Foto:Jeff Morgan 12 / Alamy / Profimedia/Promo

Ako bi se ostvario bar deo vizije kakvu je imao Don DeLilo u svom nedavno objavljenom romanu "Tišina", te 2022. godine, u koju je smetio svoj roman, civlizacija će se naći pred u najmanju ruku ozbiljnim izazovom. A ako bi se ona potpuno ostvarila, zaličiće na nešto što bi svako misleće biće želelo da predupredi. Ili bar izbegne.

„Počeo sam da pišem ovaj roman 2018, mnogo pre ove pandemije. Započeo sam ga slikom praznih ulica Menhetna. Ideja o tišini rasla je iz rečenice u rečenicu, iz poglavlja u poglavlje“, kaže Don DeLilo, jedan od najistaknutijih američkih savremenih pisaca, o svojoj „Tišini“.

Roman je završio samo nekoliko nedelja pre pandemije i žurio je da ga objavi jer odlično korespondira sa vremenom u kom živimo. Radnju je, ipak, smestio u blisku budućnost, u 2022. godinu, kada je sećanje na virus, maske, prazne ulice i terminale na aerodromima još sveže, a sledi „polutama“, sa ponovo praznim ulicama i punim bolnicama. Ovaj put ne zbog pandemije, nego zbog pomračenja izazvanog „padom napona“.

Zaplet, ako je to prava reč, deluje naizgled sasvim jednostavno: dvoje ljudi, Džim Krips i njegova supruga, pesnikinja Tesa, u avionu iz Pariza treba da slete u Njuark, prateći podatke na ekranu o brzini leta i vremenskim prilikama, usput se pitajući da li stižu na finale Superboula koje nameravaju da isprate na ekranu u stanu na Menhetnu zajedno sa dvoje prijatelja, Maksom, njegovom suprugom Dajanom, profesorkom fizike i njenim nekadašnjim studentom Martinom. Uređaji zataje, avion prinudno sleti, a preživeli par kreće kroz distopijski puste ulice, jer su i uređaji u gradu stali i svi ekrani su se pogasili. Nema televizije, nema interneta, nema mobilnih telefona…

Don DeLilo Foto:Jeff Morgan 12 / Alamy / Profimedia

Kada se ovako prepriča, možda zvuči kao triler, eventualno kao neki od horora, ali DeLilo ne bi bio pisac tog formata da ispod i oko svega toga ne uspeva da ispriča i priču na više nivoa, protkanu dobuko uznemirujućom atmosferom i, posebno, rečenicama koje otvaraju nove uvide i navode na razmišljanje. Recimo i to da je moto „Tišine“ (a Martin će deklamovati delove teorije relativiteta ponegde u knjizi), čuvena Ajnštajnova izjava: „Ne znam kakvim će se oružjem voditi treći svetski rat. Ali znam da će se četvrti svetski rat voditi toljagama i kamenjem“).

Knjiga je objavljena krajem oktobra u Americi i Velikoj Britaniji, a pre nekoliko dana i u Srbiji u izdanju „Geopoetike“. Zoran Paunović, prevodilac i jedan od urednika u ovoj izdavačkoj kući, kaže da je „Tišinu“ zaista trebalo što pre objaviti.

– Nisam imao utisak da ju je DeLilo brzo napisao, ali jesam da je, kada ju je jednom završio, zaista trebalo objaviti što pre zbog toga što mnogo toga deluje kao da je napisano po motivima ovoga što nam se upravo događa u celom svetu, neka vrsta paralize normalnog života, trenutak u kome je sve stalo i u kome više ništa ne može da funkcioniše onako kako je funkcionisalo do pre nekoliko dana ili pre nekoliko trenutaka. DeLilo inače ima tu proročansku crtu u romanima još od samog početka i, ako se osvrnemo na neke od njih, videćemo da se mnogo šta što je u njima delovalo kao suviše mračna, pesimistička vizija budućnosti nažalost i ostvarilo. Ovde je ta njegova proročanska vizija išla malo manje unapred, ticala se neke mnogo bliže budućnosti nego što je verovatno i on u tom trenutku pretpostavljao. Dakako, ova vrsta paralize normalnog života kroz koju mi sada prolazimo nije ista kao ona u knjizi, ali suštinski je reč o istoj stvari. Dakle, odjednom više ništa nije onako kao što je bilo i DeLilo posmatra nekoliko likova zatočenih u toj situaciji i njihova nastojanja da se nekako odupru očaju koji vreba iza svega toga – kaže Paunović.

Zoran Paunović Foto:Screenshot/Youtube

Paunović je i zapisao da će „21. vek ostati upamćen (ako bude onih koji bi mogli da ga pamte) pored ostalog i po tome što je doneo ostvarenje gotovo svih mračnih proročanstava iz romana Dona DeLila“. Na kakva proročanstva misli?

