2
U utorak smo obeležili prvi rođendan mog unuka Mirona. Rođen u vreme korone, 27. aprila 2020, svih 365 dana svog života raste u pandemiji.
Slikovit podatak za njegovu potonju bografiju, potresan za start u život koji je pred njim. Miron ne reaguje iznenađeno što ne skidam masku kada dođem da ga vidim. U njegovom vidnom polju maska je deo garderobe, kao šal ili šešir. Radosno je, nasmejano dete koje upravo uči da hoda. Neustrašivo prelazi male razdaljine između dva komada nameštaja, ume dobro da padne, ustvari oprezno da se spusti na dupence.
Ne ide u jaslice jer je mama stalno kod kuće, manje vremena je napolju nego što je na njegovom uzrastu provodio njegov stariji brat Maksim, koji će ove godine poći u školu. Miron je društven i deluje rasterećeno, iako viđa mali, ograničen broj ljudi. Ređe je u društvu vršnjaka, ali se u parku istinski obraduje kada vidi psa, privlače ga i iznenađuju ga glubovi koji kljucaju pored kolica. Njegov univerzum je sužen, on toga nije svestan, a koliko će to trajati i kakve će posledice ostaviti ne možemo ni da pretpostavimo.
U anketi koju u emisiji „Pregled dana“ komentariše odlična novinarka Jelena Obućina, saznajemo da se naša deca, čije je detinjstvo obeleženo koronom “mentalno i fizički raspadaju”! Jer, pored pandemije izloženi su i infodemiji, poplavi vesti iz najraličitijih izvora, često neproverenih. A ona, infodemija je opasna koliko i pandemija. Deca nam mnogo vremena provode na društvenim mrežama koje su postale zamena za aktivan život, za druženje sa vršnjacima. Ljudsko prisustvo, komunikaciju uživo, lekoviti dodir, zamenjuje im to manično surfovanje internetom… Rođeni u doba onlajna, oni skoro ne umeju da se druže. Pogledajte samo šta rade kada su zajedno napolju: sede i opčinjeno bulje u svoje telefone.
Prema istraživanju američkog „Insituta za medijske studije Pokazivač (Poyinter )“, iako se planeta i bukvalno davi u preobilju informacija, najveći broj ljudi je neinformisan, odnosno loše informisan. U Americi, više od polovine građana do vesti dolazi onlajn. Ne znajući da li su te vesti proverene, tačne, istinite oni ih, ne razmišljajući o tome uopšte, dele dalje. Pa kako onda razlikovati činjenice od fikcije, kako se odbraniti od lažnih vesti i pogubnih teorija zavere? U vreme pandemije i izbora, dezinformisanost može da bude, i bukvalno, pitanje života, smrti i demokratije, stoji u zaključku istraživanja. Kod nas se pitanjem medijske pismenosti, koja je preventivni lek, vakcina, protiv lažnih vesti, godinama sistematski bave u izdavačkoj kući Clio, ne samo objavljivanjem dragocenih knjiga u svojoj biblioteci ‘’Multimedia’’ nego i organizovanjem skupova, obuke, tribinama po Srbiji, gde stručnjaci pomažu građanima da unaprede svest o društvenim mrežama i da se korisnici vesti obuče kako da razdvoje činjenice od fikcije.
Mene ovih dana posebno interesuje fenomen javne tajne. Suočeni sa epidemijom afera, pitam se šta smo sve svi mi ovih godina znali, videli, čuli – a ćutali smo. Ako je ćutanje odobravanje, da li smo svi mi saučesnici u bezbrojnim aferama? Ako živimo šitom zatvorenih očiju, kakva je uopšte naša slika o nama kao ljudima? Koliko su mediji kreatori stvarnosti u kojoj slušamo samo jednu stranu, nemajući celovitu sliku o stvarnosti. Pa o lokalnom šerifu većina misli kao o dobroćudnom domaćinu koji je unapredio svoj kraj a manjina kao o feudalnom vlastodršcu koji raspolaže životima podanika.
Od depresije i odsustva perspektive uspešno se branim knjigama. Retko mi se dogodi da su sve tri knjige koje sam pročitala prethodnih dana – istinsko slatko od reči. „Moj mačkoljubivi život“ Svetlane Slapšak (Štirak ) pročitala sam u dahu proživljavajući ponovo svoju mladost, godine studija, prvo zaposlenje, godine otpora, raspad zemlje koju smo voleli, lomove koje nam je doneo kraj 20. veka i na čijim ruševinama živimo početkom 21. veka.
„’Flajšman u škripcu“, Tafi Brodeser Akner ( Laguna ) „roman-trojanski konj“ kako piše na koricama, suočio me je, na uzbudljiv i podsticajan način, sa pitanjem znamo li mi stvarno ko smo i sledimo li slepo samo svoju, ličnu priču, ne znajući uopšte ko su naši partneri, deca i bliski prijatelji, jer nismo u stanju da se udubimo u njihove sudbine, da razumemo njihove razloge, stavove i argumente. Još manje u njihove postupke.
„Asimetrija“, Lise Halidej (Štirak) je roman na listi deset najboljih knjiga „Tajma” i „Njujork tajmsa“. Čine ga dva, naizgled neskladna dela, oba se dešavaju u savremenom svetu, posle dramatičnog 11. septembra. Glavni likovi su jedna moderna Alisa u zemlji čuda i jedan uspešan imigrant, lekar u Americi, izložen neopravdanoj torturi na aerodromu samo zato što je poreklom iz Iraka. Briljantno napisana, ovo je knjiga o nejednakosti u savremenom svetu – između mučkarca i žene, mladosti i zrelosti, nasilnika i žrtve, moćnika i svih ostalih u današnjem svetu, toj neobičnoj slagalici, u kojoj tako malo zavisi od nas.
