Piše Maja Uzelac: Zove se more jer se mora

Kultura 08. avg. 202110:25 > 12:34
Podeli:
Maja Uzelac Foto:privatna arhiva Sonja Leković

Jednom godišnje, gradski čovek otiskuje se u avanturu.

Nema veze što je možda ol inkluziv hotel, a ispred je bazen i đakuzi. Ono veliko živo što je pored, pipnuće prvo oprezno nogom…a posle –
svi znamo šta je posle.
Kad se jednom potopi u more, more će ga progutati nežno. Čovek će zamahnuti rukama da ga ukroti, poruka glasi: znam da plivam.
Da li je to tačno? Obično nije. Msm – jeste bukvalno. Nije metaforički.
Ali tu, pred tim izazovom, moraće da se pravi jači nego što jeste.
Kao rezultat, često će izaći jači nego što je bio.
To je kao sa smehom. Što se više smejete, to ste srećniji. Ne samo naopačke.

Kad krene nazad, ka gradu, biće to čovek bolji i veći.
More je učiteljica života. Šta, ne glasi tako ta izreka? Jbg onda je pogrešna.

Tu je i miris borovih iglica i reska isparenja mineralnih soli.
More izbacuje toksine koje gajimo iz gradskog dana u dan.
U gradu, tenziju štelujemo lekovima, žice štimujemo cigaretama i alkoholom. Dižemo se kafama i koka-kolama, pa se spuštamo masnim jelima. Plovimo ulicama metropole kao brod u tesnacu, navigujemo teška tela u smeru novca i uzbuđenja.
Bazen možete prevariti, trkačkim stazama zamahivati rukama, stići do kraja, pa se odbaciti i opet. U bazenu možete zadržati dnevnu disciplinu, možete zaboraviti da je oko vas voda koja je život.
Pod snopom vode koji insistira, pod tušem – teže.
U kadi jako teško. Vodom opkoljen.
U reci, s vodom se takmičeći.
More –

More će se svemu tome smejati.

Jer, u moru vladaju drugi zakoni.
U moru smo ponovo, kako je Nirvana to rekla – in Utero.
U materici.
Sastavljeni od vode. Vraćeni odakle smo došli.
S horizontom ispred, s glavom ispod pa iznad mase
(Jer tako se pliva. Nikad uz obalu. Uvek ka pučini.)
Sa svim iskonskim silama ponovo u sebi.
Zaštićeni. Usvojeni. Ali.
Možda nesvesni toga,
Ali

Bačeni u smisao.

Ima ljudi koji ne vole da plivaju.
To je zato.
Sebi ne dopuštaju prepuštanje.
Plaše se.

Jbg sebe.
I svega toga ispod površine.

U moru, kontrola impulsa ne radi.
Superego se, jednom godišnje bez pregovora, prepušta idu.

___

Ljudi sa mora sve to znaju, a znaju i morske gradove zimi.
Taj koncept ledi krv u žilama.

(Sećam se Mire Furlan. I sećam se njene kolumne o moru na ovom mestu.
Bilo je to nešto lepo.)

.

Ploviti se mora, a živeti ne.
(Na vratima Kartagine je pisalo.)
Moj omiljeni domaći film otvara se ovom porukom.

Ne znam tačno kako smo stigli od pet zvezdica do hamletovske dileme, ali
tako to biva

kad je more u igri.

PROSTO. Dugo sam pisala o kompleksnim stvarima raznih vrsta, za manje-više svaku novinu u zemlji – o suptilnosti i sofistikaciji kulture i medija, društva, mode, interneta, bože me sačuvaj – čak i politike; shvatam, međutim, da grupno nismo savladali osnove funkcionisanja, samu bazu jbnog postojanja, koja treba da omogući dalje bavljenje bilo čim ozbiljnijim.

I evo, najzad, imam iskustva, nemam frku, nije mi stalo do reputacije, a nemam ni nešto mnogo vremena. Prvi put u životu, pisaću kratko o najprostijim stvarima najprostijim rečnikom. Svima nam najviše znači, a više nemam živaca da preskačem.
Uozbiljimo se. Budimo najbolji mi. Ne budimo pičke.
Neko s rokom trajanja ne može to sebi da dozvoli.

Komentari

Vaš komentar