Podeli
Foto: Privatna arhiva

Antirecenzija novog albuma i koncerta Amire Medunjanin.

Piše: Sergej Trifunović

Taj dan mi je doša Radenko iz Grblja. On je ustvari doša iz Budve, al’ ja volim da kažem iz Grblja. Nakon fenomenalnog slatkog kupusa sa slaninom (remek delo autora Borisa Miškovića iz Titograda) Radenko je insistirao da pođemo do “Krojača”. Nisam baš fan pomenutog kafića, ali tamo je sedeo njegov kum Glogovac I ja sam razumeo koliko mu to znači, pa sam pošao bez reči.

Malo pre toga, dok je prštao kupus, zvao me Jagodinac da mu nađem dve karte za Amiru u Kombank dvorani. Moj mozak je uvek veran starim nazivima ulica, pa sam u prvi mah mislio da se radi o Areni, Štark Areni. Tamo su radikali doveli svoje ljude, pa reko nemam koga da zovem. Onda sam, pošto je Jagodinac uporan, shvatio da se radi o besmrtnom Domu sindikata. A, to može. Taj objekat je kupio, sredio i preuredio moj drug Igor Stanković, ozbiljan ljubitelj I poznavalac svake umetnosti. Čitaj: ludak nepojmljivih razmera. Ok, završavam karte. U “Krojaču” kreće ona sentimentalna i napeta atmosfera, ja samo gledam da držim Radenka da mi se đe ne raspadne. Usput se, naravno, i sam raspadam. Bežati odavde. Napolju počinje da pljušti, covid schedule na snazi, nema ni gde dalje da se ode, sve radi do 23. A vreme bežanju.

Reče Jagodinac da Amira nastupa u Domu sindikata. Nije baš neki potez, iz derta u dert, a i slušao sam je barem 35 puta u 17 različitih muzičkih postavki od Ante Gelo dve gitare do Bojan Zulfikarpaśić i kompanija, kapiram, nema baš šta novo da me iznenadi, a Zulfikar sigurno ne svira, jer javio bi mi se da je u Beogradu. Al’ ajmo. Radenko mi psuje sto majki i preti da ću ga zapamtiti dok se penjemo uz Francusku po pljusku. Nijedan taksi nas neće, jer nam je Mile, moj osmomesečni vučjak, treći putnik. Izdrži Grbalj, jesi Obilić ili android, derem se po kiši, Grbalj kune, ja mu ne govorim đe ga vučem s vučjakom, samo mu obećavam da će u drugom minutu kad dodjemo đe smo pošli, zaboraviti sve muke. Ne sećam se da smo ikad pominjali Amiru, al’ znajući mojega Radenka, on to sigurno voli I štuje. Izdrži, bićeš mi zahvalan. Nije mi teško da prosipam obećanja, koj sam moj naučio za dve godine u politici.

Dođosmo nekako. Malo naprsnuti od rakija i sete, sa sve nemačkim ovčarom koga ipak vezujem dole u holu i objašnjavam mu da nije prigodno da ga uvodim unutra, što je glupost i slab izgovor, jer je moj Mile pored mene postao ozbiljniji poznavalac muzike od 50 odsto publike unutra, al’ šta da radiš. Upadamo na galeriju. Dole na sceni, je Amira, i samo jedan čovek sa harmonikom. Povratak korenima, aj baš da vidimo. Elementarni sevdah, fali samo vatra i srtcha. Provaljujem da je taj čovek s armonikom, Mustafa Šantić, moj Mostarac, osnivač legendarnog Mostar Sevdah Runiona, u kome je violinu svirao moj počivši ujak Neđo Kovačević. MSR je Ry Cooder ovih prostora. Modernim restoranskim rečnikom, redefinisao je neke bazične muzičke postulate Balkana, od sevdalinki, vranjanskih, makedonskih, ciganskih, do autorske muzike koja je iz tog izvora nastala, Ljiljanu Batler, Esmu Redžepovu i nezaobilaznog Šabana. Bajramovića, naravno. Jedan je Šaban, ostalo su šabani.

Mustafa Šantić i Amira Medunjanin, Foto: Nemanja Đorđević/Long Play

Taj album sa Šabanom, nazvan jednostavno “Gipsy Legend”, snimljen negde nekad u Holandiji, na mojim top ten listama koje uvek variraju od vremena i raspoloženja, uvek ima svoje mesto. Uz “Frank’s Wild Years”, Tom Waitsa, “Graceland” Paul Simona, “Abbey Road” Bitlsa, “Dark Side of the Moon” Pink Floyd, savršenstvo u svakom otpevanom i odsviranom tonu, produkciji, večna inspiracija i uzbuđenje, svaki put kao da ga prvi put slušam I tako već 15 godina. Šantićeva harmonika u “Avaj Avaj mo Čavo”, spora, moćna, svedena do ispiždjujuće jednostavnosti, svirana pod dobrom ručnom u ritmu i tempu, sa neponovljivim i jedinstvenim glasom Bajramovića, harmonika je kakvu nikad niko nije čuo ni odsvirao pre ili posle toga. I ta pesma je za mene barem, jednako moćna kao “Because”, “Time”, “You’re innocent when you dream” ili “Gumboots”.

Amira je već sišla u publiku, došli smo negde na pola certa, ne znam šta ide, rakija je učinila svoje, ali se dobro sećam da mi neki čudni tamnoplavi trnci silaze niz kičmu na pola numere, baš kao onomad u Soko Štark Areni koja je tad bila Kombank, kad sam isto tako ne očekujući ama baš ništa, otišao da prvi put u životu gledam Nick Cave-a koji me izvrnuo najmanje 53 puta to veče i otišao kući kao njegov najveći fan na kugli zemaljskoj. Umetnost je ili čista emocija ili nije ništa, reče neko I bi u pravu. Ta strela, odapeta iz ruke subjekta odnosno umetnika, nepogrešivo nalazi put do grudi bilo koje publike, koja uopšte ne mora da poznaje niti materijal izvodjača, niti univerzum iz koga subjekat dolazi. “KAD HOĆEŠ DA TE CEO SVET RAZUME, PRIČAJ O SVOM SELU.” reče neki Nobelovac. Nepogrešivi dokaz za ovu tvrdnju su face svih mojih američkih poznanika i prijatelja kojima sam puštao upravo “Gipsy Legend” MSR&ŠB, face koje se krive u nešto što nepogrešivo ima samo jedno ime. Dert. Dert se odvijao i u Domu sindikata to veče. Najcrnji, derutni dert. Šantić je odložio harmoniku i dohvatio se klarineta, samo jedan instrument dakle u pratnji Amirinog čarobnog glasa, koji je, ogoljen i sveden, razdirao moj duhovni G-spot o kome je verovatno i Aristotel napisao ponešto. Jašta bola’, manje je više, i u arhitekturi u kojoj je ova sintagma nastala, tako i u muzici i glumi. Što reče još jedan besmrtnik, Petar Kralj: ’Tragedija? To je lako. Što tiše pričaš, to više plaču.” Šantić-Medunjanin su tiho krunili naš nervni sistem pevajući nam Eshila i Sofokla i dok smo Radenko i ja lili suze na galeriji, oni otpiliše neku predivnu koju nikada nisam čuo, ali sam napola shvatio, da je bez greške Silvanina. E, to je umetnost, rođaci. Kad prvi put čuješ pesmu i to u izvođenju drugog autora, i znaš odmah čija je, iako je nikad pre toga nisi čuo. Potvrda dolazi u sledećoj rečenici pevačice, koja kaže kako je to pesma sa njenog novog albuma, o kome sam jednako imao pojma kao i o njenom koncertu u Domu sindikata, kako je eto morala nešto uraditi kako bi sačuvala srce i zdrav razum u doba korone, jašta sestro preslatka.

