapu fizičkog izmeštanja ovakvih hodočasnika novog doba.
Njihovi koferi su veoma ’fensi’ dabome, odeća u svakom detalju primerena iskušenjima lokalne klime i još u većoj meri modnim preporukama sa ’viših’ mesta, jezik sporazumevanja podrazumevajući je ’engleski’, olakšan od bilo kakvog dubljeg smisla, ali zato opskrbljen svim neophodnim frazama što direktno vode ka cilju/gejtu.
Oni drugi, kojima je nesreća za petama, na železničkim peronima, autobuskim ili aerodromskim terminalima, deluju nam poput mesečara izgubljenih u mnoštvu, a opet toliko upadljivih sa svojom jarkom neprilagođenošću skitnice i markantnim očajem bezumnika što je zanoćio u jednom gradu, zemlji, kontinentu, kulturi, vremenu, a osvanuo negde u tuđini koju ne poznaje niti razume, a ni ona njega.
Ukratko, svi srećni putnici nalik su jedni drugima, svaki nesrećan ’begun’, nesrećan je na svoj način.
Plesno-pozorišni komad „Beguni“, koreografa i reditelja Staše Zurovca, inspirisan pomenutim romanom nobelovke Olge Tokarčuk, u program Grada teatra Budva donosi dah upravo takvih avanturista koji su ipak slični među sobom u svakom veku. Suštinski anarhizam njihovih bića, zanesenost takvih učesnika – nama, nedotaknutim tom egzistencijalnom groznicom, potpuno nepoznatim – saobraćajem višeg reda, čini da oni na scenu stupaju sa nelagodom vagabunda koji se baš i ne snalazi, premda mu je kretanje takoreći u krvi, a bezdomnost i prezir prema nepokretnoj imovini kraljevski otmeni. Junaci ovog komada imaju svoje mušice, svoju eleganciju i svoju nesnađenost.
Njihovo srce tuče za daljinama, opijeni su samim prelaženjem distanci kao halucinogenom, njihovi životi ne pripadaju nigde, iako se pojavljuju svugde. Ali i to tek na časak, dok se ne obave putničke formalnosti i nastavi dalje, bez zaustavljanja, bez osvrtanja unazad.
Prevladavajući doprinos predstavi bez sumnje daju plesači – Juko Harada, Nurija Himenez Vilaroja, Kasija Vrbanac, Lucija Kukor, Hulijana Vargas Rodrigez i Nikola Prato. Oni omamljuju vaš vid, odvažnim, emancipovanim kretnjama, tretirajući svoje sopstvene kofere u rukama i njihove sadržaje kao tek partnera u zanesenom plesu sa sopstvenom sudbinom. Ali, čuveni Balanesku kvartet, nama dobro znan još od dana 1990-ih u Beogradu, donosi važan čulni kvalitet ovoj predstavi u izvođenju uživo.
Muzika violiniste Aleksandera Balaneskua i njegovih kamarada (Juri Kalnic – violina, Kristofer Picilides – viola, Nikolas Holand – violončelo) divlja je i neukrotiva, zaumna i začudna. Tek što pomislite da ste u njoj prepoznali tango, ona se promeni u mađijski narodni ples, pa potom zadobije eleganciju kakvog antičkog prizora, zaleđenog u vremenu, preobrativši se namah u transcendentalni rejv koji kao da je ispratio svečanost „velikog praska“. Ova muzika, pri tom, pospešuje istu takvu nepripitomljenost igračkih gestova.
Oni su promišljeni dabome, no u isti mah i osetljivo prenadraženi, oni bi želeli da putnik kojeg su zaposeli sledi dosledno svoju liniju, ali su svesni iznenadnih doživljaja, lutanja čula, zavodljive mogućnosti da se pravila prekrše, muke koja ima na umu samo jedno – da ne bude ulovljena, predvidljiva, saterana u ćošak i zarobljena u stvar. Ova muzika podučava vas ljubaznoj pobuni gubitnika, neshvatljivom iskakanju iz kolotečine, koliko god za našeg putnika ona korisna bila.
Predstava „Beguni“ govori o ljudima kojima je putovanje jedina mogućnost. Oni ne spadaju nigde. Priviknuti ili ne na menjanje mesta boravka, na stalnu količinu nepoznatih lica koja kraj njih promiču – i u koja se i sami ubrajaju – oni otržu od prolaznosti svoje vlastite momente postojanja u stalno promenljivom sastavu nevidljivog čovečanstva, što dane i noći provodi potucajući se po svetu.
Možda ste se nakon ovih budvanskih „Beguna“ zapitali – a ko sam ja, odakle dolazim, kuda sam se zaputio/la? I, može biti, da je sa pronalaženjem odgovora bilo teško, jer je brzo premotavanje trake unatrag još nedavnih sati, a kamoli dana, meseci… raznelo u paramparčad ma kakvo saznanje koje bi mogla priuštiti kamera vašeg vida, sluha, dodira. Užas percepcije došao je po nas otkinut od nauma, ali mi za to uopšte nismo krivi. Ili, ipak? Ko to zna.
Bonus video: Predstava „Deca“ – Narodno pozorište u Beogradu
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar