0
Ovim rečima naslovila je knjigu o velikanima svog vremena Fransoaz Sagan.
U protekli ponedeljak i utorak Beograd, Srbija, region, Evropa, oprostili su se od dve ličnosti: od Minje Subote, inženjera elektrotehnike, mizičara, kompozitora, pevača, scenariste, TV voditelja, pisca, fotografa i, od Dude Ivkovića, inženjera rudarstva, košarkaša i jednog od najuspešnijih evropskih košarkaških trenera svih vremena. U doba koje ćemo pamtiti i kao vreme smrti, ovi rastanci od legendi sporta i muzike pokazali su nam da su suze, kojima se ovde baš previše ne veruje, još uvek ok.
Minjina supruga Branka bila je moja naslednica na mestu glavne urednice ’’Bazara’’. U isto vreme rodili su se njihov sin Miloš i moja kćerka Mia, u kolicima smo ih šetali po Tašmajdanu, slavili smo zajedno njihove rođendane. Završili su dva fakulteta u istoj ulici, u Jove Ilića na Voždovcu. Delili smo godinama nas četvoro, Minja, Branka, Zdravko i ja, ložu u ’’Madlenianumu’’. Kada nas je, u decembru 2018, Branka prerano napustila, zajedno smo je ispratili. Govorila sam, po Minjinoj želji, na njenom ispraćaju i na izložbi njenih slika koju je Minja potom organizovao.
Kada pokušavam da moji unuci Maksim i Miron malo miruju, puštam im Minjine kompozicije.
– „Deca su ukras sveta“, „Razbole se lisica“, „Išli smo u Afriku“. Zahvaljujući Minji, oni znaju napamet stihove Duška Radovića i Ljubivoja Ršumovića, poznaju taj, najlepši deo dečije poezije.
Ne mogu uopšte da zamislim kako će izgledati neki budući koncert u „Madlenianumu“ kada iza sebe ne budem više čula Minju kako tiho, uz Zdravkovo terciranje, prati glas pevača na sceni. Nezaboravni trenuci.
U mojoj košarkaškoj mladosti gledala sam Dudu Ivkovića na terenu. Kasnije sam pratila njegovu briljantnu, evropsku trenersku karijeru. A upoznali smo se lično, Zdravko on i ja, u onom Pokretu slobodnih građana, 2017. godine. Putovali smo po Srbiji. Plenila nas je Dudina jednostavnost. Tek čitajući njegovu biografiju saznala sam da je bio iz intelektualne porodice, otac mu je bio doktor prava, majka profesorka francuskog i latinskog, pesnikinja. Majčina porodica je u bliskim rođačkim vezama sa Nikolom Teslom.
Bili smo, Zdravko i ja, i među gostima na Dudinoj krsnoj slavi, Đurđevdanu, u njegovoj i Neninoj novoj kući na periferiji, na Cvetanovoj ćupriji. Mislim da je tada ostvario davnašnju želju da se krsna slava Ivkovića ne slavi više tri dana, za trpezarijskim stolom na rasklapanje kao u trosobnom stanu njegovih roditelja na Crvenom krstu, gde se čekalao da jedni gosti ustanu da bi drugi seli.
Tog, 23. aprila svi gosti, a bilo nas je nekoliko stotina, bili su za stolovima u posebnoj zgradi do koje se iz kuće dolazilo preko brižljivo negovoanog travnjaka. Sportisti, umetnici, pisci, akademici, pevači, rodbina, prijatelji iz mladosti, gosti iz inostranstva, svi su bili tu, na okupu, tog, prvog dana slave. A domaćini, Duda i Nena, svakoga su pozdravili na ulazu, a potom su klizili između stolova, elegantno, lako i prirodno. Izgledalo je da je Dudi srce bilo puno.
Znam da nikada više nećemo biti gosti na nekoj takvoj slavi.
Bonus video: Sahrana Dušana Ivkovića na Novom groblju