Amira Medunjanin na koncertu u Kombank dvorani, Foto: Nemanja Đorđević/Long Play

Pred sledeću numeru, dok Šantić ulazi harmonikom u nešto što odmah prepoznajem kao uvodne taktove “O ciganko moja”, Medunjanin veli kako nisu sve pjesme mogle uć’ na taj album posvećen Tomi i Silvani, jer je stvarno bilo teško napraviti odabir. Album Tome i Silvane..?! A tu smo dakle…kreće “Ciganka”, uz “Što se mora kad se voli da se rastaje”, moja omiljena Tomina, sad ja malo plačem, Radenko me zagrli, kao da me teši pa se rasplače još jače. Par ispred nas, verovatno zgrožen ovom slinavom gej scenom, diže se i odlazi u poslednje redove. Pomislim kako bi i Mile plakao sa nama da ga nisam privezao dole u holu. Neka, to je malo dijete, takoreći štene, ne trebaju mu emotivni šoci. Amira napravi I mali brejk, te najavi gosta, predivnu Tamaru Jokić (kažu i prelepu, ne znam, nije skidala masku) ona oduva neku Španiju ili neki komšijski fado, posle njih dve zajedno otpevaše “Jovano Jovanke”, i taj stereotip je možda jedina zamerka na ovaj koncert, da ne bude su me platili da pišem panegirik, a i da ja budem do kraja ja, pa eto, i da priserem koju.

Na kraju ovog događaja, koji je bio toliko fantastičan u zvuku, izvedbi, prostoru, da su se galerije videli ”krupni planovi” i čula svaka neotpevana misao, moj Radenko i ja smo sišli dole da se pitamo sa umetnicima. Konačno sam imao čast da upoznam Muju Šantića i da se međusobno udavimo u priči ko je veći poštovalac čijeg lika i dela. Amira, koju sam kad smo se upoznali odmah prozvao Sabira (u vicu, ime muslimanke koja radi u računovodstvu) sišla je dole da se slika s publikom, a ja priđoh da odma’ pazarim taj novi CD. Opa bato, ima i na vinilu i to duplom, pokažem ja Šantiću jer sam ga netom pre toga peglao kako “Gipsy Legend” mora da doživi vinilsko reizdanje. Album, nazvan jednostavno “For Him and Her” (moguće moja druga i poslednja zamerka, možda je bilo lepšije Za Njega i Nju) sam odneo potpisan naravno gajbi i evo ga već treći dan i četvrtu noć, besomučno okrećem. A, B, C, D, pa onda: D, C, B, A. Pa onda kombinujem: A, D, B, C. Itd.

Mustafa Šantić, Sergej Trifunović i Radenko iz Grblja, Foto: Privatna arhiva

Pa aj da krenemo otpozadi: fantastičan odabir pesama. Neka i nema “O ciganko moja”. Odabir, ne po nekom ključu, kao jedna Tomina, pa jedna Silvanina, ne. Nego onako, po nekoj nevidljivoj, prilično tačnoj i beskompromisnoj vertikali. Čini mi se u omjeru 10:3 za Tomu, ako računamo onu jednu zajedničku koju je Toma napisao Silvani, ona to snimila, a onda i on naravno, jer to je penal koji mu niko ne bi oprostio da ga nije opalio, svoju, mušku verziju, “Šta će mi život bez tebe draga/i”. Al’ pazi sad, to nije A1. Ne, to je B1. Ne znam zašto, ali tačno onako kako treba da bude. Sve je tu: “Rane moje”, “Što se mora”, “Danka”, “Srećo moja”, “Što te večeras nema…” solo dert u četiri zida. For Kuku and lele. I sve je tako… elementarno, svedeno, redukovano, a jebeno moćno i gađa tačno gde treba i kako treba. U najviše četiri instrumenta, harmonika, kontrabas, klarinet i bongosi. U jednom trenutku uleću nekakve violine, i to se lepo čuje da je jedna violina, snimljena iz više puta, gde se vešti i maštoviti producent, fantastično poigravao ubacujući ih kao tepih kvartet i vraćajući u solo varijantu da samo terciraju vokalu. Ti tako simplifikovani aranžmani, ponekad u celom versu samo sa basom u pratnji, nisu ni džez ni narodnjak, a sve su. Pada mi u uho, da Amira vrlo često, pevajući Njega, udara u donje lage koje nisu njen alt. Skoro do ivice čujnosti. Odmah je jasno da to nije njen prirodan tonalitet, što može da znači samo jedno: ona nije transponovala harmoniju da je prilagodi svom tonalitetu, već je pevala originalan, Tomin. Jebote, ko je ovo radio.

Pošto sam preuzbuđen otkrivajući sloj po sloj, ljušteći luk kao Ginter Gras, zaboravljam da ime producenta možda piše i na albumu. Grabim telefon da zovem Sabiru (koja mi je jedared priznala da je fakat, prije no je počela pjevat’, stvarno i radila u računovodstvu), nemam broj. Puštam poruku Dinu Šaranu I Kugli da mi pošalju njen broj, obojica mi šalju Bekimov. Đe ću joj sad bola zvat muža u ova doba. Znam ko zna. Zovem Zulfikarpašića, ovaj menja neke prevoze iz Monpeljea do Pariza, gleda da utekne kući do novog režima kad Francuska zatvara čitave gradove zbog jebenog kovida i zle mu sestre korone. Uspevamo da se nabodemo iz trećeg puta.

“Burazeru…otišo sam sinoć da gledam Amiru I Muju… ono je… znaš šta, bez ljutnje, ono je bolje od svih postava u kojima ste svirali. To je jebeno genijalno. U tačku.”
“Jel da? Dopalo ti se?”
“Dopalo? Dopada mi se krempita i šnenokla, ovo me je raznelo kao ceo Nick Cave sa Warren Ellisom i još pet ortaka. Nego molim te, ko je ovo producir’o?”
“Pa ja.”
“Ti??”
“Pa reko sam ti pre pet meseci da to radimo, ti si me pito jel ima neki tvoj omiljeni Toma, ja sam ti reko nema I ti rezignirano nisi hteo da slušaš dalje.”
“Dobro, bre, pusti mene, kad ćeš više da naučiš da sam ja kreten. Ovo je nenormalno. Šta bre fali, ništa ne fali, šta pričaš čoveče božiji.”
“Pazi, ja sam ja sam slab sa Tomom, faktički sam ga otkrivao poslednjih godinu I po dana dok smo ovo radili, i baš smo bacilli sve te plug-innove, da zvuči kao stari snimak…”
“Ma ludilo, onaj kontrabas..”
“Haha, nije kontrabas, to je električni bas snimljen da zvuči kao kontrabas, upao si u sve zamke koje smo montirali…”
“To ti dečko laži svoje Francuze da je to električni bas, nemoj meni da prodaješ…”
I tako dalje.

Ok. Morao sam ovo da ispljunem i podelim. I uputim vas. Dakle, “For Him and Her”, Amira Medunjanin. Ko ima gramofon, obavezno da kupi ploču. Dok ja budem obrađivao Šantića I Zulfikarpašića, da dva remekdelična albuma “Gipsy Legend” i “Koreni”, moraju posle 20 godina doživeti vinilska reizdanja, vi slušajte ovo. Na ripit, da sačuvate zdravo srce i zdravu pamet dok sejmeni, Covid&Corona, idu nispolje i lance donose. Pa mi recite, evo živ nisam, jesam li vas išta slago. A mene, ako se sete na međunarodni Dan Recenzija, sete…
Aj živeli, i nek uzmu lektor i slovoslagač šta će.

Komentari

Vaš komentar