Urednik u meni kaže piscu u meni: ’Ma daj neku lakšu temu, leto je!’ Pa nalazim podvučenu rečenicu iz upravo pročitane knjige Karla Uvea Knausgora ’’U leto’’: ’’Malo šta mi je draže, malo šta mi je lepše i zagonetnije od drveća’’.
Sa radošću gledam kako se neke metropole vraćaju prirodi. Po novom projektu, u Parizu će se ukloniti 140 000 parking mesta da bi se zasadilo drveće. Jelisejska polja će postati urbana bašta. Govoreći o gradovima koji će spasiti planetu, Ser Dejvid Atenboro u TV seriji Bibisija ’’Planeta zemlja II’’ navodi primer Singapura u kome je poslednjih decenija zasađeno dva miliona stabala pa su se u grad vratile i neke proterane životinjeske vrste, vidre, na primer. Taj novinar prirodnjak navodi slučaj Milana u kome visoke zgrade postaju stanište vertikalnih šuma. Jedna takva zgrada udomila je 900 stabala, a gradski oci planiraju da se u narednih pet godina u gradu posadi tri miliona stabala da bi nebo nad Milanom ponovo postalo kristalno plavo. A nije u pitanju neka nova mudrost. U Amsterdamu je u sedamnaestom veku donesen urbanistički plan po kome svaka nova zgrada može zauzeti samo polovinu placa, druga polovina predviđena je za vegetaciju.
U neuspešnoj potrazi za nekim sličnim, ovdašnjim primerom dolazim do osnovnog sastojka takvog recepta: građanska svest. I, njegovog najbitnijeg činioca – građanina. Građani su u Srbiji poslali 19. 000. 000 poruka glasajući u finalu rijalitija ’’Zadruga’’. Potrošili su 5.728 525 evra! To je najveći domet građanske svesti u Srbiji ove godine. Pa mi pada mi na pamet dijagnoza nobelovca Saramaga o sunovratu tradicionalnih vrednosti – u pitanju je ’’ciroza uma koji više nije u stanju da poveže dva i dva’’.
U ’’Beležnicama’’ pisac govori o ’’svetskom spektaklu koji istovremeno usmerava i rasipa pažnju, o tzv. rijalitiju čiji je učesnik plaćen, preplaćen, da otkrije bedu svog života, iskušenja i slabosti, sopstvene i tuđe gadosti iznoseći prljav veš svojih bližnjih. Bez uzdržanosti, bez rezervisanosti, bez smernosti i sramežljivosti, bez skromnosti. Reći sve, pod uslovom da suština ostane skrivena. Bez stida i srama. Oslobodimo se tih starudija iz rečnika’’.
A šta je alternativa? Verbalna i fizička agresija. Nasilje, destrukcija. Grubost, neuviđavnost, pretnje, manipulativnost. Jer, konfliktne situacije dobijaju najveću medijsku pažnju, prostor, vreme, donose popularnost, novac… Stanovnici te javne kuće bez zidova, tog mentalnog logora, primerci su obolelog društva koje je uvreda za ljudski rod, za dobar ukus, meru, pristojnost… Pa cela Srbiija sada saučestvuje u rijalitizaciji društva u kome se plasira pobednik šoa – Velja Nevolja i njegov izum ’’dnevno sveža ljudetina’’, kako to definiše Boris Dežulović.
I ne znam zašto mi ovom prilikom pada na pamet naslov romana naše mladosti, ’’Jedno drvo raste u Bruklinu’’, autorke Beti Smit po kome je Elija Kazan snimio kultni film. To nebesko drvo života raste svugde, pa i na zapuštenim đubrištima, iz ruševina, ono opstaje bez sunca, bez vode pa i bez zemlje.
Ima nade? Ma nema veze, leto je.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare