Filip David: Oni koji gledaju nepravdu i ćute postaju čudovišta

Naš sagovornik je dokazano književno ime, ovenčan najvećim književnim nagradama za knjige koje traju („Zapisi o stvarnom i nestvarnom“, "San o ljubavi i smrti", "Kuća sećanja i zaborava" ...), ali isto tako uspešan profesor, dramaturg i filmski scenarista. Paralelno, Filip David je decenijama sinonim nezavisnog intelektualca koji se konkretnim angažmanom bori protiv političkog ludila i drugih izopačenja koja naše društvo drže prikovano za dno. Gotovo svakodnevno se viđa sa prijateljima, pa ga pitamo šta je glavna tema razgovora u kontekstu činjenice da se ovde skoro svaki razgovor svodi na priču o politici.- Teme su različite. Ne samo političke, već i sport, nove knjige i filmovi. Čitav život sam proveo u druženju, kao dramaturg, profesor i pisac. Ta potreba za druženjem, razmenom informacija, pa i polemikama, ostala je potreba i u ovim poznim godinama kao hleb nasušni. Ali poslednjih godinu dana to druženje je neizvesno i sa prekidima. Pandemija menja običaje, menja sve. Svakodnevna upozorenja postaju sastavni deo nekog drugačijeg života koji uvodi samoizolaciju i povlačenje među četiri kućna zida kao preporučeni i poželjni način ponašanja.U vašoj knjizi eseja u naslovu se pitate "Jesmo li čudovišta?" a u istoimenom eseju apostrofirate reči italijanskog pisca Levija kako su "čudovišta oni koji stoje i gledaju". Do kakvog odgovora ste stigli, jesmo li i ako jesmo, zašto smo čudovišta?- U svakom sistemu koji počiva na populizmu, demagogiji, hipokriziji, posmatrači su važni za održavanje vlasti i čine najbrojniju i najposlušniju većinu. Posmatrači su najzahvalnija vrsta podanika. Ništa ne pitaju, ni protiv čega se ne bune, "stoje i gledaju”, ali ništa ne vide, ništa ne čuju, niti ih se išta tiče naročito u vremenima koje Hana Arent naziva "mračnim". Nemi su pred ljudskom mukom, ravnodušni pred umiranjem i stradanjem drugih, oslobođeni griže savesti, van svakoga saosećanja... U mračnim vremenima najjasnije se pokazuje kako je mala razlika između uglednog građanina i čudovišta i da je ta granica tanušna i jedva vidljiva. Zato je i moguće da se gotovo preko noći, kako se čini, pojedina društva iz prividno normalnih, mirnih i stabilnih, pretvaraju u društva monstruma, velikih, neočekivanih i zgražavajućih zločina. Ali, ove promene imaju svoj tok, one sežu u prošlost, i često su koreni ne samo u tome što je nešto loše ili pogrešno učinjeno, nego još više u tome što na ono loše činjeno nije bilo pravog odgovora. Čudovišne posledice katkad upravo proizilaze iz nečinjenja, ćutanja ili okretanja glave. Ili stoga što je jedini odgovor bio: stajanje i gledanje. "Čudovišta su oni koji stoje i gledaju", to je suština ove uznemirujuće rečenice Primo Levija.Ispada da se politički angažman svodi na prazni verbalizam, dok je potencijalni aktivizam blokiran upravo tim geslom "Stoj, gledaj i ne mešaj se“. Kuda nas to vodi?- Ono što čini našu specifičnost i posebnost jeste da je svaki od zločinačkih činova pokriven nekom od tobožnjih vrlina: etnička čišćenja obavljaju se u ime nacionalne borbe za životni prostor, nasilje nad civilima je vraćanje istorijskog duga, opsade gradova uspešna vojnička taktika. Vera se izruguje stvarnim vernicima blasfemijom, država ponižava građane nepoštovanjem sopstvenih zakona, političari ponižavaju zdrav razum obiljem izgovorenih i učinjenih gluposti. Ratni zločinci pretvoreni su u ugledne poslovne ljude, a njihovi naredbodavci u ugledne političare. Mi živimo u tom svetu izopačenih vrednosti, revizije istorije, svetu obmana i iluzija kako smo jedini u pravu a svi ostali u krivu. Nemamo ni volje ni snage da se pogledamo u ogledalu i prihvatimo svoj deo ne male krivice za ono što je učinjeno drugima ali i sopstvenom narodu. Taj težak ali važan proces pokajanja i moralnog ozdravljenja, po prirodi stvari, trebalo bi da počne od vrha vlasti.To je, nažalost, u domenu utopije, sadašnja vlast ako sagledamo događaje iz prošlosti, deo je problema a ne deo rešenja.

Kakva "čudovišta" su ovi na vlasti, a kakva podanici?- Ima nečeg duboko ponižavajućeg u populističkoj kulturi koja se nameće preko tabloidnog novinarstva i medija u službi vladajuće politike. Takvo stanje stvari gde javno mnjenje igra veoma malu ulogu predstavlja, kako nas istorija uči, predvorje onog društvenog poretka gde se postepeno ukida pravo slobodnog i drugačijeg mišljenja. U početku dovoljno je stajati i gledati kako se nekome drugome čini neka sasvim mala nepravda: kako neko iza ugla, u našoj blizini kinji slabijeg od sebe. Kako neko, u našoj blizini i u našem prisustvu koristi fizičku nadmoć, ili moć poslodavca, moć vlasnika ili svemoćnog političara da bi naneo nepravdu. Ili posmatramo nezainteresovano i ravnodušno zloupotrebu političke moći, partijske pripadnosti, da se naš prijatelj, poznanik, sused, ili neko koga možda i ne poznajemo, ponižava, proganja zato što se razlikuje od nas po uverenju ili rođenju ili zbog otkrivanja neke dobro skrivane istine. Nasilje i nepravda idu ruku pod ruku. Ne suprotstavljajući se nasilju, ne dižući glas protiv nepravde, prihvatamo da živimo uz njih i sa njima. Nasilja se uvećavaju, nepravde postaju sve očevidnije. Dobijaju zastrašujuće razmere, a oni koji stoje i gledaju lagano, ali neumitno preobražavaju se u spomenuta čudovišta.Tvrdite da "prostaštvo, fanatizam, lopovluk, beda duha, vrte ovaj svet“, da je "primitivizam neukrotiv“ i u "samoj srži našega sveta“. Ako je tačno, prilično je deprimirajuće. Dokle će to tako?- U mirnim vremenima i sređenim društvima primitivci kao oličenje prostakluka služe za podsmeh. Njihova neutoljiva glad i žeđ da sve prilagode i potčine sebi deluje budalasto i može biti zabavno. A u stvari je veoma opasno po mentalno zdravlje nacije. Stvaraju svoju kulturu, svoju državu u državi. Imaju svoju književnost, svoju muziku, svoje idole, svoje zvezde i političare. Primitivizam je zarazan. Kultura primitivaca u mračnim vremenima postaje državna kultura, njihovi idoli - idoli masa. Duh primitivizma oseća se tada na svakom koraku, vlada nad mišljenjem, utisnut je u svaki delić života, nadmoćno se uzdiže kao metafora svega postojećeg.Uz primitivizam o kome govorite, zacario je, brižljivo gajen i potenciran strah. Kolika je njegova uloga u pasivizaciji ljudi?- Ne bih tu vrstu dominatnog raspoloženja u narodu nazvao strahom. Postoji nešto opasnije od straha a to je ravnodušnost, apatija, nedostatak volje i želje da se nešto menja nabolje. Toga se treba plašiti, te opšte ravnodušnosti. Ravnodušnost je plodno tle za dobro organizovane ekstremističke grupe, ne toliko brojne, ali veoma nasilne.Pratite li sagu o Belivukovom klanu i njegovoj navodnoj vezi sa vrhom vlasti? Na šta vam sve to liči?- Megalomanska želja postojeće vlasti da ovlada svim oblastima života od politike i medija do sporta i zabave podstiče opravdanu sumnju da je i kriminal pod kontrolom vlasti. Teško je poverovati da u partijskoj državi kao što je ova naša nešto tako krupno i opasno može da se obavlja samostalno i nezavisno. Navijačke grupe koje su žarišta kriminala uvek su imale i imaju svoje državne i partijske pokrovitelje. U početku se organizuju kao partijske vojske. Ohrabrivani takvom podrškom sitni dileri vremenom postaju monstruozne ubice. Da li su se ove kriminalne grupe zaista i koliko odmetnule od partijske kontrole, sasvim se osamostalile ili su neprekidno imale podršku, saradnju i dogovore sa policijom i političarima pitanja su za ozbiljnu istragu, sud i tužilaštvo. U svakoj, normalnoj državi to bi se detaljno ispitalo. Kriminal je kod nas na ovaj ili onaj način povezivan sa državnim i partijskim aparatom. Kriminalci su dobijali ulogu udarne pesnice u uličnim neredima i demonstracijama. Ta priča prisutna je još od devedesetih godina, od Miloševićevih vremena. Treba stalno imati na umu Đinđićeve reči da u svakoj državi ima mafije ali da kod nas mafija ima državu.Kako gledate na ove razne pregovore vlasti i opozicije o fer izbornim uslovima? Verujete li da se na tom planu nešto zaista može pomeriti?- Može nešto malo, ali ne suštinski. To zna vlast, to znaju i predstavnici opozicije. Nikada vlast neće dati sve ono što opozicija traži, ili će učiniti ustupke koji ništa bitno ne menjaju. Opozicija u izbornu trku mora da uđe sa mnogo uverljivijim programskim načelima. Nikada izborni uslovi nisu bili idealni, niti će biti. Izbori se ne smeju shvatiti kao gola borba za vlast, a ovde po pravilu to jeste. Ne vidim nikakvu logiku u tome da u opoziciji zajedno nastupaju demokrate, ljotićevci, ekstremni nacionalisti. Neke od takozvanih opozicionih partija po svojim programskim načelima i po ideologiji bliže su sadašnjoj vlasti nego opoziciji. Da ih sutra Vučić pozove na saradnju i ulazak u vlast to bi rado i svesrdno prihvatili. A već se i događalo. Sve to unosi odbojnost i sumnje u domete i ambicije opozicije ovakve kakva je. Neverica u sopstvene snage pretvara se u bojkot izbora, a takva politika i takva taktika može se produžiti u nedogled, što dovodi do samouništenja i nestajanja. Danas je opozicija slabija nego pre bojkota. U prvi plan izbijaju lične sujete, lični i lokalni interesi, začinjeni međusobnim svađama i svađicama, neskrivenom netrpeljivošću.A da li se, u ovakvoj konstelaciji stvari, uopšte na izborima nešto može promeniti?- Kada bismo poverovali da je nemoguće to bi značilo našu sudbinu prepustiti ulici, anarhiji, krvoproliću. Ima i onih koji tako nešto zagovaraju i priželjkuju. A neki drugi žive u uverenju kako samo treba čekati i da će do promene vlasti doći urušavanjem unutar Srpske napredne stranke, uvećanjem vidljivih nesporazuma među nosiocima sadašnje vlasti i konačno pobunom protiv svemoćnog Vučića. Ali, koliko je realno očekivati da će taj unutrašnji obračun, ako se i kada dogodi, nešto razrešiti? Pre se može očekivati da bi doneo samo nove neizvesnosti, nesporazume i nove strahove.