– Tu je njegova ideja iz „Podzemlja“ da će otpad zatrpati svet i to što toliko trujemo planetu. To jeste bilo aktuelno i krajem 20. veka, kada je to pisao, ali ne na ovaj način kao danas. U „Kosmopolisu“, početkom ovog veka, takođe piše o tome kako mi zapravo živimo svoje živote na ekranima. Glavni lik posmatra na ekranu sve što mu se zbiva, čak i svoju smrt vidi na ekranu nekoliko trenutaka pre nego što će se ona zaista zbiti. Dakle, taj prelazak u virtuelnu realnost kao potpunu zamenu za onu objektivnu realnost jeste jedna od njegovih, nažalost, sve više ostvarenih vizija. Kao i neke njegove vizije ekološke katastrofe koja je takođe ostvarena – kaže Paunović, dodajući da su to samo neki od primera.

A u „Tišini“ su, iznenada, i svi ekrani mrtvi. A ljudi ostaju. Na ulicama i u stanovima. Zatečeni.

– On zapravo predviđa, zamišlja, šta se događa sada kada ti ekrani odjednom zaneme i postanu potpuno prazni, koliko nama, naviklima na živote sa ekranima, na ekranima i preko ekrana, postaje nemoguće da se prestrojimo na život bez toga. To je ono što je zastrašujuće u romanu – kaže Paunović.

Tesa u jednom trenutku u romanu pita i „šta se dešava sa ljudima koji žive u telefonima“. Neki kritičari su u „Tišini“ videli DeLilovo upozorenje da su se ljudi previše oslonili na tehnologiju. On to objašnjenje „na prvu“ indirektno odbacuje, ističući da je „samo želeo da ispriča priču“, da se jednostavno zapitao „šta bi se dogodilo ako bi svuda nestalo struje“. On piše na svojoj „andervud“ pisaćoj mašini, kao što je radio i sredinom sedamdesetih godina, kao i kada je pisao „Belu buku“ (1985) za koju je dobio Nacionalnu nagradu za književnost. Drugi navode i da DeLilo „prenosi Semjuela Beketa u doba Fejkbuka“. To je već približnije.

A odakle to zatamnjenje i šta ono znači? U romanu se, u tišini, čuju različite teorije. Neki vide to kao zaveru. A Martin, koji ima „pristup svetskim događajima“ kaže: „Niko to ne želi da nazove trećim svetskim ratom, ali to je upravo to“.

Pisac Kolm Tojbin, koji DeLila poznaje skoro 30 godina, primećuje da je autor „Tišine“ uspeo da „uhvati nešto što je bilo u vazduhu“, neku „tajnu energiju, koja je zamenila stvarnost i postala stvarnost koja je više odjek nego zvuk“. Eho u tišini.

Upravo u tome i leži snaga, reklo bi se, ovog romana na stotinak stranica, po obimu bližem noveli. Taj eho oseća se u tišini dok se otvaraju pitanja. I sve vreme čitalac, ne samo zbog hladnog tona kojim DeLilo priča i opisuje svoju vizuju, i zbog rečenica kakve izgovaraju likovi, oseća neku jezu.

– Ima se utisak da je roman znatno duži nego što zaista jeste. To je zato što DeLilo odavno ima tu odliku da zapravo piše između redova. U onom što je neizgovoreno ponekad imate više rečenog nego u onome što je izgovoreno. Imate utisak u tim šturim razgovorima njegovih junaka – ponekad svedenim samo na osnovne informacije – da tu vreba neko zlo mnogo veće od bilo kog koje se može iskazati rečima i kao da on sve vreme želi da nam nagovesti da se onaj užas o kome on piše zapravo i ne da potpuno pretočiti u reči. On je majstor da ga nekako utka u atmosferu romana tako da ga mi sve vreme osećamo. To je postizao i ranije u romanima, u „Tački Omega“, recimo, pa u „Nula K“ gde takođe pokazuje tu prazninu koja postoji u ljudskoj svesti kada je reč o onome što je najstrašnije. U romanu „Nula K“ se on suočava sa smrću, i suočava svoje junake sa smrću, a tako i ovde nagoveštava ono što je neizrecivo i uspeva da nekako bez reči učini neprekidno prisutnim u romanu, od početka do kraja. To je jedna od najdragocenijih njegovih osobina – ističe Paunović.

Imao je, kaže DeLilo u jednom intervjuu, gomilu „prvih ruku“ tog romana u ormaru, odakle je izdeljao „Tišinu“.

“’Tišina’ je zastrašujuće rezonantna knjiga, ne samo zato što je čitalac sklon tome da vidi sebe na tim stranicama, dok patetično pokušava i ne uspeva da čita svoje mejlove. Ulice, isprva tihe, a onda, kada nastupi panika, pretrpane. Postiđujuće shvatanje da bi smo lakše mogli da živimo sa smrtonosnim virusom nego bez svojih mobilnih telefona“, piše novinarka „Gardijana“ Rejčel Kuk, koja je razgovarala sa DeLilom.

„Hajde da vidimo šta će se dogoditi za dve godine“ Foto:EPA/SEBASTIEN NOGIER

– Pa, hajde da vidimo šta će se dogoditi za dve godine. Nadam se da neće. Ne znam kada će se ovo (pandemija, op. nov) završiti. Niko to ne zna. Postoje prognoze, ali niko ne veruje u njih – rekao joj je DeLilo.

Roman se završava iznenada, ali, kako kaže Paunović, na jedini mogući način.

– Meni je to jedini mogući završetak takvog romana. Romana koji odgovara na pitanje šta se događa kad sve stane – zaključuje Paunović.