Piše Neda Todorović: Pokušaj pljačke u autobusu 26

Kultura 12. avg. 202117:00
Podeli:
Neda Todorović, Foto: Marko S. Todorović

Koja je naša dijagnoza kad pri pokušaju pljačke jedne putnice u autobusu, u centru Beograda, prepodne, niko od saputnika ni da bekne? Nezainteresovanost, apatija, strah? Jesmo li stvarno prestali da budemo ljudi, iako smo Srbi? Od čega smo to oboleli?

Čitam u „Novoj“ intervju sa piscem Filipom Davidom pod naslovom: „Oni koji gledaju i ćute postaju čudovišta“, kada mi stiže SMS poruka komšinice, lekarke:
„Juče oko 10 sati, po ulasku u autobus 26, tu kod crkve Svetog Marka, napala me čudna osoba, pokušala da otme torbu. Veoma dramatično, pretnja… Veliki stres“.

Zovem komšinicu, poznatu profesorku, doktorku, koja je u nedelju ujutru preživela nasilje tu, među nama. Čim je ušla u autobus i pošla da sedne na stolicu iza vozača, osetila je da je nešto vuče, da ne može da korakne. Kada se okrenula, videla je zastrašujuće lice osobe neodređeneg pola koja je pokušavala da joj istrgne torbu. Gospodine, pustite me molim vas, pokušala je da se odbrani. Osoba je toliko vukla torbu da je doktorki na ramenu ostala modrica: „Puštaj, ubiću te“, zapretila joj je tri puta. To je trajalo, a niko u autobusu nije reagovao. Dva mladića na susednim sedištima bili su nemi posmatrači. Ostali putnici su se pravili mrtvi. Vozač koji je sve čuo, nije se oglasio. Tek tada je, iz zadnjeg dela autobusa, neki čovek krenuo u njihovom pravcu. Kako se završila drama? Komšinica je ponovo zamolila napadača da je pusti, rekla je da je lekar, da ide na posao, a osoba je upitala: „Gde radiš?“ „Na fakultetu“, odgovorila je doktorka. Tada je popustio. Mora da je pomislio – profesorka, nema tu vajde, komentariše Zdravko. Kada je komšinica izlazila iz autobusa, na poslednjoj stanici, vozač joj se nije obratio ni jednom rečju, ni da je upita kako je.

Nije pljačka predmet ove priče. Naše sveopšto nereagovanje, nemešanje, naša uloga nemih posmatrača, poslušne većine koja ne vidi, ne čuje i ne progovara, odlika je onih vremena, kaže Filip David, koje Hana Arent naziva mračnim: „Nemi pred ljudskom mukom, ravnodušni pred umiranjem i stradanjem drugih, oslobođeni griže savesti, van svakog saosećanja…“

Ponovo zovem komšinicu da pitam kako je. Saznajem da je pozvala GSP da prijavi slučaj. Objasnili su da nije u njihovoj nadležnosti. Na liniji 26 ne voze više oni, vozi neki privatni prevoznik. Pa je okrenula broj tog privatnog prevoznika, gde joj je ljubazni ženski glas rekao da oni tu ništa ne mogu, da se obrati policiji.
Slučaj u autobusu 26 deluje mi kao primer Srbije u malome: od svega okrećemo glavu, gledamo kroz prozor, hrabrimo se samo na mrežama. A doktorka mi citira Andrića iz „Znakova pored puta“: „Nikad, ama baš nikad ne možeš biti toliko zao, koliko ja mogu biti dobar“.

A ja se i dalje pitam: Doktorka, šta je to s nama?

Komentari

Vaš komentar