Da živimo u sasvim podeljenom društvu, vidljivo je na prvi pogled. Ali, opet se, kao u neka stara vremena, pojavio pojam podobnih i nepodobnih građana, onih koji bi smeli i onih koji ne bi smeli da prime vakcinu!? To već postaje pokazatelj ozbiljne društvene patologije. Previše su se zaigrali rečima promoteri taloid(iot)izma, to obolenje metastazira do nezamislivih razmera.
U prethodnoj nedelji jahali su na slučajevima prijavljenih silovanja u popuarnoj, prestoničkoj školi glume: pretresen je svaki dostupni detalj iz istrage, svaki nedozvoljeni dodir, svaka sumnjiva poza… Nije to bilo u interesu javnosti. Taj detaljistički sadizam, to novo iživljavanje najpogubnije po žrtve, služi prvenstveno naduvavanju tiraža. A i taj nepotrebni detaljizam samo je ponovno silovanja žrtava – ono verbalno, koje podstiče nazdravu radoznalost publike. Tim detaljima nije mesto u medijima, oni bi trebalo zauvek da ostanu u diskreciji profesionalno sprovedenog istražnog postupka.
Jedna posledica sve te medijske halabuke imaće, međutim, pozitivne efekte. U svim epohama, od antičkih vremena do danas, žene su bile večiti objekat individualne i kolektivne muške agresije. Dugačka je istorija silovanja, stara koliko i ljudski rod. U grčkim mitovima slavljeno je zlostavljanje žena a predatorstvo je veličanano kao poželjno mužjačko ponašanje. Tiranin (Tiberije, Kaligula, Neron…) je, po pravilu, bio nesposoban da kontroliše strasti, on slavodobivo prisvaja tuđu imovinu, siluje žene i kćeri protivnika kao i svojih podanika. Nasilje nad ženama (i decom), kao čin lišavanja ugleda pobeđenih, slika je svih ratova u istoriji, sve do ovih na našim prostorima, tek prohujalih. Žensko telo je bilo i ostalo objekat osvajanja i prisvajanja. Nekažnjivost tog nasilnog čina, tokom patrijarhalnog društva, rezultirala je viševekovnim ćutanjem žena o nasilju. Silovanje nije bilo samo prećutkivano i tolerisano, ono je bilo i valorizovano.
Sada su žene, najzad, pustile glas protiv tog večnog zlostavljanja. Milutin Jeličić, bivši predsednik opštine Brus, najzad je otišao u zatvor. Doduše, samo na tri meseca. Marija Lukić, njegova saradnica, koja je platila najvišu cenu isterivanja pravde, istinska je heroina tog nezaustavljivog, ženskog pokreta otpora ovde, kod nas. Lavina priznanja njenih naslednica zaustaviće nasilnike koji su do skora računali sa nekažnjivošću svog nedela. Siledžija se ne rađa, to se postaje – napisao je Florijan Beson, doktor srednjovekovne istorije na Univerzitetu Pariz – Sorbona, koautor studije o kulturi silovanja u prethodnim vremenima. Odlična parafraza čuvene rečenice Simon de Bovoar. Samo da ta nova klima ne prohuji sa epohama. Kažu da je u XVI i XVII veku u lovu na veštice spaljeno 9 miliona žena jer je njihova snaga počela da brine vlastodršce koji nisu birali načine da ih vrate na „njihovo mesto“.
Spadam među pažljive čitaoce štampe i portala, gledaoce i slušaoce. Profesionalna deformacija. Juče sam sticajem okolnosti pročitala tekst čijem sam nastajanju slučajno prisutvovala. Zdravka je pozvala novinarka portala nova.rs, Jelena Koprivica, da da izjavu o gubitku velike glumice Mire Furlan koja je igrala u njegovom filmu „Braća po materi“. Zaboravila sam taj detalj, a onda mi se javilo nekoliko prijatelja da pohvale tekst koji je u međuvremenu objavljen. Pročitala sam ga i osetila istinsko zadovoljstvo zbog retkog profesionalizma novinarke koja je odlično nadogradila tekst, interpretirala izjave, stavljajući ih u kontekst razumljiv svakom čitaocu. Za razliku od drugih izjava, datih istim povodom drugim medijima, ovaj tekst je zaslužio najvišu ocenu. Kao profesorka novinarstva, pozvala sam novinarku da je pohvalim, znajući koliko to novinarima znači. A onda je stiglo neočekivano priznaje i meni: „Pa ja sam vaša studentkinja“.
Dirljiv trenutak u ovoj, po svemu oko nas, zimi našeg nezadovoljstva.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar