Piše Neda Todorović: Nije svaki dan Badnji dan...

Badnji dan simboliše kult porodičnog ognjišta, mira i razumevanja među ljudima i rađanja novog sunca posle najkraćeg dana u godini. Verovatno mi je zato ona zabrana ulaska u crkvu u Srbobranu, u Bačkoj, ekipi N1 pozvanoj da informiše sa obeležavanja godine Racije, delovala kao nehrišćansko ponašanje, pogotovo uoči Božića. Surovoj politizaciji tu, pred kamerama, nije bilo ni vreme ni mesto. Gorak ukus.Jedan od najdramatičnijih događaja za vreme ove pandemije za mene je prednovogodišnje ponašanje izvesnog medicinskog osoblja prema dvoipogodišnjem dečaku Radetu i njegovim roditeljima. Ova porodica je, sa detetom koje je imalo temperaturu od četrdeset stepeni, prošla Golgotu tražeći pomoć u medicinskim ustanovama Vladičinog Hana, Vranja i Surdulice. Satima su ih šetali sa jedne adrese na drugu, po kovid ambulantama i klinikama, zaklanjajući se nekakvim pravilima i propisima. Bilo je svega u tih sedam sati mučenja detata i roditelja izuzev humanog ponašanja i sasosećanja koje od lekara zahteva njihova, Hipokratova zakletva. Veoma gorak ukus.Slike i video snimci Potpećkog jezera ( 2 km uzvodno od Pribojske Banje na reci Lim ) i reke Drine po kojoj, kod Višegrada, plutaju tone djubreta svedoče o fenomenu koji je jedan poznati psihijatar definisao kao: nered u kući=nered u glavi. A priroda koju nemilosrdno uništavamo naša je bliska okućnica pa ono što joj radimo svedoči o stanju našeg kolektivnog mentalnog zdravlja. Ukus žući.Za Novu godinu pod jelkom sam dobila novi laptop. Moj stari je beznadežno usporio. Ustvari, jedva smo pronašli onaj koji sam poželela. Prodavac mi je objasnio da je u gradu pomama za tim uređajima, sada svi uče školu putem kompjutera, rade od kuće na njima, komuniciraja uz njihovu pomoć. Ekrani – veliki, srednji, mali - su nam postali zamena za bioskop, pozorište, vode nas na izložbe i koncerte, nude igru i provod. Najmanje je slika gladi u Africi, stotina hiljada dece koja umiru bez hrane. Kao da na ekranima vrlog novog sveta nema mesta za pesimističnu stvarnost. Kako smo postali toliko ravnoodušni?Valjda sam, očekujući odgovor, jedva dočekala da u moju knjižaru u SKC-u stigne Tišina, DeLilov lapidarni roman o bliskoj 2022. godini u kojoj se, njegovim junacima, a reč je o dva para Njujuorčana i jednom njihovom prijatelju, događa nešto slično Trećem svetskom ratu: smrt, zatamnjenje svih ekrana usled nestanaka struje. ’’A nije li čudno to što ima i onih koji su naizgled prihvatili ovo zatvaranje, ovaj slom? Da li je to nešto za čime su oduvek čeznuli, subliminalno, subatomski? Neki ljudi, uvek su to neki, sićušan broj među ljudima koji naseljavaju planetu zemlju, treću planetu od sunca, predeo smrtnog postojanja... Šta nam sad preostaje da gledamo, slušamo, osećamo?... Softver za masovno nadgledanje koji samostalno donosi odluke. I povremeno nadjača sam sebe... Bionaoružanje i države koje ga poseduju... Izvesne države. Svojevremeno zagriženi pobornici nuklearnog naoružanja, a sada govore jezikom živog oružja. Bacili, geni, spore, sitne čestice’’...Što reče onaj Ćuta: ’’Vreme je za ekološku revoluciju’’. Krajnje je vreme.Pa srećan nam, svima, ovaj Badnji dan. Pa čak i onima sa N1.