Piše Neda Todorović: Hronika najavljene smrti

Udišemo kancerogene čestice koje nanose štetu respiratornim organima, plućima posebno. Broj građana koji svake godine umire zbog toga što živi u takvo kontaminiranom okruženju veći je tri puta od broja onih koje je od početka pandemije odneo virus korone! A mislila sam da ćemo, posle vakcinacije, moći makar na otvorenom prostoru da skinemo maske i da udahnemo punim plučima. Evo, i dalje ih poslušno nosimo pošto, čim izašem iz stana dobijam napad kašlja, suze mi oči, otežano dišem. Nije ni čudo: okruženi smo velikim, srednjim i malim zagađivačima. Dakle, to su ti “simboli ekonomskog prosperiteta”. Lepi simboli, sjajan prosperitet. Pa, kad pogledam kroz prozor, vidim samo gradske pejzaže u magli. A odgovorni se prave da ništa ne vide, pa je izvesno da već živimo nezamislivi scenario - Peking u Beogradu. Maske obavezne, nećemo ih uopšte skidati. Prijatelj mi prosleđuje nečiji tvit:"Ljubičasti meteoalarm - poetični eufemizam za smrt koju udišemo".A neki duhoviti kreativci napravili su i prigodan spot:"Dobrodošli u vazdušnu banju Beograd".U mom omiljenom časopisu Psychologies nailazim na naslov koji me odmah privlači: "Pet moćnih načina da vodite zdrav život". Tooo, pa dajte nešto spasonosno. Recept koji nam nude liči na pet božjih zapovesti - zdrava hrana, dovoljno kretanja, dosta vode, izbegavanje stresa i dobar san. Shvatam da je za nas zdrav život nemočuća misija. Mi i ne znamo šta jedemo; manje je opasno sedeti kod kuće sa zatvorenim prozorima nego boraviti na otvorenom; ugroženi su nam svi izvori pitke vode, a ako živimo u Zrenjaninu nismo se napili česmovače poslednjih dvadest godina! Trideset godina živimo u atmosferi permanentne krize, ratova, raspada zemlje… Izloženi smo stalnom stresu. Pa kako onda da spavamo dobro? A tek šta sanjamo?Na sve to, pogođeni smo i svetskom pandemijom. Prolazimo kroz nezamislivu zdravstvenu krizu, naš zdravstveni sistem opstaje samo na pregalaštvu medicinskog osoblja, uslovi u većini bolnica su nehumani. Psiholozi i psihijatri upozoravaju da se, na svetskom nivou, broj mentalnih poremećaja udvostručio, da su im posebno izloženi mladi ljudi, da jedan od pet građana razmišlja o samoubistvu. Kako i ne bi kad su ključne reči u svakodnevnom rečniku širom planete u poslednjih godinu dana - pandemija, virus, infekcija, zatvaranje, policijski čas, vakcina… Pucamo po svim šavovima. Kao zvečke, što reče doktor Kon, najavljujući potencijalni, totalni raspad zdravstvenog sistema?Na sve to, u poslednjih nekoliko dana živimo u dodatnom grču pred gromoglasno najavljenu koneferenciju za štampu predsednika države koji poručuje da će nam prikazati šokantne snimke pa da sklonimo decu. Gde da ih sklonimo kad će ta katastrofa biti udarna vest na svakom božijem ekranu? U zemlju Nedođiju? Očekujem da će među ličnostima u epicentru te informativne bombe naći oni čijim likovima i delima se ne bih nikada bavila da mi ih svakodnevno ne nameću mediji zagađujući mi nasilno vidno polje: neki Velja nevolja, izvesni Kokeza, vođe i viđeniji članovi navijačko kriminalnih bandi… Zašto se setih naslova onog filma Svi predsednikovi ljudi? Pa predesednik nas je, na želeći da uznemirava javnost, lično zaštitio od užasnih snimaka nerazjašnjene pogibije Stanike Gligorijević u januaru 2019. na naplatnoj rampi Doljevac. Dramatični snimci tada nisu bili za naše oči. Da li smo u međuvremenu toliko očeličili, suočeni sa umiranjem rodbine i prijatelja, da ćemo i ovu, najnoviju, hroniku najavljene smrti podneti mirno, kao da gledamo najnoviji rijaliti?Poštedite nas, molim vas!